Камени Мост и споменик јунацима са Мојковца

ЖУЧНИ: Мојковачка битка – Божићно „бити ил не бити“

  • На Бадњи дан у рану зору, уз ватрену подршку моћне артиљерије кренуо је нападни талас КуК солдатеске, тежећи да „санџачку војску“ потисне са доминантних положаја, како би се за видјела и додатно ојачали да спријече њихове противударе. Упркос јаког отпора који је пружан тога цијелога дана по изузетној цичи зими од -25C и снијегу од метра висине, непријатељ је ипак успио да овлада дијелом доминантних положаја, који су угрожавали могућност црногорског контра напада и преотимања оперативне иницијативе за даљње наступање
  • Према Вукотићевом плану, под окриљем ноћи и јутарње магле стигао је црногорски батаљон из села Раките у Гилоноге да се запути у густу шуму у цик зоре на Божић, неопажено се привлачећи непријатељу и изненада у шуми упада међу развијени строј плавих униформи. Без подршке артиљерије обје стране крећу на јуриш, јер инстинктивно осјећају да је то оно пресудно „бити или не бити“ када бој бије срце у јунака, јер сваки појединац зна да нема узмака!
  • Данас, скоро вијек после ових драматичних догађаја у покушају ревизије њиховог аутентичног значаја, нарочито се истичу потомци „гаеташа“ изразите присташе „другосрбијанске ЕУ-форије“ у Београду и „монтенегринства“ у Подгорици
Пише: Витали Жучни

Вијек један скоро већ потомци јунака из Мојковачке битке у Великом рату беспотребно доказују да јуначко дјело њихових предака није довољно вредновано у заједничкој ратној историји.

Истичу упорно да су њихови претци били своју одсутну битку у недостатку свега – муниције, опреме, хране, обуће, преобуке, а против добро опремљеног и мотивисаног непријатеља који је знао за све ове недостатке код црногорске „санџачке војске“ како се службено називао тај дио бранилаца нападнутих српских земаља тада.

Вијек један после, вријеме је да истраже значај самосвјесности и код појединца и код цјелине „санџачке војске“, за војничку побједу каква је у Мојковачкој битци.

Одступни марш под непрестаном борбом дијелова српске војске који је увелико трајао од касне јесени 1915.године, није био никаква непознаница за КуК „балканску војску“ и њени су планери процијенили да би изненадни удар преко црногорских планина могао пресјећи правац повлачења једнога њенога дијела, и присилити српску владу на сепаратни мир чија је понуда већ увелико дата. Као природни и једини пут овим трупама у бок и позадину српске војске била су „мојковачка врата“, како географи и војници називају планински превој који је једини у зиму могао омогућити снабдијевање (макар и отежано) опремом и храном као условима сваке војне операције. Међусобице које су избијале међу тастом и зетом (а обојица су српски краљеви) већ деценију једну, биле су додатни тег на ваги при процјени правца удара аустро-угарске солдатеске и очекиваном слабијем отпору. Ипак, додатно су допремљене и свеже мађарске трупе да понесу терет главног удара на изабраном дијелу фронта „санџачке војске“, али и славу побједничку!

Од удаје своје ћерке Јелене за краља Италије, школовао је Никола Петровић своје малобројне питомце војне академије у Модени, гдје је талијанско војно училиште омогућавало квалитетно образовање мотивисаним горштацима. Устројено по узору на француски Sen Sir, припремало је будуће официре и теоретски и практично за трупу и ратна искушења.

Овдје је основно војно образовање стекао и тадашњи командант „санџачке војске“ сердар Јанко Вукотић, који у два претходна рата има практично стечено искуство о вриједности својих ратника, али и изграђено мјерило за процјену непријатеља, без прецјењивања или потцјењивања, као опаке болести многих побједника. Већ више од три мјесеца носи се он успјешно са знатно јачом и опремљенијом КуК солдатеском у неравноправној борби, сада још и оптерећен сазнањем да штити бок дијелу српске војске у повлачењу ка Скадру.

Знајући за перфидност непријатеља својих, процијенио је да ће ударити на највећи хришћански празник, очекујући да је знатан дио црногорске војске напустио положаје да би у кругу породице славили. Тим прије што многи већ мјесецима нису били код својих кућа о чему је непријатељ обавјештен. Иако и сам вјерник, одлучиће сердар Вукотић да се запути у штаб дивизије како би што ближе војсци био у тренутку страшнога судара, до кога ће неминовно доћи по његовој процјени око Божића. Желио је да присуством својим морално оснажи своје борце, из искуства знајући шта присуство старјешине значи у критичном часу, а слутио је да ће до њега свакако доћи.

На Бадњи дан у рану зору, уз ватрену подршку моћне артиљерије кренуо је нападни талас КуК солдатеске, тежећи да „санџачку војску“ потисне са доминантних положаја, како би се за видјела и додатно ојачали да спријече њихове противударе. Упркос јаког отпора који је пружан тога цијелога дана по изузетној цичи зими од -25C и снијегу од метра висине, непријатељ је ипак успио да овлада дијелом доминантних положаја, који су угрожавали могућност црногорског контра напада и преотимања оперативне иницијативе за даљње наступање. Вјероватно је ноћ уочи православнога Божића била најдужа у војној каријери оба команданта, и сердара Јанка Вукотића и генерала Вилхелма фон Рајнера. У том су часу обојица добро знали шта желе у наредном дану који је пресудан, као дан одлуке коју су понаособ донијели, тежећи истоме -побједи!

Увече, поред заложене ватре у заклону недалеко од артиљеријских положаја своје војске, сердар ВУКОТИЋ изговориће ове речи: „Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају то они и зато ће сјутра жешће ударити него данас, навалити да нас униште заједно са тим светињама. Зато Петре, МОРАШ ИХ ОДБАЦИТИ И ПОВРАТИТИ НАШЕ ИЗГУБЉЕНЕ ПОЛОЖАЈЕ НА БОЈНОЈ ЊИВИ И УЛОШЕВИНИ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ. Друге нам нема…“ (Петар Мартиновић, командант дивизије—напомена).

То је била изузетно храбра одлука да се после огромних губитака тога дана пређе у контра напад, и само је храбар и свјестан командант и могао донијети!

Рачунао је сердар на опуштеност аустро-угарске војске која је после огромних напора тога дана уљуљкана у своју премоћ и достигнуте положаје и ни не слути контранапад, и то на Божић.

Међутим, имајући искуство са браниоцима и њиховом храброшћу и КуК командант на овом дијелу фронта генерал-мајор Вилхелм фон Рајнер, одлучио је да се нађе у редовима својих војника да их осоколи за изненадни пјешадијски напад на браниоце, како би овладао стратегијском тачком цијелога нападног отсјека – Развршјем, као кључем успјеха. Изабрао је 6. краљевски пук из Пеште као ударну јединицу, која ће на бајонет да овлада овом стратегијском тачком, у силовитом изненадном јуришу ранога јутра тога 7.јануара 1916. године!

Према Вукотићевом плану, под окриљем ноћи и јутарње магле стигао је црногорски батаљон из села Раките у Гилоноге да се запути у густу шуму у цик зоре на Божић, неопажено се привлачећи непријатељу и изненада у шуми упада међу развијени строј плавих униформи. Без подршке артиљерије обје стране крећу на јуриш, јер инстинктивно осјећају да је то оно пресудно „бити или не бити“ када бој бије срце у јунака, јер сваки појединац зна да нема узмака!

Иако припремљени за напад, аустро-угари су изненађени силином удара и губе предност коју су очекивали. Лагано узмичу пред живом лесом ратника који су одлучни да их сатру, и загосподаре положајима које су јуче изгубили од премоћног непријатеља. Док дан зимски одмиче, смјењују се талас за таласом непрестани напади и контранапади, у којима црногорска војска ипак успијева да преотме поједине доминантне тачке и најзад узима и Бојну њиву коју учесник у борбама Петар Влаховић описује ријечима: „Бојна њива је изгледала стравично. Кроз угажени и окрвављени снијег свуда су лежали језиви свједоци сурове борбе. Мртви војници могли су се видјети на сваком кораку тог крвљу натопљеног терена. Опрема, пушке, ранчеви, фишеклије… били су разасути свуда унаоколо“!

Цијенећи значај изгубљеног положаја генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојне њиве уводи своје последње снаге из резерве, 205.бригаду, и после снажне артиљеријске подршке креће у напад на изгубљене положаје. Овај је жестоки напад ипак одбијен, а генерал Рајнер као искусан војник, лично, са исуканом сабљом предводи нови напад, покушавајући тако да среди своје поколебане редове, али није успио да преотме Бојну њиву. О његовом подвигу у извјештају генералштаба КуК војске стоји: „Лично генерал Рајнер, на челу својих последњих резерви, пошао је у противнапад којим је спасао ситуацију својих трупа и тим противнападом поколебао непријатеља, који је под заштитом магле и већ наступјелог мрака прекинуо борбу…“ За овај свој успјех генерал Вилхелм фон Рајнер је одликован витешким крстом Марије Терезије – војничког реда! У извјештају међутим није поменута само једна „ситница“, да је аустро-угара било 20000 а црногорских јунака 6.500!

Обје стране исцрпљене људским губицима остаће на достигнутим положајима, немајући више снаге за нови фронтални судар. Још неколико дана трајаће борбе око „мојковачких врата“, али не жестином као тога 6. и 7.јануара.

Данас, вијек од почетка Великог рата, поједини историчари и политичари упорно истичу размишљање … да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувијек запечаћена… Упорно избјегавајући притом да помену и ријечи престолонаследника Александра изречене 12. децембра, још прије ове битке, којима цијела „санџачка војска“ и сердар Јанко Вукотић добивају највећу похвалу: „Ви сте се више него одужили Српству“ – што се данас никако не уклапа у сорошевске пројекте и загребачке списе Савића Марковића-Штедимлије, о „црногорској цркви“ на темељима Светосавља, које је духовно инспирисало и кријепило неумрле јунаке мојковачке битке за њихов подвиг.

Њиховим потомцима данас следбеници идеје Јosipa Broza, štabsfeldvebelа KuK казнене експедиције, покушавају да промијене сјећање на јуначке претке њихове, а нарочито на идеју, за коју су они свјесно отишли у легенду!

Чак је и непријатељ њихов, КуК генерал Hecendorf записао доцније: “Борили смо се против јунака из бајке…”, као својеврсно признање њиховој храбрости!

У Модени, у спомен соби великих војсковођа налази се и портрет Јанка Вукотића, кога данас неки монтенегрински повјесничари чак и издајником називају, негирајући му све заслуге за умјеће занатско и вјештину командантску, у бризи да има што мање људских жртава код себе а што теже поразе и губитке код непријатеља, у ослободилачким ратовима и одбрани угрожене Отаџбине у Великом рату. Замјерају му да је издао тадашњу државу а сами „заборављају“ да је 21.јануара влада Црне Горе, сердару Вукотићу упутила следећи документ:

„Naredba cjelokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128, načelniku štaba Vrhovne komande, gospodinu divizijaru Janku Vukotiću, Podgorica.

Pošto je Nj. V. kralj odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja i ostavi oružje u oružnim magacinima – te prema tome ona više i ne postoji, nego samo narod.

Na osnovu ovog Vi se razrešavate dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate se na raspoloženje…“

Данас, скоро вијек после ових драматичних догађаја у покушају ревизије њиховог аутентичног значаја, нарочито се истичу потомци „гаеташа“ изразите присташе „другосрбијанске ЕУ-форије“ у Београду и „монтенегринства“ у Подгорици. Као два цвијета исте католичко-коминтерновске ГМО биљке, само да се ако је икако могуће, забораве ријечи престолонаследника Александра о неумрломе дјелу јунака са Развршја и Бојне њиве, а нарочито о мотиву њиховом!

Напомена:

„Гаеташи“ – црногорски сепаратисти који су након неуспјеле божићне оружане побуне 1919-г. побјегли у Италију и били смјештени у сабирни центар у варошици Гаети. Ту су сачекали одлуку СХС суверена да их амнестира и дозволи им повратак. Већина је наставила са вербално-пропагандним антисрпским активностима, удружујући се са присташама ВМРО, усташама, балистима и комунистима у заједнички наступ против такозваног „великосрпског хегемонизма“.

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*