После упућеног позива Montegru за чланство у НАТО пакт

ЗГОДИЋ: Запаљен фитиљ етно-територијализације?

  • Бивша југословенска република, шароликог етно-националног састава, која је прошла без рата у деведесетим, односно вишедеценијска власт Мила Ђукановића, изгледа није извуклa поуке из БиХ, Украјине, Македоније, па и случаја Косова
  • Босанскохерцеговачки модел, додуше произашао из крвавог троипогодишњег рата, судећи према расположењу у албанским странкама у Македонији, али и неким најавама наранџастог опозиционог лидера Зорана Заева, постаје све извјесније рјешење за БЈРМ
  • У Црној Гори се такође све видљивије уочава јачање албанске националне свијесту и све отворенијих, нескривених албанских апетита. Између осталог и према територијама авнојевске Црне Горе
За Принцип пише: Енсар Згодић, аналитичар из Сарајева

НАТО позивница Црној Гори, сасвим извјесно биће додатни окидач за ескалацију све израженијих подјела у црногорском друштву.

Ова визит-карта још додуше не значи пуноправно чланство у овом војном савезу, али мирише на нове подјеле на етничким линијама, те подјеле око непомирљивих визија о будућој геополитичкој позицији земље.

Бивша југословенска република, шароликог етно-националног састава, која је прошла без рата у деведесетим, односно вишедеценијска власт Мила Ђукановића, изгледа није извуклa поуке из БиХ, Украјине, Македоније, па и случаја Косова.

Дејтонски модел и Македонски прототип

Босанскохерцеговачки модел, додуше произашао из крвавог троипогодишњег рата, судећи према расположењу у албанским странкама у Македонији, али и неким најавама наранџастог опозиционог лидера Зорана Заева, постаје све извјесније рјешење за БЈРМ. Премда Албанци уживају потпуну институционалну равноправност, без територијалне дефиниције, апетити неће бити задовољени.

Ако Украјина и Македонија ипак нису успјеле да избјегну касније унутрашње етно-територијалне сукобе и ратове, због непомирљивих, различитих визија око унутрашњих односа у земљи и спољнополитичке и војне оријентације, није ваљда да политички заговорници уласка Црне Горе у НАТО, мисле да ће игра на ту карту за вијеке вјекова осигурати постојаност државних граница те смирити политичке тенизије, које на Балкану углавном иду етно-националним границама?

Управо су европске и НАТО интеграције биле окидач да се политичко-историјске супротности у Украјини прикажу као отворени сукоб на енто-националној основи, у којој једна страна не жели да иде тамо, гдје је упорно и силом, односно државним ударом, вуче друга страна.

БиХ из деведесетих је еклатантан негативан примјер, како различите визије заједничке земље, потпомогнуте спољним факторима, у немогућности или због опструкције договора, на крају доведу до унилатералних потеза једне стране, на које онда слиједи реакција друге стране. Што је рецепт за сигуран сукоб.

Етно-територијални подјела као принцип унутрашњег уређења у БиХ постала је практично неизбјежна крајем 1991. године, након што су представници Хрвата и тадашњих Муслимана, (данас Бошњака), прегласали политичке представнике Срба приликом доношења одлука које су водиле проглашењу независности од СФРЈ.

Ондашња БиХ, у сутону ЗАВНОБИХ-овског уређења, била је дефинисана као и српска и хрватска и муслиманска, и тада као нека врста консоцијативне, партиципативне демократије.

Међутим, након побједе тзв. националних странака 1990. године, различите визије будућности БиХ, унутар или изван некадашње заједничке државе, породили су неповјерење тада наизглед здружених политичких представника трију народа, у ЗАВНОБИХ-овски систем заштите националних интереса, и све јасније се говорило о етно-територијалним рјешењима, која су и озваничена престанком рата и потписивањем Дејтонског споразума, на основу неколико ранијих пропалих мировних споразума, иначе све до једног базираних на етно-територијалном принципу.

Суторина опаснија од Раме и Тачија?!

Да се у Црној Гори, различите визије земље поприлично подударају са етно-националним границама, не треба никоме посебно објашњавати. Оно што се доживљава као српски политички блок у Црној Гори, иако видно подијељен, јасно стоји против НАТО интеграције, или се бар односи са великом дозом скепсе према таквој могућности. Са друге стране, партије етно-националних Црногораца, заједно са партијама црногорских Муслимана и Албанаца, углавном подржавају процес уласка у ово војно савезништво, па ако треба и без референдумског изашњавања, кога се прибојавају.

У Црној Гори се такође све видљивије уочава јачање албанске националне свијесту и све отворенијих, нескривених албанских апетита. Између осталог и према територијама авнојевске Црне Горе. Када је ономад предсједник Албаније, Еди Рама, који је иначе као и премијер самопроглашеног Косова проглашен почасним грађанином већински албанског Улциња, ставио заставу-карту замишљене Велике Албаније на своју резиденцију, Ђукановићева власт реаговала је тако што је тек „затражила објашњење“.

Умјесто да се захвали „браћи“ Албанцима што макар нескривено претендују на скоро трећину Црне Горе, црногорски режим затражио једно беспредметно објашњење, иако су Албанци све потанко и у најкраћем већ све лијепо објаснили. На провокације америчких миљеника на Балкану, па и на отворене захтјеве скупштине у Приштини да им Црна Гора врати дио територије у дубини од 40 километара, званична Црна Гора реаговала је благо, или готово није реаговала.

Са друге стране, званична Црна Гора је на врло ограничене и слабе гласове из БиХ да се приликом потписивања међудржавног споразума о граници, на дневни ред стави питање евентуалног враћања Суторине у БиХ, раговала оштро. Пролонгирала чак и постављање амбасадора, лобирала и излобирала резолутно и не баш сасвим дипломатско писмо америчког конгресмена Мајкла Турнера, предсједавајућем Предсједништва БиХ Бакиру Изетбеговићу, у којем Турнер потцртава да је „проблем Суторине „покушај стварања територијалног спора за заустављање интеграција у евроатланске институције, као што је НАТО“.

Док Албанцима не смије ни да писне, званична Црна Гора тренирала је строгоћу над иначе разједињеном и практично безопасном БиХ. То на регионалном, а на унутрашњем плану, над све незадовољнијим блоком који се перципира као српски.

Прегласавањем ка подјелама

Умјесто што је прозивао Русију за неку измаштану опструкцију црногорског пута у НАТО, Ђукановићу би било боље да је уважио реалност и отворио унутрашњи политички дијалог за постизање каквог-таквог, али националног консензуса, око кључних питања будућности земље.

Међутим, он је брже-боље похрлио у НАТО, вјероватно осокољен подршком иностраних „пријатеља“, не слутећи да су га управо они лагано већ пустили низ воду, свјесни да истиче његов политички рок трајања.

Док траже нове политичке партнере, западни „пријатељи“ покушаће од опозиције, чије је протесте је власт недавно брутално растјерала, да направи нове „кооперативце“. Но, тек након што искористе Ђукановића како би се дограбили 29. трофејчића у својим НАТО витринама.

До тада, а не зна се до када, трајаће међустраначки разговори око рјешења парламентарне кризе у Црној Гори, из којих је јасно да се носиоци супротстављених политичких визија једва могу договорити да се састану, а камоли да постигну консензус с обзиром да су ђукановићевци и њихови досадашњи партнери у власти играли на карту прегласавања.

Због прегласавања у БиХ се ратовало. У Украјини је због прегласавања и неуважавања ставова руског народа избио сукоб, који је тренутно тек замрзнут и бачен у други план због Сирије.

Прегласавање ће и у Црној Гори неизбјежно на дневни ред ставити захтјеве за увођење националног вета на кључне одлуке, односно консоцијативно одлучивање, а за њим ће природно доћи и захтјеви за етно-територијализацијом.

Само је питање хоће ли у Црној Гори и сличним мултиетничким државама, у којима умјесто консоцијације превладава систем један човјек-један глас, побиједити мудрост и разум, да се ствари ријеше без рата, а да се, притом, реалне етно-политичке разлике не крију испод тепиха евро-атлантских интеграција и сличних шарених лажа.

Принцип/Фронтал

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*