Детаљ из Поточара 11.7.2015

ЖУЈОВИЋ: О помирењу без предуслова

  • Александар Вучић је тек у Поточарима, први пут откако је дошао на власт, ступио у стваран свет, без ружичастих медијских растера, испод којих живи и влада у Београду
За www.princip.me
Пише: Бранко Жујовић

Не верујем у патетична извињења политичара, без упоришта у стварном животу. Од Бориса Тадића до Александра Вучића, у Србији слушамо формална извињења и посматрамо јавне гестове покајања који у суштини значе врло мало или не значе ништа. Политичари бивше Југославије, међу њима и српски, нису учинили ништа конкретно да се у животима народа отклоне или макар ублаже узроци мржњи и подела.

Помирење, наиме, није (само) ствар конвенције и протокола, већ могућности. У томе је разлика између Вилија Бранта и његових балканских плагијатора. Вили Брант је 1971. године у Пољској клечао у име знатно другачије Немачке, а не дневне политике.

У муслиманском Сарајеву данас су присутни безмало сви узроци мржње и сукоба, као 1992. године (сетимо се само недавног покушаја линча бајкера из Србије на Баш-чаршији!). Исти је случај у Хрватској, без обзира што су САД и Европска унија аминовале, да не кажем легализовале, прогон огромне већине Срба из те земље (сетимо се масовно посећених Томпсонових „концерата“ и ломљења табли са ћириличким натписима). Слично је и на југу Србије, на етнички очишћеном Косову и Метохији.

До помирења може доћи само ако све стране пригрле историјску катарзу, признају злочине, почну да их посматрају у ширем историјском контексту и пожеле да, као комшије, граде будућност засновану на поштовању и заједничким интересима. То на Балкану, на жалост, још дуго неће бити случај. Ево и зашто.

Центри моћи, који владају просторима бивше Југославије (САД, НАТО и ЕУ), суштинско помирење на Балкану не желе. Да га желе, не би било бруталне сатанизације само једне, српске стране и срамног игнорисања њених жртава, те фаворизовања сецесионистичких снага и терориста.

Такав приступ Хрватској и муслиманском делу БиХ даје осећај жртве, праведника и „победника“ у последњим ратовима. Док је таква атмосфера присутна у муслиманском делу Сарајева и Загребу, помирења на Балкану не може бити.

Александар Вучић је, наиме, тек у Поточарима, први пут откако је дошао на власт, ступио у стваран свет, без ружичастих медијских растера, испод којих живи и управља у Београду. Поврх свега реченог, за разлику од Срба, муслимани нису спремни ни да му опросте ране политичке радове, као што су претње да ће их бити убијано по сто за једног убијеног Србина.

Да се разумемо, подједнако су ми мрски „муслимани“ који срамотно желе да капитализују масакр у Сребреници, дајући страдању дневнополитичку употребну вредност, као и „православци“ којима је несумњив злочин, који се тамо догодио, праведна освета или тек длака у историјском јајету. Њима уз раме стоје домаћи лицемери у скупим оделима који се извињавају и посипају пепелом, а спроводе политику оних који већ три деценије доливају уље на балканске сукобе.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*