Илустрација

ЗДРАВКОВИЋ: Шта то Курди чине или ко са Америма тикве сади о главу му се обију

  • Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Курдска политика је компликована и неусаглашена.  После првог Заливског рата 1991. године настала је курдска аутономна зона у северном Ираку. Од 2003. године и америчке инвазије, ова зона је постала квази-суверен ентитет, са својим оружаним снагама, политичким системом и економским интересима
  • Избегличка криза која је погодила Европу, а која је директна последица рата у Сирији, дошла је Путину као дар са неба. У складу свом стилу, Путин је изабрао да „покаже зубе“ на Блиском Истоку. Притиснута кризом, пре свега економском због анти-руских санкција уведених због Украјине, као и новонасталим догађајима са избеглицама, Европа је ублажила свој став према председнику Асаду, те је Америка остала усамљена
  • Курди су читаво време конфликта у Сирији равнодушно гледали на све друго што се догађало у земљи, концентришући се само на себе, мобилишући сопствене снаге и припремајући се за борбу. И баш у овом тренутку су одлучили да се шире, напавши Хасаку
За Принцип пише: Милош Здравковић

Последњи догађаји говоре да у Сирији може доћи до рата „сви против свих“, што може одложити решавање сиријске кризе. Курди су показали да ништа нису научили из своје прошлости. У тренутку када Асадове снаге бију одсудну битку за Алеп и будућност Сирије и када је тамо концентрисан главни део његове војске, напад Курда на град Хасака на североистоку Сирије изгледао је као забадање ножа у леђа Асаду. То су најжешћи окршаји владиних снага и Курда од почетка грађанског рата у тој земљи.

Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Курдска политика је компликована и неусаглашена.  После првог Заливског рата 1991. године настала је курдска аутономна зона у северном Ираку. Од 2003. године и америчке инвазије, ова зона је постала квази-суверен ентитет, са својим оружаним снагама, политичким системом и економским интересима. Са почетком Арапског пролећа и грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је у жижу светских збивања, питање независног Курдистана лансирала управо Турска, као један од главних покретача рата у Сирији,  а која је вековима главни непријатељ курдског народа. Број Курда стално расте и сада незванично износи око 30 одсто становништва Турске. Разрешење Курдског питања је последњих 100 година од животне важности за очување турске државности.

У међувремену, грађански рат на територији у Сирији је довео до појаве курдских енклава на североистоку земље. Ова област је под контролом курдске Демократске странке (ПИД), изданка ПКК, коју Турска сматра за терористичку организацију. За разлику од зоне у Ираку, ова ембрионална аутономна зона је сиромашна и нестабилна. Ипак радовало је  обећање сиријског лидера Башара Ал Асада да ће Курди по завршетку сукоба добити своју истинску аутономију. Не треба бити превише паметан да се погоди како је турски председник Ердоган најжешћи противник таквог развоја догађаја. Зато и чуде најновија дешавања на ратиштима у Сирији, пре свега курдски напад на званичну сиријску војску и председника Асада лично у Хасаки, али и окретање леђа на кључном ратишту у Алепу. Да ли је могуће да ће  Курди пропустити своју историјску шансу после само једне посете америчког потпредседника Бајдена. Изгледа да хоће. На Блиском Истоку је све могуће, тако да ово није први пут да неко од готовог прави вересију. Турски председник Ердоган је издају Курда скупо наплатио и званично ушао у Сирију.

Избегличка криза која је погодила Европу, а која је директна последица рата у Сирији, дошла је Путину као дар са неба. У складу свом стилу, Путин је изабрао да „покаже зубе“ на Блиском Истоку. Притиснута кризом, пре свега економском због анти-руских санкција уведених због Украјине, као и новонасталим догађајима са избеглицама, Европа је ублажила свој став према председнику Асаду, те је Америка остала усамљена. Ранији став да останак Асада на власти представља препреку за било какву сарадњу између Русије, њене коалиције (Иран, Ирак и Сирија) и Америке, ипак је омекшао. Са најмодернијим системима против-ваздушне одбране (С-300 је већ у фази борбене готовости на терену), Кремљ може да наметне зоне забране летова за НАТО снаге, раније „ексклузивно право“ Америке. Суочен са са издајом Курда, Путин је само могао да посматра Ердогана како улази у Сирију. Наравно да турски прокламовани циљ није борба против Курда већ против ИСИЛА, али чињенично стање је другачије. У тренутку када је Алеп био под потпуним ослобађањем, Курди, ничим изазвани нападају Асадову војску, која под притиском Русије напушта велики град Хасаку.

Односи између Москве и Анкаре поново су под знаком питања. Турска армија је 24. августа ушла на територију Сирије уз подршку из ваздуха коју јој пружа коалиција на челу са Америком и отпочела антитерористичку операцију „Штит Еуфрата” коју није усагласила са владом у Дамаску. Увече истог дана Турци су заузели погранични град Џараблус, који су пре тога контролисале снаге „Исламске државе”. Операцију је одобрио потпредседник САД Џо Бајден током своје посете Анкари.

Треба истаћи да је управо из тог града у последње време редовно отварана артиљеријска паљба на територију Турске, те да Турцима нико иније пружио већи отпор, јер су припадници ИД почели да напуштају град још уочи операције, а у њеној најактивнијој фази су се практично потпуно повукли.

Званичне сиријске власти су оцениле дејства турских снага као „агресију”.  Сличне осуде дошле су и са курдске стране. Потпредседник САД Џозеф Бајден, у својој посети Анкари, одбацио је те оптужбе и свесрдно подржао потезе Анкаре, оценивши их као важан корак у борби против „Исламске државе”. Бајден је уз то и додао  да ће снаге сиријских  Курда изгубити америчку подршку ако се не повуку источно од Еуфрата. Не треба сметнути са ума да је на истој конференцији за штампу позвао Европу да се супротстави пројекту  „Северни ток 2“. Русија је у том конфликту неутрална јер жели да избегне сукоб интереса, свесна да је једини прави савезник на том терену само председник Асад.

Све ово се догодило после најновијих успеха курдских снага у борби против ИД појавила могућност уједињења курдских кантона на граници Сирије и Турске у јединствену територију, што је за Ердогана неприхватљиво. Турска то доживљава као веома озбиљну претњу, и зато је покренула операцију у пограничном појасу са циљем да спречи уједињење курдских кантона. Витални Ердоганов интерес је формирање енклаве између курдских територија коју могу да контролишу Туркмени (већински припадници такозване проамеричке умерене опозиције) као заједница блиска Турцима.

Москва ће се у контексту одмрзавања руско-турских односа уздржати од упућивања критике Анкари и учиниће све да избегне погоршање односа. Русија и Турска би хтеле да по сваку цену избегну инциденте попут онога који се догодио у новембру 2015. године, јер су се Курди показали као непоуздан партнер, а север Сирије није територија где Русија има значајан утицај или важне интересе.

Курди су читаво време конфликта у Сирији равнодушно гледали на све друго што се догађало у земљи, концентришући се само на себе, мобилишући сопствене снаге и припремајући се за борбу. И баш у овом тренутку су одлучили да се шире, напавши Хасаку.

С обзиром да се Асад налази пред победом код Алепа, за Американце би то значило потпуни губитак „умерене опозиције“ која би се нашла разбијена у провинцији Идлиб, на северу Латакије и на југоистоку земље и престала би да буде озбиљна снага. Асад би тада могао да размишља и о Раки. Због тога су Американци одлучили да отворе још један фронт против Асада, суочивши га са Курдима који су до сада били неутрални према Дамаску. Није јасно само шта су Американци обећали Курдима за ту безумну акцију.

Принцип

Један коментар

  1. kurdi moraju da gledaju na sebe i da pokusaju da balansiraju iznedju rusije i amerike moraju da gledaju svoje interese a ne verujem da ce i jedni i drugi nesto znacajno da im pomognu ako isti ti nemaju korist od kurda

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*