Илустрација

ЗДРАВКОВИЋ: Руски плес у Средњој Азији (други дио)

  • Како би очувала свој утицај на постсовјетском простору, Русија је уложила велике напоре како би биле створене, и уистину заживјеле, разне међународне организације на простору бившег СССР-а. Организације на које ћемо се осврнути су Заједница независних држава, Организација Договора о колективној безбједности, Евроазијска економска заједница и Шангајска организација за сарадњу
  • Русија у региону има кључну војну улогу. Изузев Туркменије, друге његове земље су са Москвом повезане одбрамбеним савезом, и у њима је руска војска успоставила сталне базе или друге видове свог присуства. На посредан начин и Кина је дио војно-политичког аранжмана који има за циљ да евроатлантске силе држи далеко од Средње Азије
  • Иако енергентима богате земље Средње Азије настоје да продубљивањем блиских веза са Кином успоставе баланс руском утицају, он је суштински неприкосновен. Земље региона се много више плаше Кине, која је и даље у фази демографске експанзије, и све више показује глад за ресурсима, него Русије. Кокетирање са Кином је површно, тек да се централноазијске земље не би осјећале непријатно због безрезервне упућености на Русију
За Принцип пише: Милош Здравковић

Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смијешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености.

У првом дијелу овог текста (Руски плес у Средњој Азији – Умијеће стратешког позиционирања) видјели смо да су се државе Средње Азије поново, на овај или онај начин окренуле Москви. У њима је већ достигло озбиљне размјере, и наставља да расте, економско (и то у стратешким секторима), политичко, војно, присуство Русије. Томе је погодовало и то што док се Русија према њима односила као према себи равнима, САД су настојале да над њима успоставе своју хегемонију. И они режими који су са Вашингтоном кокетирали били су за њега тек привремено добри, док уз помоћ наранџастог превратничког таласа не буду инсталиране још погодније владајуће гарнитуре.

Како би очувала свој утицај на постсовјетском простору, Русија је уложила велике напоре како би биле створене, и уистину заживјеле, разне међународне организације на простору бившег СССР-а. Организације на које ћемо се осврнути су Заједница независних држава, Организација Договора о колективној безбједности, Евроазијска економска заједница и Шангајска организација за сарадњу.

Заједница независних држава (ЗНД)

Све државе Средње Азије похитале су да крајем децембра 1991. приступе Заједници независних држава, чије су стварање иницирале Русија, Украјина и Бјелорусија, са циљем да некадашњим совјетским републикама помогне да сарађују на свим пољима гдје сматрају да је то за њих корисно, ипак пројекат се показао неуспјешним. Данас постоје само контуре те организације, прије свега због иступања Кијева!

Организација Договора о колективној безбједности (ОДКБ)

После распада СССР-а поједине његове чланице – укључујући и све републике Средње Азије изузев Туркменије, склопиле су Договор о колективној безбједности. У питању је био одбрамбени аранжман, у складу са којим се напад на једну од чланица сматра нападом и на друге чланице. Њене чланице су Русија, Бјелорусија, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргизија и Јерменија.

Евроазијска економска заједница (ЕАЕЗ)/ Евроазијска економска унија

По узору на некадашњу Европску економску заједницу, низ чланица Заједнице независних држава започео је рад на стварању цјеловитог царинског система, јединствене економске политике и уистину заједничког тржишта. Бјелорусија, Казахстан, Киргизија, Русија и Таџикистан крајем 2000. године основале су Евроазијску економску заједницу, а 2006. године, у својству пуноправног члана, њој се прикључио и Узбекистан. Пошто се економске интеграције, више због различитог степена економског развоја него политичке воље, нису у пуној мјери одвијале онако како се то очекивало, 2006. године створен је царински савез између Русије, Бјелорусије и Казахстана, а одлучено је да му се друге чланице Заједнице сукцесивно прикључују када за то буду спремне. Ипак, врхунац интеграције, постигнут је 1. јануара 2015. Када је формирана Евроазијска економска унија, заједница држава са политичком, економском, војном, царинском и хуманитарном сарадњом. Тренутни чланови су : Русија, Казакстан, Бјелорусија, Киргистан и Јерменија. Таџикистан има статус кандидата.

Шангајска организација за сарадњу (ШОС)

Русија, Кина, Казахстан, Таџикистан и Киргизија током 1996–1997. године међусобно су закључиле споразуме у циљу подизања нивоа повјерења у одбрамбеној сфери и смањења присуства војних снага у пограничним рејонима. Тако је, мада још на неформалним основама, створена Шангајска група. Она је 2001. године прерасла и у формалну регионалну међународну организацију. Њен оснивач је био и Узбекистан, који у то вријеме Русији није био нарочито наклоњен.

Јачање војно-безбједносне сарадње земаља Средње Азије, Русије и Кине иницијално је повезано са грађанским ратом у Авганистану и исламистичком опасношћу која је пријетила региону. У страху од ње, владе земаља Средње Азије су интензивирале сарадњу са својим моћним сусједима, од којих су, без обзира на изразе пријатељства, донекле и зазирале. Штавише, пошто су се одлучиле за војну операцију против Талибана, а прецјењујући своју моћ и перспективе јачања свог присуства у Средњој Азији, тзв. шангајске интеграције нису много забринуле ни Вашингтон. Отуда им се прикључио и Узбекистан, док је још водио рачуна о вољи САД.

У октобру 2007. године чланице ШОС-а потписале су Меморандум о сарадњи са Организацијом о колективној безбједности, која представља класични војни савез. Тако је, макар на неким пољима, и у некој мјери, са њим повезана и Кина. Циљ ШОС-а и ОДКБ-а, како изјављују руски и кинески званичници, и даље није да конкурише НАТО, већ се унутар ШОС-а војна сарадња успоставља у домену борбе против тероризма и сепаратизма, а у оквиру ОДКБ-а ради генералног осигуравања војно-политичке безбједности држава чланица, али свима је очито да обје регионалне организације, односно њихово умрежавање, има за циљ да Сјеверноатлантску алијансу држи подаље од региона Средње Азије.

Наравно, далеко је од тога да је ШОС онолико хомогена организација као што су оне у којима Русија нема истинску конкуренцију. Штавише, док Русија ШОС посматра прије свега у војно-политичком кључу, Кина жели да она поприми и економску димензију. Другим ријечима, да постане заметак јединственог тржишта које би обухватило и Кину, а постоје наговјештаји да Пекинг прижељкује и слободно кретање радне снаге као што је случај у ЕУ. То не наилази на симпатије Русије, па и земаља Средње Азије, уплашених од потенцијалне кинеске демографске експанзије и успостављања њене економске премоћи.

Узбекистан и Казахстан, настоје , избјегавајући оно што смо поменули да би могло да их угрози, да са Кином развијају што ближе односе. Тиме те земље желе, од када су се дистанцирале од Вашингтона, да створе нову противтежу руском утицају. Што се тиче Киргизије и Таџикистана, они доследно слиједе политику Москве. Још треба напоменути и то да и она има свој план за обуздавање утицаја Кине унутар ШОС-а. То је протежирање Индије, тј. заговарање идеје да би и она требало да постане пуноправна чланица Шангајске организације. Иначе, државе посматрачи, од којих неке и желе да постану њени пуноправни чланови, уз Индију су и Пакистан, Монголија и Иран.

Будућност Средње Азије

Русија је до данас успјела да у свим земљама Средње Азије успостави преовлађујући политички и економски утицај, а у већини њих осигурала је и озбиљно војно присуство.

Експлоатација, транспорт и продаја главних ресурса региона, тј. нафте и гаса, директно или индиректно, углавном су у рукама руског бизниса (и посредно државе). Штавише, велики дио спољнотрговинске размјене држава Средње Азије, и када се не ради о енергентима, обавља се са Русијом, односно одвија се унутар простора ЕЕАЗ-а или ЗНД-а, па су оне и на тај начин зависне од Москве.

Русија у региону има кључну војну улогу. Изузев Туркменије, друге његове земље су са Москвом повезане одбрамбеним савезом, и у њима је руска војска успоставила сталне базе или друге видове свог присуства. На посредан начин и Кина је дио војно-политичког аранжмана који има за циљ да евроатлантске силе држи далеко од Средње Азије.

Руски језик и култура преживели су буру националних страсти која је избила пошто су републике Централне Азије стекле независност. Руски је, уз језике већинских народа, званични језик у Киргизији и Казахстану. Виши и средњи сталежи казахстанског и киргистанског друштва углавном су остали дио руског језичко-културног корпуса, а на Русију су у цивилизацијском погледу упућени и припадници градског становништва других република Средње Азије. Елитне школе, универзитети, средства масовног информисања у Казахстану и Киргизији углавном функционишу на руском језику, а он је широм Средње Азије остао језик пословног свијета, науке и међунационалне комуникације.

Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смијешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености. Но, баш због голих интереса, надметање Москве и Пекинга на простору Централне Азије неће узети озбиљније размјере. Без обзира на то што надметања међу њима већ има, и што ће га бити и надаље.

Иако енергентима богате земље Средње Азије настоје да продубљивањем блиских веза са Кином успоставе баланс руском утицају, он је суштински неприкосновен. Земље региона се много више плаше Кине, која је и даље у фази демографске експанзије, и све више показује глад за ресурсима, него Русије. Кокетирање са Кином је површно, тек да се централноазијске земље не би осјећале непријатно због безрезервне упућености на Русију.

Уосталом, енергетска инфраструктура коју земље Средње Азије, али и Русија намјеравају да граде како би средњоазијска нафта и гас могли у већим количинама да „потеку“ ка Кини – односно како Москва не би зависила једино од европског тржишта, а земље Средње Азије од Москве – иде у сусрет кинеским нарастајућим енергетским потребама. Између осталог и зато, Пекинг је сигурно свјестан да би покушај угрожавања руског првенства у Средњој Азији довео до тога да штета буде већа од користи, и у догледној будућности настојаће да избјегава озбиљније конфронтације са Москвом.

На крају, у вези са причом о Средњој Азији, прије десет година 80 одсто свјетских резерви нафте и гаса било под контролом Запада и његових савезника, данас је 90 одсто свјетских ресурса, не рачунајући америчке, изван његове контроле. Нафта доноси новац, а нафтовод политички утицај, а можемо да будемо сигурни да ће у вријеме када ће производња гаса и нафте у Централној Азији бити на врхунцу , што је период од 2020–2040. године, а када ће фосилна горива још засигурно имати прворазредан значај, регион Средње Азије имати утицај који данас има Блиски исток.

Принцип/Времеје.рс
 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*