Илустрација

Због чега дјеца бивају насилна?

Многи сматрају да се дјеца рађају готово као анђели. Утолико веће и бива наше чуђење када код њих видимо пројављивање насилничког понашања. О томе одакле потиче дјечије насиље, и како се с њим борити, своје виђење износе свештеници Димитрије Смирнов, Валерије Духањин и Сергије Бјелобородов, као и многодјетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Јермакова.

Припремила: Ана Јерахтина
Превод са руског језика: Наташа Јефтић
„Када је средина агресивна,
дјечија психа се ломи“
Свештеник Валерије Духањин
Свештеник Валерије Духањин

Свештеник Валерије Духањин, магистар теологије, проректор Никољско-Угрешке Богословије:
Узевши у обзир нашу свакодневицу, морамо констатовати да агресију ствара агресија. Знам да је дјечак кога су стално малтретирала старија браћа, у школи почео насилно да се односи према другој дјеци. Он је само ископирао модел понашања старијих. Умногоме је ово пресудни фактор: када је средина агресивна, дјечија психа се једноставно ломи. То често бива изазвано и од стране родитеља, који међусобно разговарају оштро, повишеним тоном и на дјецу искаљују своју нетрпељивост, на шта дјеца одговарају озлојеђеношћу.

Стога се мени лично чини да је дјечија агресија углавном резултат недостатка топлине. Дијете није добило љубав, није се загријало и почиње унапријед да доживљава свијет који га окружује као непријатељски. Оно као јеж пушта бодље и повређује оне који се налазе у његовој непосредној близини, због тога што је навикло да осјећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.

Сада су дјеца у великој мјери емотивно запостављена и поклања им се мало пажње. Жене рођење дјеце доживљавају не као главни циљ у животу, и не као њихово основно призвање. Дјецу би као требало имати, али су она негдје у другом плану. За мушкарце, који су сво вријеме заузети послом, дјеца такође постају нешто попут живих играчака. Они могу са њима да се играју, да се разоноде, али ријетко ко од њих ће озбиљно да се бави њиховим васпитањем науштрб себе и свог комфора. Због тога дијете у породици добија недовољно пажње, врло брзо одлази у свијет виртуелних игара, које су пуне крвопролића и уништавања, или гледа цртане филмове у којима су присутни грубост и агресија. Па како онда он сам да се понаша?

Ако то погледамо са дубљих, богословских аспеката, видјећемо утицај гријеха на дјецу. Треба имати на уму да смо сви ми наслиједили палу природу – дјеца се рађају са њом, и зато се већ у дјетињству, када дијете још и није толико одговорно за своје поступке, у његовој природи ипак пројављује нешто греховно, било непослушност, самовоља или негодовање.

Код преподобног Варсануфија Оптинског налазимо једну, у одређеном смислу, врло упечатљиву причу: „Видим ти ја једном у сну пакао и паклене муке. Спазих тамо малу дјевојчицу, између пет и седам година, и упитах је: Како си ти доспјела овамо? И размишљам: Какве то грехове може имати ово детенце, када је оно још сасвим мало? А она ме гледа и каже: Ја сам овдје због прљавих мисли. Након тога упутих се ка свом духовнику и упитах га: Да ли је то могуће? Он ми одговори: Да, половину пакла чине дјечица.“

Ја бих лично заиста желио да ово виђење, дато у сну, буде само упозорење, а не фактичко стање. Али често смо свједоци да човјек већ и у најранијој младости почиње са греховима мржње, гнијева и агресивности. Гријех – то је увијек агресија. То је слабост наше природе. Међутим, упрљаност душе бива изазвана умногоме од стране агресивне спољашње средине, која њу повећава умјесто да је исправља.

Шта да чине одрасли када се сусретну с агресивношћу међу дјецом? Ако се она испољава на дрзак начин, онда то, наравно, треба пресијецати. Дијете треба да осјећа да свако зло резултира поразом. Но ипак, најважнија ствар је да се сами не препустимо агресивности, да се њоме не заразимо и да не почнемо тако реаговати на друге људе. Ватра се ватром не гаси. Ако ћемо право, ђаво никакав други циљ нема, осим да посије у људима узајамну мржњу. Морамо се учити то да прекидамо.

Сјећам се како је за вријеме рата у Чеченији до наших војника доспио један рањени чеченски тинејџер. Они су њега смјестили у пољску војну болницу, гдје га је брижљиво његовала добра медицинска сестра. Младић је сво вријеме псовао и у гнијеву говорио да ће кад одрасте клати Русе. Медицинска сестра га је питала: „Да ли ћеш и мене заклати?“ Младић, који бјеше од ње добио толико помоћи, није очекивао такво питање, па рече: „Не, тебе нећу“. И престаде да псује. То јест, често се иза спољашње горчине скрива топла, рањива и њежна душа.

У скривеним дубинама душе увијек постоји чежња за неукаљаном добротом, чистим односом према ближњем и за искреном љубављу. И то се у човјеку буди од нечије љубави.

Једном су мог познаника историчара позвали да предаје у школи интернатског типа за проблематичну дјецу. Будући по природи добар и учтив човек, он поче мирно да држи свој час. Али дјеца на то одреаговаше подсмјехом, збијањем шале и гласним смијехом, и фактички му упропастише предавање. Након часа професор се моментално упути ка директору и рече му да одлази. Није он осјећао никакву злобу према дјеци, већ једноставно није желио да остане у таквој атмосфери. Директор га једва умоли да остане макар још неко вријеме, објашњавајући му: „Код нас нико не жели да ради“. Следећи пут кад је професор дошао на час десило се чудо: он угледа на столу земичку и врућ чај, а дјеца му рекоше: „То је за Вас. Бојали смо се да више нећете доћи“. Од тог тренутка међу њима се развише најблискији односи. Дјеца су осјећала како се он према њима односи. На следећем часу он им је образлажући задату тему показивао умјетнички историјски филм, а затим су га заједно коментарисали. Резултати његовог доброг односа били су такви, да је један од његових ученика доцније уписао богословију и постао свештеник.

Последње што бих желео да кажем јесте да насупрот гријеху стоји благодат. Виђао сам разне школе, и, ма колико неко критиковао православне гимназије да имају мана, могу рећи, да у њима влада сасвим нека друга атмосфера. Тамо гдје људи искрено вјерују у Бога, гдје се моле, кају за своје гријехе и труде да живе у складу са Божијим заповјестима, дјеца су смиренија и мање је повода за пројављивање дјечије агресије. На таквим мјестима она се гаси умјесто да се провоцира. Божија благодат доноси мир души, и то се итекако преноси на друге, посебно на дјецу. Стога, дакле, свој однос са дјецом треба изграђивати посредством изградње самога себе и посредством стицања благодати Божије.


„Ако дијете посједује сва материјална добра,
а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно“
Протојереј Димитрије Смирнов
Протојереј Димитрије Смирнов

Протојереј Димитрије Смирнов, шеф Патријарашке комисије за питања породице, заштите материнства и дјетињства:

Мало дијете брзо расте. Ако је оно без оца, тј. ако има само мајку, онда је она принуђена да ради. Због тога она долази у ситуацију да своје дијете упише у вртић. Ја сам као дијете много времена провео у вртићу. Дешавало се чак да одем у понедељак ујутру и вратим се тек у петак увече. Виђао сам родитеље свега два дана у недељи. Још сам тада, када ми је било четири године, обећао себи да своју дјецу никад нећу дати у вртић, јер не могу замислити неприродније стање за дијете од тог. Зашто кажем неприродније? Зато што у породици са пуно дјеце нема дјеце истог узраста (осим ако то нису близанци), те се стога између старије и млађе дјеце у оваквим породицама изграђују посебни односи.

Дјеца која су подијељена по узрасним групама брзо се претварају у чопор вукова, гдје главну ријеч воде они најневаспитанији и најподлији. То ломи психу дјеце, и она постају агресивна и насилна. Ја, као човјек који је године провео у вртићу и по дјечијим камповима, савршено знам како се тамо дијете осјећа. Ако сањам нешто из дјетињства, будим се обливен хладним знојем. У камповима је било потребно све вријеме борити се за опстанак себе као биолошког организма. Ја сам у љетњи камп увек одлазио са ножем, који сам паковао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак плашио оне који су покушавали да ми учине неку непријатност. Јер често се дешавало да осморица крену на једног.

Како се васпитавају дјеца лишена родитељске пажње? Она су препуштена сама себи. Њих васпитава улица, а сада и разне направе у којима су присутне најразличитије гадости које код њих провоцирају агресију.

Имати једно дијете залог је несреће. Човек који је одрастао у породици без оца – дубоко је несрећан. Ми улажемо вансебне напоре, укључујући ту и оне материјалне природе, да превазиђемо тај губитак, али, свеједно, свако дијете дубоко болује што нема породицу. Свијест о томе да оно има мајку, оца или макар баку, веома много значи. Та патња исушује његов ум и његове способности. Нека дјеца губе и способност осмјехивања. Да би она почела поново да се осмјехују, потребно је провести године и дати им сву своју љубав и њежност. Чак и ако дијете посједује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замијени родитељску љубав и њежност.

Многи парови после развода говоре како су остали у одличним односима. Али коме су потребни ваши односи? Дјетету је потребна породица. Њему је потребан отац, због тога што је он главни васпитач, главни хранитељ и главни ауторитет породице.


„Односе између супружника дијете осјећа још у мајчиној утроби“
Свештеник Сергије Бјелобородов са попадијом
Свештеник Сергије Бјелобородов са попадијом

Свештеник Сергије Бјелобородов, клирик храма великомученика и исцелитеља Пантелејмона при централној клиничкој болници № 1 ОАО „РЖД“:

Зло, мржња, као и доброта, њежност и љубав, долазе од родитеља. Каква ће бити дјеца, зависи од родитеља, који живећи заједно, или воле један другог, или се, обрнуто, стално свађају. Односе између супружника дијете осјећа и упија још у мајчиној утроби.

Погрешно је мислити да дијете, док сједи на поду и игра се са својим играчкама, не разумије кад се његови родитељи свађају. У ствари, у тим тренуцима малишан све одлично разумије и упија све оно негативно и све оно што је добро, зависно од тога шта чује. Често се догађа да дјеца понављају за родитељима оно што их они уопште нису учили. А родитељи се диве. Дијете је једном нешто чуло и запамтило за цио живот. Стога, 70-80 % информација долази од родитеља, а остале дијете добија путем комуникације у вртићу, школи и на улици.

Физичким кажњавањем и ружним ријечима, нарочито ако се то ради у стању разјарености, ништа се не постиже. Са дјечијом агресијом треба се борити личним примјером: ово укључује и односе између брачних другова, и начин на који родитељи комуницирају са другим људима.


„Ако се са гријехом не борите, онда се он шири“
Василије и Наталија Јалтански
Василије и Наталија Јалтански

Наталија Јалтанска, мајка деветоро дјеце:

Да, у свијету постоје добро и зло. Зло се бори са добром, а поље на ком се одвија битка јесу срца људи. Самим тим и дјеце.

У тој бесконачној теми жељела бих да издвојим два момента.

Неопходно је ту направити разлику гдје је агресија, а гдје слаба дјечија воља и немогућност управљања сопственим емоцијама.

Први моменат: дијете – то је мали човјек. Личност још није формирана. Недостатак животног искуства значајно утиче на мотиве понашања. Дјеца често раде ствари, чије дубљи смисао уопште није као код одрасле особе. Дијете не зна да ће, ако човјека ударимо, њега то бољети. Њега никада нису тукли. Или, обрнуто, њега су вербално напали, он је побјеснио, узвратио им, а супротна страна је задобила потрес мозга. То обично тако и бива. Али то није агресија већ слаба воља, неспособност управљања својим темпераментом и недостатак страха од последица.

Други моменат. Млади нараштај није тако давно компензовао недостатак сопствених душевних немира на примјерима лијепе књижевности. Данашња дјеца мало читају, али зато много играју електронске игре. А у дигиталном свијету је све просто. Ти си јунака игрице размазао по зиду – он се отресао и потрчао даље. Њега не боли, и он није остао богаљ. Ето тако изгледа негативно искуство.

Дијете одраста у гријехом упрљаном свијету. Ако се не борите са гријехом, онда се он шири као баобаби на Планети Малог Принца и изражава у поступцима. Ово важи како за дјецу, тако и за одрасле. То што отприлике до седам година дијете свјесно не гријеши, у мени не буди сумње. Тако нас и наша Црква учи. Али, наравно, постоје трачци – како свјесне борбе, тако и свјесног пада.

Како се борити? Па лијепо. Наравно, ми нашој дјеци нећемо стварати лажне патње у којима, као што је познато, душа расте. Али се око нас по Божијем допуштењу толико тога дешава! Треба разговарати, расправљати и преживљавати са дјецом оно што им се дешава. Треба помагати онима који пате: молитвом, играчком, писмом, посјетом. Треба читати заједно и расправљати о добрим књигама. Треба истиснути електронски свијет из живота, а понекад га и ограничити јер у одређеном узрасту дјеца неких ствари не могу да се одрекну. Треба вјежбати вољу. На примјер, кроз спорт.


Савремено дијете се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта “трње”

Људмила Фјодоровна Јермакова
Људмила Фјодоровна Јермакова

Људмила Фјодоровна Јермакова, православни психолог:

Ако је раније пројављивање дјечије агресије било ријетка појава, онда то у последње вријеме, нажалост, постаје нова статистичка „норма“. Томе доприносе одређени фактори савременог живота.

1. Дјеца се сувише рано одвајају од мајке и уводе у систем друштвене бриге о дјетету: јасле, вртиће или добију дадиљу, међу којима има много савјесних људи, али су дјетету најпотребније мајчина топлина, љубав и заштита. Савремено дијете веома се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта „трње“, које га не само штити већ му и помаже да „добије своје“. Нико га не учи да прави компромисе, па му се агресивно понашање чини као много успјешније.

2. Способности налажења компромиса, флексибилности и попустљивости може се научити такође само у породици, прије свега од мајке. Међутим, данашње мајке, заваране митом о „једнакости“ између мушкараца и жена, потпуно заборављају на њихове функционалне разлике. Ми у свом развоју одавно идемо у супротном правцу и већ смо смо се примакли Опариновој „првобитној супи“ – не у биолошком, него у социјалном смислу – у којем су мушкарци, жене, одрасли и дјеца присутни, али имају мало везе једни са другима и лоше су функционално профилисани.

3. Дјеца живе у изузетно агресивном окружењу. Више од 80% породица се разводи, а то је праћено тешким конфликтима и скандалима. Радио, телевизија, интернет, новине, часописи преплављени су криминалним садржајима. Родитељи се слабо труде да своју дјецу заштите од тога.

4. Родитељи су непажљиви према првим манифестацијама агресивности код мале дјеце, чиме је само јачају.

5. Вјерујући људи се све чешће питају: „Да ли може првородни гријех постати узрок дјечије агресивности?“ Архимандрит Рафаил (Карелин) у чланку „Смртна казна над нерођенима“, пише: „Доказано је да дјеца од својих родитеља наслеђују, не само физичке карактеристике већ и одређена душевна својства. Емоционални живот родитеља одражава се у наслеђивању и пресликава се, у облику предиспозиција, на њихову дјецу. Родитељи који су се одлучили на убиство свог дјетета су већ у свој генетски фонд унијели склоност ка убиству, која ће оптеретити психу будуће дјеце. Понекад се пак душевно својство не преноси директно, већ кроз генерације. Стога су родитељи који су се одлучили на убиство свог дјетета починили злочин, не само пред њим већ и пред оном дјецом коју су оставили у животу. Родитељи који су пренијели на своју децу потенцијал агресивног понашања и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве насиља своје дјеце и чуде се: откуд, по њиховом мишљењу, таква неправда?“

А пошто се чедоморство код нас не зауставља, самим тим расте и дјечија агресивност.

Како родитељи и наставници да се боре са дјечијим насиљем? Прије свега, потребно је вратити жену у породицу, на мјесто вољене жене, брижне мајке и чуварке породичног огњишта, које њој законски припада. Најбоља каријера једне жене јесу здрава дјеца и јака породица. Само је у складној породици могуће подићи добру дјецу. Али, то је тешко. Много је лакше и занимљивије, како изгледа, посветити се послу и „самореализацији“. Међутим, „на двије столице се не може сједјети“ и увек ће постојати могућност избора. И што чешће жена буде изабирала дјецу, мање ћемо имати агресивне дјеце.

pravoslavie.ru/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*