Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган

ЗДРАВКОВИЋ: Да ли Ердоган смије да се љути на Путина?

  • Турска на унутрашњем плану пролази кроз такве тешкоће – грађански сукоби, љевичарски тероризам, исламистички бомбашки напади (који су можда режирани) – те постоји реална могућност да може постати следећа Сирија
  • Реторички гледано, ако Турска може да се мијеша у унутрашње ствари Русије на Криму (Ердоган је љутито нагласио да Турска никада неће признати руску анексију Крима), не постоји ништа што би зауставило Русију да уради исто у Курдистану
  • „Љутња“ Турске на Русију је заправо само фингирана, како би се задовољили савезници у НАТО, односно спољно-политичке авантуре Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку, које све више постају терет за Турску
Аутор: Милош Здравковић

Русија и Турска се већ дуже вријеме не слажу око решавања ситуације у Сирији. Москва је кључни савезник сиријског предсједника Башара Ал Асада, а Анкара сматра да је његово свргавање са власти једини начин да се реши криза у тој земљи.

Стварање савеза Русија-Иран-Ирак-Сирија саставни је дио новог Блиског истока по руском моделу, процеса које може имати важне геополитичке последице на трошне геополитичке стубове Саудијске Арабије и Турске.

Турска на унутрашњем плану пролази кроз такве тешкоће – грађански сукоби, љевичарски тероризам, исламистички бомбашки напади (који су можда режирани) – те постоји реална могућност да може постати следећа Сирија. Са друге стране, Саудијци су се превише заглибили у Јемену да би могли да се на одговарајући начин усмјере на унутрашње пријетње – посебно ако би њихови савезници Катар и Уједињени Арапски Емирати повукли снаге из Јемена. У вези с тим могуће је да дође до тешког унутрашњег обрачуна против осумњичених терориста или шиита. Преко 3.000 терориста је већ побјегло из Сирије у Јордан, док би њихов повратак у Саудијску Арабију значио и велику опасност по њену безбједност, посебно јер су се у земљи већ десили инциденти које су изазвали домаћи џихадисти удружени са ИСИС. Оваква ситуација додатно доприноси дестабилизацији Саудијске Арабије.

Стога геополитичке прогнозе за Саудијску Арабију изгледају прилично суморно – готово је сигурно да се та земља креће према најтежим временима у својој историји и изазовима за сам опстанак породице Ал Сауд на власти. То свакако још више ослабљује позицију турског предсједника Ердогана, који главни ослонац има у вехабијском режиму породице Ал Сауд.

Прије мање од недељу дана предсједник Ердоган је упозорио Русију да је Турска купац број један руског природног гаса и том приликом директно упозорио предсједника Путина да за Русију губљење Турске може бити велики губитак. Јер у нужди (самим тим и љутњи), Турска може да купује гас од различитих других добављача. Такође,Турска може да ревидира питање изградње нуклеарне електране Акују по руском пројекту, јер ако је Руси не изграде, доћи ће неко други.

Ипак, ако сталожено сагледамо чињенице, вјероватно ћемо примијетити да позиција предсједника Ердогана није тако лагодна. Прилив искусних терориста је буквално последња ствар која је Турској потребна. У зависности од нивоа политичке неизвјесности после предстојећих новембарских ванредних избора, ствари у потпуности могу да измакну контроли. Војни ангажман Русије у Сирији има негативне последице по Турску, јер Москви омугућује потпуну контролу Црноморског региона и пројектује њену поморску силу на сјеверне границе Турске, као што ваздушна сила то чини на југу. У том контексту, енергетски пројекат Турски/Балкански ток је био маслинова гранчица пријатељства. Упркос томе разговори о пројекту су застали. Реторички гледано, ако Турска може да се мијеша у унутрашње ствари Русије на Криму (Ердоган је љутито нагласио да Турска никада неће признати руску анексију Крима), не постоји ништа што би зауставило Русију да уради исто у Курдистану.

Ипак, Турска и Русија историјски балансирају између непријатељства и прагматичне сарадње. Одбијање сарадње са Москвом може нанијети значајан удар турској економији.

Прије нешто мање од мјесец дана, предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган присуствовао је отварању нове џамије у Москви, гдје је предвидио велики раст трговине између ове двије земље. Недељу дана касније Русија је отпочела операцију против терориста у Сирији. Због инцидента са руским авионом, Ердоган је запријетио да ће прекинути сарадњу са Москвом, изјавивши: „Ако буде било потребно, Турска ће добијати гас из више других извора. Русија треба добро да размисли.“

Ипак, Турска увози из Русије 57 одсто природног гаса и биће тешко наћи адекватну замјену, узимајући у обзир да други испоручилац, Иран, такође подржава предсједника Сирије Башара ел Асада. Уз то, не смије се заборавити да Москва и Анкара имају велике заједничке пројекте, као што је изградња прве нуклеарне електране у Турској наредне године и гасовод „Турски ток“. Партнера за изградњу нуклеарке Турска је узалудно тражила на западу више од десет година. Осим тога, Турској не иде у прилог ни да се растане са многобројним руским туристима. Зато, веома добро треба разумјети ријечи потпредсједника турске владе Нумана Куртулмуша, да Турску са Русијом повезују дугогодишњи економски и политички односи, дуги низ година живљења у добросусједским односима и миру –односно да ти односи не треба да буду жртвовани због политичких интереса у Сирији. Због тога је „љутња“ Турске на Русију заправо само фингирана, како би се задовољили савезници у НАТО, односно спољно-политичке авантуре Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку, које све више постају терет за Турску. Интересантно је напоменути да други кључни савезник САД у региону, Израел, упркос „недостатку љубави“ за Башара Ал Асада, стоји по страни у овом међу муслиманском конфликту.

Време је/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*