Присталице ППК - најутицајније курдске политичке партије у Турској

ЗДРАВКОВИЋ: Турска после избора – Ердоган се игра ватром

  • Због свог положаја, Турска са правом важи за кључну земљу између Европе, Русије и Блиског истока. Ипак та земља је пред великим изазовима: Економија слаби, незапосленост расте, вјерске и етничке тензије су стално присутне
  • Не часећи ни часа у претварању апсолутне скупштинске већине у апсолутну моћ једног човјека, у уторак 3. новембра турски режим је демонстрирао силу у Измиру, гдје је приведено 35 присталица свештеника Фетилаха Гулена, предводника умјереног исламског покрета у Турској
  • Према ријечима курдских лидера, два пута су пред Турском. Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, ако настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат
Пише: Милош Здравковић

Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат.

Због свог положаја, Турска са правом важи за кључну земљу између Европе, Русије и Блиског истока. Ипак та земља је пред великим изазовима: Економија слаби, незапосленост расте, вјерске и етничке тензије су стално присутне. У исту руку за Турску се таква нестабилна унутрашња ситуација истовремено одражава и као спољнополитички проблем.

У циљу свргавања Асадовог режима у Дамаску, предсједник Ердоган је од Турске направио страну у сукобу у сиријском конфликту. Подијељена земља, као што је то тренутно Турска, тај изазов не може да превлада. Турски предсједник је одлучио и да у Сирији, под плаштом борбе против такозване Исламске државе, у ствари удари на сиријске и ирачке Курде како би спријечио да Курди, поред Ирака, добију још један аутономни ентитет у самом сусједству Турске, овај пут у Сирији. На чекању је и турско суочавање са Исламском државом, која се као опасност после недавних терористичких напада у Анкари и Суруцу више не може игнорисати.

Догађаји који су услиједили одмах пошто се на ванредним парламентарним изборима 1. новембра Ердоган опет домогао апсолутне већине, јасно су показали да ће турски лидер постати међународни “фактор мира и стабилности” којем је допуштено да код куће ради шта му се прохтје. Иако ће званичне резултате парламентарних избора у Турској комисија обзнанити тек за недељу дана и без обзира што нова скупштина још није формирана, између телеграма честитки које стижу са свих страна демократског свијета, предсједник Реџеп Тајип Ердоган је већ стигао да прикаже неке предности једнопартијске демократије.

У понедељак 2. новембра је бомбардовао Курде на југу Турске, а у уторак похапсио десетине присталица Фетилаха Гулена (вјерског лидера, великог критичара политике турског предсједника). Не часећи ни часа у претварању апсолутне скупштинске већине у апсолутну моћ једног човјека, у уторак 3. новембра турски режим је демонстрирао силу у Измиру, гдје је приведено 35 присталица свештеника Фетилаха Гулена, предводника умјереног исламског покрета у Турској.

Према наводима агенције Доган, претрес је извршен у зору на различитим адресама широм Измира, у операцији против „паралелне структуре“ – што је термин који се користи за Гуленове присталице у државном апарату. Осумњичени су одведени у просторије јединице за бробу против организованог криминала, а представници власти преузели су управљање компанијама и медијима који су повезани са Гуленом. Његова највећа “кривица” састоји у томе што је 2013. године отворио истрагу о корупцији у Ердогановом блиском окружењу. Тужилац тражи затворску казну од 34 године за исламског свештеника, уз наводе да је хтио да обори Ердогана – што је Гулен (који је налази у САД) негирао. Гуленов покрет се на Западу схвата као реформистичка струја у исламу, која се залаже за секуларно образовање и међурелигијски дијалог, што у актуленом политичком тренутку никако не одговара Ердогану, који управо “јаше” на националистичким и религиозним таласима.

Ердоганов АКП је ојачао отарасивши се својих политичких ривала у Турској, али курдски покрет остаје доминантан на југоистоку и наставља да одређује локалну политику. Ниједна од двије снаге не може да изађе на крај са овом другом, те се сви добронамјерни надају да ће АКП разумјети исход гласања и обновити мировни процес са ПКК (деценијама најјача и најутицајнија курдска политичка снага). Према ријечима курдских лидера, два пута су пред Турском. Ако Ердоган продужи политику терора и застрашивања, ако настави да напада недужне цивиле, бомбардује базе ПКК у ирачком Курдистану и да врши притисак на сиријски Курдистан, турски Курди ће се дићи и избиће грађански рат. А ако нова влада буде одговорна и врати се преговорима са ПКК, Курди ће дати све од себе да тај нови покушај успије.

Сам предсједник Турске има прилику да одговори на најтеже политичко питање у новијој турској историји – Да ли ће Турска у наредном вијеку бити дио познате и признате Европе, или и после пет вјекова, опасност на њеним границама?

Време је

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*