Кремљ, Москва

ЗАШТО ВОЛИМ РУСИЈУ: ПРОЧИТАЈТЕ НАГРАЂЕНЕ РАДОВЕ НА КОНКУРСУ „НОЋНИХ ВУКОВА“ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Наградни конкурс за три најбоља литерарна рада на тему “Зашто волим Русију”, који су расписали „Ноћни вукови“ из Црне Горе, је привукао велико интересовање младих.

Стручна комисија је прегледала радове и рангирала их следећим редоследом:

  1. Александра Милићевић, Мојковац
  2. Милић Дујовић, Пљевља
  3. Вељко Ђурковић, Подгорица

Ово троје дјеце је освојило награду, путовање у Москву.

„Желимо овим путем да им честитамо и изразимо наду да ће се лијепо провести и из Русије пренијети лијепе утиске по повратку у Црну Гору“, кажу у мото клубу „Ноћни вукови“ – Црна Гора.

Као што смо и најавили, објављујемо пет најбоље рангираних радова.


Вјечна Русија
Вјечна Русија

Зашто волим Русију

Ако су вас успављивали уз чудесне руске бајке које су вам будиле и мамиле машту, ако вам је срце стезала језа, слатка језа од које се дланови зноје и у милини образи румене, ако сте ноћу гледали у небо у дрхтавој жељи да угледате Жар птицу, ако сте се плашили баба Јаге, ако сте као ја сањарили да ћете кад одрастете бити лијепи као Василиса прекрасна, па чекати неког Ивана Царевића да на златногривом коњу дође и поведе вас иза седам гора, морате вољети Русију. Ако сте пјешачили у Печориновим чизмама и тражили себе руским Кавказом, ако су вас Карамазови понукали да размишљате о људској природи и Хришћанству, ако сте узбуђено истраживали судбину Ане Карењине и тражили оправдање за њен гријех, Русију ћете вољети још више. Вољећете је јер је Јесењинова, Пушкинова, јер је домовина Ане Ахметове. Ако сте се на часу књижевности трудили да сакријете сузе за керушом, замишљено туговали због пропале љубави Татјане и Оњегина, саосјећали с усамљеним Мајаковским, читајући Облак у панталонама, онда вам је блиска руска душа. Осјетићете је док на часу руског у основној школи пјевате Каћушу и Подмосковске вечери, рецитујете Памјатник. Још вам је ближа далека Русија, ако сте рођени у малој и слободарској Црној Гори славних Петровића, који су у Русији тражили и налазили заштитника и покровитеља. Научили су ме да црногорско-руско пријатељство траје три вијека, да су Руси обнављали наше цркве и манастире, помагали у немаштини сиромашне. Научили су ме да је Русија стуб и бастион православља, колијевка православних Боготражитеља, симбол словенства. И зато је волим. Волим је зато што је Црвена армија ослободила половину европске територије, зато што су Стаљинови тенкови задали завршни ударац фашизму, зато што и данас пркоси свијету. Волим је јер је земља боема и умјетника, истинских весељака, дом чежњиве носталгије и заноса. Волим Русију јер мирише на мраз, сјећа на звона и прапорце, на велику хладноћи и још већу топлину људских срца, на пространство пуно душе. Маштам да над Невом пробдијем бијеле ноћи, да станем испред Зимског дворца, прошетам Црвеним тргом и путем куда су стопе Романових корачале, помолим се у цркви Светог Василија Блаженог, да ме с ногу оборе шаренолике боје и љепота Кремља, да се дивим Ермитажу, створим сјећања која одолијевају времену.

И не знам дали је ово само Русија моје маште или је заиста тако величанствена, тако лијепа, велика и чудесна као и њена поезија, али једно засигурно знам, ја и Вук Исакович дијелимо исти циљ: „плави круг и у њему звијезда“. И зато са сигурношћу кажем: „тамо у даљини, на раскршћу бијелог хоризонта и бесконачности, тамо гдје се чује оштри хук вјетрова и снажног смета звук, тамо гдје провејава сребрнасти прах, у долини вјечитог леда и снијега над којом се уздиже свиленкаста копрена, тамо је и сједињена са заносном бјелином у достојанству расла и уздизала се плава крв, као што су се уздизали гигантски глечери над њом, тамо је и Бог створио племића домовину, силну царевину, царску земљу Русију“.

Александра Милићевић, Мојковац

Бела ноћ у Санкт Петербургу
Бела ноћ у Санкт Петербургу

Зашто волим Русију

У Пљевљима, на Дан Светог апостола Андреја Првозваног

Драга госпођице Николајевска,

Изразили сте жељу да сазнате одакле потиче моја љубав према Русији?

Знате и сами како људи виде Русију, земљу златних купола, широких степа и бреза које се дижу у небо. Тако Русију виде они који у њој никада нису боравили, а о њој су слушали, читали и учили, међутим, увијек је то недовољно, да би Русију открили, морате је завољети. Тешко је пропутовати, описати, разумјети широку руску земљу, међутим, ми смо је осјетили, ми смо је спознали, она је постала дио душе нашега народа.

Не волим ја Русију као што би је волио неко са било ког другог краја свијета, љубав према њој на овим просторима постоји вјековима, када се замислим, рекао бих да смо је љубили и прије него што смо постали. Чудесно је то како један народ преносећи са кољена на кољено приче о јуначким и славним временима, говорећи о Косову пољу, Лазару, Његошу, чува вјеру у земљу који су ријетки видјели, ријетки у њој боравили, али памћење и љубав према њој не јењавају до данас. Сјеме братске љубави усађено је некада давно, иза Карпата, у нама су га подстицали Кирил и Методије, Свети Немањићи, највећи отац наш, Сава, је своје духовно искуство баш започео у Пантелејмону, руском манастиру.

Али нико није боље са Русијом повезао овај народ као наше старе владике, а први међу њима Петар Цетињски, чудотворац и државотворац. Кад сам први пут отворио његово житије из њега је зрачила љубав према црногорском и руском народу. Показао нам је он да људи и нељуди има увијек и свугдје, али да људска злоба никако не може препријечити пут између браће. Својим ријечима и клетвама, јединим његовим оружјем, завјештао је свима нама да се држимо Бога и Русије. И вјерујте ми, драга пријатељице, да ми тај завјет, Светопетровски завјет нијесмо заборавили. Нијесмо заборавили сву помоћ и љубав коју нам је Русија пружила у све тешке дане по нашу земљу, никада нећемо заборавити ни Цара Николаја, ни његов крст ни Голготу.

Волим је, не само зато што се поносим својом традицијом и постојањем, што би ми неки врло радо избрисали, већ је волим зато што је моје срце, срце а не очи, видјело тихи Дон. Љубав је када моје срце затрепери чује ли звук балалајке и руске варијације, а око засија када види силу и снагу браће моје са Истока, када сложно марширају, славећи своје побједе и памтећи своје хероје.

Волим је у пјесмама војничким, љубавним, козачким јер се уз њих радујем и тугујем. Волим је и у шансонама, тихим ноћима када ми мислима прохује Подмосковске вечери, када помислим на Натали и желим да само прођем Црвеним тргом.

Љубим је крстозлатну и православну, јер се вјера којом ја вјерујем шири као измирна над њом, појући богу из свих манастира од Сергијевог посада до Владивостока. Знам да су прошла времена тројки, фењера и балалајки, али Русија у мени живи, у сновима је походим, вјерујући и надајући се да ћу једном ступити у земљу Пушкина и Јесењина, видјети Петербург и Москву, и можда на неком проспекту срести Вас, драга моја пријатељице.

Милић Дујовић, Пљевља

Рускиња и Рус у традиционалној ношњи
Рускиња и Рус у традиционалној ношњи

Зашто волим Русију

Тамо далеко, на истоку, постоји једна прекрасна земља. Окићена златним равницама, украшена густим тајгама, то је велика земља, домовина великих и храбрих људи – Русија.

Својом импозантном величином и задивљујућом, неукротивом природом, увијек ме је очаравала. Кад год бих угледао слику неког предјела те дивне земље, у мени би се пробудио осјећај дивљења и неописива жеља да бар на пар минута будем тамо. Душа би ми била испуњена огромном радошћу и смиреношћу. Желим да осјетим степско тло под ногама, да посматрам велике, плаве ријеке и да слушам љихов тихи жубор у хладном руском јутру. Таквих љепота нема нигдје на свијету, осим у великој Русији.

Нису само природне љепоте оно што краси ту, мени јако милу и драгу земљу. Ту су и богата историја, многе знаменитости свјетски познатих градова. Сви ти градови изграђени су вриједним рукама марљивих Руса. Управо они су свједоци дуге историје и разних освајања. Мермерне зграде Москве и Петрограда, стари дворци Севастопоља још увијек памте кораке монголске Златне хорде, марширање Наполеонове војске и разарања Адолфа Хитлера. Све ово није успјело да сруши прекрасне грађевине и угаси искру слободе која вјечно обасјава Русију. Златни дворови Петрограда и московске куле су и даље на своме мјесту, изазивајући страхопоштовање код свих путника који их посјећују. Они су доказ бесмртности Русије.

Када говорим о љепотама и знаменитостима славне руске земље, никако не смијем изоставити људе који су је представљали свијету: писце, музичаре и научнике. То су: Сергеј Јесењин, Антон Павлович Чехов, Петар Чајковски, Александар Пушкин и многи други. Они су Русију ваздигли и прославили је, уписујући се тако у књигу бесмртности. Њихова имена и дјела памтиће покољења.

Умало да заборавим оно најважније, највећи разлог моје љубави према Русији. То је чврста повезаност мог и руског народа. Још од тренутака када су изасланици великог императора Петра дошли у Црну Гору, наша два народа, удружених сабљи се боре против свих непријатеља. У многим биткама и ратовима смо представили свијету колико је јака наша повезаност. Доказали смо свима да нико никад неће моћи да нас раздвоји. Наша земља је изњедрила многе руске адмирале и генерале, а руски народ је нама пружао непрекидну подршку у борби за слободу. Руси су показали колика је њихова великодушност и несебичност. Захвалан сам им за сву помоћ коју су нам пружили.

Због свега овога ћу до краја живота са љубављу гледати на Русију и њен народ. До последњег откуцаја срца, држаћу се завјета нашег светог Владике Петра: „Молите се богу и држите се Русије“!

Ђурковић Вељко, 14. година Подгорица

Тројствена лавра светог Сергеја, духовни центар Руске православне цркве
Тројствена лавра светог Сергеја, духовни центар Руске православне цркве

Зашто волим Русију

Моја бака је имала обичај да каже „Бог високо, Русија далеко“, па сам ја као мала дјевојчица мислила да је Русија нека наша рођака. Очекивала сам њен долазак који ће ријешити све бакине проблеме. Чекала сам и чекала замишљајући како изгледа. У том свом ишчекивању упитала сам баку када ће више једном доћи? Када је бака разумјела о чему говорим, насмијешила се и рекла да бисмо је више могли назвати мајком а не рођаком.

Моја дјетиња душа је била збуњена и Русија је за мене остала загонетка.

У моје срце је ушла преко бајки, прича и пјесама. Била сам опчињена Машом и медвједом.

Мој дјед је брундао: „Сјешћу на пањић и појести колачић“, а ја бих одговарала „Видим те медо, видим“.

Мама ми је набавила цртани филм из њеног дјетињства. Звао се Коњић Грбоњић. Уживала сам да га гледам иако нисам знала да читам. Мама ми је испричала шта се дешава и ја сам имала своју верзију у глави. Још чујем жагор руског језика док путујем чаробном земљом на крилима маште.

Сасвим случајно сам од једне тетке добила дрвену бабушку. Мом изненађењу и срећи није било краја када сам у њој открила још једну, па још једну… Е бабушке, матрјошке ви сте успомене мога дјетињства. Како да вас не волим када ме и сад гледате благим топлим очима са комоде у мојој соби.

У школи сам много научила о Русији а учим руски језик. Мене фасцинира колико је Русија велика земља. Кад је неко добар човјек, ми кажемо да има срце велико као Русија. Његова доброта је безгранична баш као руске степе. Мора да је забавно јахати коња кроз степу а кад падне мрак уживати у казачоку око запаљене ватре. Да ли то још увјек постоји или само живи у пјесмама? Вољела бих то да доживим.

Кад смо код плеса како да не споменем балет. О да Русијо, волим те због Лабудовог језера и Крцка Орашчића. Силне сам сате потрошила скакућући обучена у, за посматрача чудне костиме, док ме ноге не заболе. Моја машта потпомогнуа цртаним филмовима ме је носила далеко, далеко. А велики Јуриј Гагарин нас је одвео у свемир. Његова душа, смјештена на некој блиставој звијезди подстиче нас да летимо опет све даље и даље.

Мислим да сам са својих 16 година тек одшкринула своје срце за љубав према Русији.

На полици ме чека чика Достојевски јер још нисам спремна за тај састанак. По маминој причи то ће бити љубав на први поглед, па нећу да журим. Вољела бих и да се сретнем са московским црквама, трговима и  музејима. Можда једног дана.

На крају – зашто волим мајку? Могу да изнесем разне чињенице али остаје и онај необјашњиви дио који носи печат праве љубави. Волим је ето тако, јер ми је мајка. Тако је и са Русијом. Описала сам разне детаље али волим је једноставно због њене магије. О, Русијо у мом срцу!

Анка Бојовић, Подгорица

 

Излазак сунца
Излазак сунца

Зашто волим Русију

Необично лијепог мајског јутра, сам и замишљен, шетао сам по ливадама свога села. Иза планина на истоку рађа се блиставо, топло Сунце. По сненим очима помилова ме благи сунчев зрак, а моје мисли немирне одлуташе према источнику те топлоте.

И путујући тако, далеко ка истоку, ка предјелима о којима сам много чуо, читао, моје срце заигра од милине а у души се јави благодетни мир. Гдје би друго моје мисли отишле него ка Русији. Од најранијег дјетињства, првих научених ријечи, сазнања у мојим мислима изнад свега се налази та величанствена, далека а тако блиска земља Русија. И тад видјех бескрајне тајге, шуме, планине, равнице … Одједном непрегледна сибирска површ, док се њена бјелина прелива на свјежем сунчевом зраку. Радост и дивљење текли су мојим венама посматрајући зидове Кремља, Црвеног трга … Мјесто довољне љепоте да буде центар васељене. И баш ту је руски народ, ех ти људи и њихова природа и храброст, лик и достојанство много пута су описани. За њих нас везује много, крв братска – спона небеска. Сви који су читали о храбрости козака, њиховом вођи Тарасу Буљби али и многим другим, о борбама од Монголско-Тартарских до савремених ратова о руском „Нет!“ непријатељу, морали су осјетити безгранично поштовање према патриотизму, жртви тога народа. Осим да се само боре и крв лију, они његују душу велику баш као Русија, сјајну као Санкт Петерсбург. Темељи су јој: љубав, вјера, нада. Њихова је пјесма право весеље душе, суза је искрена чиста, тешка као земља што крије славне и поносне претке, богатире. Љубав им је света и дата од Бога. О том нам говори Сергејево „Писмо мајци“. Катјуша, Каљинка, Тихи Дон и многа друга дјела бисери круне царске. Простирући се на два континента мир је и дом многим људима, баш због тога што је своја, ни европска ни азијска, у ствари свих нас који у њу вјерујемо. Моје мисли летјеле су изнад сјајних манастирских купола из којих ка царству небеском лете молитве чисте, искрене, свете какве само тај народ може износити. Посматрајући ту љепоту у свему видјех топлину. Поново видјех оно братско што нас веже. Због тога би Русија могла бити мој други дом. Дом у коме се не бих осјећао туђином и странцем. Осјетих поново бескрајне предјеле чији је мирис исти као у мом крају. Све руско: природа; застава; градови, посебно села; народ, вјера; историје; снага; оштроумље, интелигенција; крв је исконско, истинско, вјечно, блиско и срцу драго.

Ово су тек неки од разлога због којих волим Русију а остало их је исто таман онолико колико светих анђела бдије над Русијом. Све док моје очи не буду напојене вјечном љепотом ове земље свјетлост ће водити моје мисли срцу и Русији.

Дејан Делић Плужине
Ноћни вукови/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*