Илустрација

ЗДРАВКОВИЋ И СТОЈАНОВИЋ: Стварно и могуће – Русија у Сирији и Украјини

  • Бивши амерички савјетник за националну безбједност Збигњев Бжежински доживљавао је свијет као шаховску таблу. Не треба заборавити пољско поријекло Бжежинског, као и његов изразито анти-руски став по сваком питњу. Иако је његова улога савјетника за националну безбједност окончана прије цијелих 35 година (одласком предсједника Џимија Картера), његов утицај на формирање спољне политике САД је и данас доминантан
  • Поређење Сирије и Украјине је веома значајно, јер даје одговор на главно питање за Украјину: Зашто је Русија поступила тако, а не другачије? Обје земље су биле жртве иностране пропаганде и агресије, покушаја да се на власт доведу други људи и другачији режими од постојећих. Међутим, сценарио је био потпуно другачији
  • Побуњеници у Сирији који себе називају „правим муслиманима“, боре се са оружјем у рукама, док у Украјини то раде криминалци који себе називају патриотама – „десним сектором“ (односно фашистоидним фалангама). За њих важе закони улице
За Принцип пишу: Др Милош Здравковић и и Срђан Стојановић

Тренутно у фокусу глобалних медија су сукоби на тлу Сирије, Украјине, Ирака, Авганистана и Либије. Да ли је у питању избjегличка криза, енергетска будућност свијета или поновно мијешање карата моћи, позорност свијета највише привлаче два сукоба – украјински и сиријски. Размотрићемо овдје различитост тих сукоба из руске перспективе.

Бивши амерички савјетник за националну безбједност Збигњев Бжежински доживљавао је свијет као шаховску таблу. Не треба заборавити пољско поријекло Бжежинског, као и његов изразито анти-руски став по сваком питњу. Иако је његова улога савјетника за националну безбједност окончана прије цијелих 35 година (одласком предсједника Џимија Картера), његов утицај на формирање спољне политике САД је и данас доминантан. Русија није оно што је била у његово доба, нити у доба Хрушчова који је у сред Њујорка лупао ципелом о говорницу Генералне скупштине УН, америчка опсједнутост опасношћу од Русије је и даље благо речено предимензионирана, ако не и параноична.

Ако сходно тези Бжежинског наставимо да подручја испреплетаних интереса великих сила сагледавамо као шаховских поља, онда у овом тренутку њихов број износи 45 (извор: www.globalreaserch.ca) – толико ратова и војних сукоба се тренутно одиграва на планети. При томе, сваки од тих конфликта испровоциран је или се води уз директно или индиректно мијешање спољних сила.

Намеће се питање зашто је Русија почела војну операцију у Сирији, а није у Украјини? Како су Русима Сиријци ближи од Украјинаца? То је питање које себи постављају сви незаинтересовани посматрачи. Сваки „русофоб“ (да не говоримо о јавним лобистима НАТО) управо такво понашање Русије наводи „крунски аргумент“ у дебати око даље европске будућности Србије.

Поређење Сирије и Украјине је веома значајно, јер даје одговор на главно питање за Украјину: Зашто је Русија поступила тако, а не другачије? Обје земље су биле жртве иностране пропаганде и агресије, покушаја да се на власт доведу други људи и другачији режими од постојећих. Међутим, сценарио је био потпуно другачији.

Предсједник Јанукович, пучем уклоњени лидер Украјине (зашто не рећи и некрунисани краљ корупције) подржавао је Москву, али је у кључном тренутку побјегао. Није хтио да употријеби силу против демонстраната јер није вјеровао у успјех, а наслутио је издају у сопственим апаратима силе (војсци и полицији). Није се обазирао на чињеницу да је Кијев милионски град, а да је на улицама било једва десетак хиљада људи. Вјероватно га је „неко“ на вријеме подсјетио да се његови новци налазе у западним банкама.

За разлику од Јануковича, сиријски предсједник Асад није насјео на „мирне протесте“ и ултиматуме који су долазили са Запада. Када су терористи, цинично проглашени од „цивилизованог свијета“ за побуњенике, нагрнули на њега и Сирију – Асад је нашао подршку у сиријској елити. Упркос многим издајама, успио је да задржи контролу над земљом кроз управни и војни апарат. А украјинска „елита“ је издала Јануковича и подчинила се Западу.

Да ствар по Асада буде гора, на рушевинама Ирака Саудијска Арабија и Катар су створиле нову банду под називом „Исламска држава“ и тим посредно задале још већи ударац Сирији. Ипак сиријски народ, васпитаван у секуларизму, са презиром је одбацио „демократску“ понуду. Становништво Украјине, нажалост, прихватило је све „сервирано“ са Запада и остало по страни приликом илегалног преузимања власти од стране побуњеника у Кијеву. Велики отпор пружали су само Крим и Донбас, а нешто мање су се супротстављали Одеса, Запорожје и Харков.

Током четири године тешких борби, упркос огромним жртвама и милионским миграцијама, Сирија се и даље опире терористичким бандама и показује вољу да се ситуација напокон ријеши. Народ Сирије, заједно са елитом и владом, остаје на бранику отаџбине. Са друге стране, више од 15 година Украјинци толеришу пораст екстремизма и корупције. Штавише, да би оправдали биједу сопственог народа, сви досадашњи предсједници независне Украјине, укључујући и Јануковића, систематски су подстицали ако не мржњу, оно бар завист према Русији.

Русија је у Сирију послала помоћ тек пошто је видјела да је Асад, али и сиријски народ, спреман да иде до краја – до ивице пораза. Сирија је показала да посједује капацитете да помоћ прими, чак и када је по неким извјештајима Вашингтон био спреман да изврши копнену интервенцију у овој држави.

За руског предсједника Владимира Путина најважније је било то што је Русију у помоћ у име народа позвао Башар ал-Асад, легитимни предсједник државе. Сирија је већ раније дала Русима на кориштење своје војне базе, тако да није постојала препрека у смислу међународних норми и закона за помоћ влади у Дамаску.

Што се тиче Украјине, одмах по насилном преузимању власти у Кијеву, Москва обавља операцију одбране Крима и своје флоте. Легитимна држава је пропала, а на власт су дошли екстремисти. Људи са кримског полуострва су се јасно (на демократском референдуму) изјаснили против власти Кијева и тражили повратак у састав Русије. Крим је стотинама година био руски, све до педесетих година када је административним актом совјетског лидера Хрушчова (по народности Украјинца) ушао у састав Украјине, без спровођења било какве демократске процедуре.

Москва је јасно рекла шта мисли о новој влади у Кијеву, а чекао се отпор у неким градовима. Највећи отпор пружио је Донбас, док су у Харкову и Запорожју екстремисти брзо угушили сваку врсту побуне. Најтрагичније је било у Одеси – гдје су људи живи спаљивани. Било је јасно да су на власт дошли они који гаје велику мржњу према Русима. Порошенко је добио мандат од већине становништва, затегао је односе са Русијом и почео да затвара про-руске активисте. Москва је признала пораз у већем дијелу Украјине.

Преостали задатак био је да се заштити Донбас без директне војне интервенције, која би довела до великих губитака етнички руског становништва у остатку Украјине. Кијевске снаге су на становнике Украјине који се изјашњавају као Руси гледале као на животиње у људском облику (извор: Едвард Биров) .

Проглашење Донбаса независним и његово припајање Русији није имало законског основа – јер та област није имала засебну владу као Крим. Крим је од времена СССР-а имао статус аутономне републике. Осим тога, повезивањем територија Доњецка и Луганска, Русија би остала присутна у Украјини. Донбас би био као најбогатија провинција Украјине, остао браник руског утицаја у Кијеву.

Побуњеници у Сирији који себе називају „правим муслиманима“, боре се са оружјем у рукама, док у Украјини то раде криминалци који себе називају патриотама – „десним сектором“ (односно фашистоидним фалангама). За њих важе закони улице.

Руска војна помоћ Сирији може бити формална, па чак и отворена – јер Сирија има легитимну владу, елиту и народ који се нису продали. Међутим, Украјина нема ништа од наведеног – и она је идеолошки и фактички изгубљена за Русију, односно у њој није могуће спровести било какву војну интервенцију или дипломатску иницијативу.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*