Илустрација

ЗДРАВКОВИЋ: Руски плес у Средњој Азији (први дио)

  • Нафта доноси новац, а нафтоводи не само економску корист, већ и политички значај. Сигурно је да ће регион Средње Азије имати прворазредни значај у вријеме када ће производња гаса и нафте у њему бити на врхунцу (2020–2040), као што је то данас случај са Блиским Истоком
  • За Русију прије свега, али и за Кину, због свега реченог је од великог значаја да то не буде случај са Средњом Азијом – односно њеним дијеловима, а поготово не када је ријеч о Казахстану. Тим прије што у Средњој Азији живи (и без обзира на лоше демографске прогнозе због ниског наталитета а не толико због исељавања) и у наредим деценијама ће у њој живјети доста Руса
  • Блага политика Русије, судећи по резултатима, показала се потпуно оправдана. Растурање СССР-а није било разумно, али када се то већ десило – изгледа да би било контрапродуктивно да је онемоћала Русија поступала тако да плаши и од себе тјера земље Средње Азије
За Принцип пише: Милош Здравковић

Велике силе, Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина, или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, маштају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану, Туркменији И Узбекистану. Када би средњоазијски регион доспио под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу свјетског хегемона.

Нафта доноси новац, а нафтоводи не само економску корист, већ и политички значај. Сигурно је да ће регион Средње Азије имати прворазредни значај у вријеме када ће производња гаса и нафте у њему бити на врхунцу (2020–2040), као што је то данас случај са Блиским Истоком.

Шта велике силе желе да постигну у Средњој Азији, на простору под којим се подразумевају Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Туркменија и Таџикистан? Одговор је врло једноставан – велике силе желе да тамо осигурају свој преовлађујући политички и војни утицај, кључну улогу у експлоатацији и транспорту нафте и гаса, са додатком да Русија жели да дугорочно обезбиједи положај тамошње руске мањине. Међутим, на трусном подручју на коме се преплићу и суочавају бројни интереси, све то није лако остварити.

О значају великих средњоазијских залиха нафте и гаса, углавном у крајевима око Каспијског мора, у доба када су налазишта фосилних горива при крају у многим регионима одакле се снабдевају велики свјетски потрошачи, не треба ни говорити. Колико год се причало о новим, безбједним и много продуктивнијим технологијама за производњу нуклеарне енергије и другим алтернативама за фосилна горива, нема ни наговјештаја да ће она брзо изгубити садашњи значај.

Велике силе (Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина), или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, сањају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану (располаже са око 3–4% свјетских залиха нафте, а сматра се да су оне и веће), Туркменији (пета земља у свијету по залихама гаса) и Узбекистану (спада међу првих 10 земаља свијета по резервама природног гаса). Обезбјеђивањем канала за масовну доставу тих енергената на свјетско тржиште би значило да Русија, која сада директно или индиректно контролише тек нешто мање од 10 одсто познатих свјетских резерви нафте и око 30 одсто залиха природног гаса, више не би била гарант (без алтернативе) енергетске безбједности Европе. Када би средњо-азиски регион доспио под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу свјетског хегемона. Наравно Турска и Иран из прикрајка вребају своје шансе и сањају о обнови својих древних империја.

О геополитичком значају Средње Азије за Русију и Кину лако је закључити и на основу летимичног погледа на мапу Евроазије. Граница Русије са Казахстаном дуга је скоро 7,000 километара, а у многим зонама је без икаквих већих природних баријера. Слична је ситуација и са кинеском границом. Непријатељски режими у Средњој Азији, склони исламистичким идејама, угрозили би руску мањину у региону и створили додатни простор за дјеловање чеченских и других терориста против Русије. Примјера ради, Ујгурска заједница тада би могла да оспори државност Кине – а такви режими представљају и много већу опасност за ове двије велике државе. Да и не говоримо о другој врсти опасности, односно шта би за Русију, односно Кину значило када би се на њеним границама (са јужне/западне стране) појавио НАТО.

Не треба занемарити ни питање криминала. Преко Средње Азије иде „пут дроге“, из Авганистана и других региона који су значајни произвођачи и „извозници“. Ту пролазе и значајне магистрале трговине људима, нелегалне миграције, шверц оружја, и тако даље.

Очекује се да ће се широм наше планете до средине 21. вијека појавити немали број (често великих) области у које неће бити паметно залазити, нити ће бити добро имати их близу својих граница. За Русију прије свега, али и за Кину, због свега реченог је од великог значаја да то не буде случај са Средњом Азијом – односно њеним дијеловима, а поготово не када је ријеч о Казахстану. Тим прије што у Средњој Азији живи (и без обзира на лоше демографске прогнозе због ниског наталитета а не толико због исељавања) и у наредим деценијама ће у њој живјети доста Руса.

У Централној Азији сада има готово седам милиона Руса (било их је до прије 25 година преко девет милиона), односно у њој живи русофонска популација од преко 20 милиона људи – уз Русе ту спадају и Украјинци, Бјелоруси, Њемци, Грци, Татари и многи урбани Казаси и Киргизи. Ту спадају дјелимично и Узбеци и Таџици, поготово када живе ван матичних република. Руси и даље представљају значајан дио становника већих градова Средње Азије, али и преовлађујуће, како градско, тако и сеоско становништво сјеверног и источног Казахстана, односно велику мањину у централном Казахстану и на сјеверу Киргизије.

Без обзира на све тешкоће са којима се суочавала Русија, у оним земљама које су улагале напоре да се свестрано еманципују од Москве, много фактора је изнутра радило у прилог Русије. Ипак су некадашњи руски сусједи у Средњој Азији економски, културно, политички, али и у сваком другом погледу остали упућени на Русију. Вјековне везе се не кидају лако и без страховитих последица – а питање је колико је и паметно кидати их са напреднијима од себе.

Тога су били свјесни у Алма-Ати, Ташкенту, Ашхабаду. Отуда, тамошње власти су прихватале разне руске иницијативе за повезивање бивших совјетских република, додуше асиметрично. Поготово што је Москва поступала врло обазриво, уз пуно уважавање суверенитета и територијалног интегритета новонасталих држава. А свој политички утицај настојала је да учврсти и закључивањем економских аранжмана који нису увијек били повољни за Русију, а били су од великог значаја за средњоазијске земље у фази болне транзиције.

Блага политика Русије, судећи по резултатима, показала се потпуно оправдана. Растурање СССР-а није било разумно, али када се то већ десило – изгледа да би било контрапродуктивно да је онемоћала Русија поступала тако да плаши и од себе тјера земље Средње Азије. Овако, показала им је да их уважава и прихвата као независне државе, а да оне могу, у складу са својим потребама И цивилизацијском упућеношћу, да јој се без страха окрену. Тако је чак и положај руског становништва, зависно од државе до државе, постепено постао добар, или бар солидан.

Да је којим случајем, умјесто да инсистира на пуноправности Руса у Казахстану и Киргизији (гдје их највише има), Москва одвојила сјеверни и источни Казахстан, угрозила би положај половине руског народа у Средњој Азији, који ту живи. Због тога никада ни формално, ни неформално Русија то није ни наговијестила. Руска Федерација би неповратно покварила своје односе са државама региона, односно учинила свој геополитички положај много неповољнијим – имала би, само нешто јужније, дугу, отворену границу, али тада већ са непријатељски настројеним сусједом. Уз то, средњоазијска нафта и гас, од које битно зависи доминантна руска улога као енергетског снабдјевача земаља ЕУ, не налазе се на подручјима са руском већином, а руско учешће у његовој експлоатацији и контрола над његовим извозом дугорочно би били на климавим ногама.

Принцип/Времеје.рс

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*