Споменик Цару Душану у Скопљу

Зашто је српска ћирилица ускраћена на личним документима Срба у Македонији?

У оквиру својих ингеренција, проширених током последњих година, Министарство унутрашњих послова (МУП) Републике Македоније (РМ) није ускладило своју праксу са Уставом када је ријеч о српској заједници унутар РМ. Фактичко стање, које је у супротности са Уставом РМ, тим правним актом чија је основа дефинисана после 2001. који у духу егалитаризма, даје права српској заједници да ужива сва грађанска и културна права, први пут после његовог доношења 1991. није поштовано до краја, до саме суштине слова.

Наиме, иако све етничке заједнице РМ имају право да се у личној карти, том документу од посебне важности, по захтјеву грађанина, име и презиме упише њиховим одговарајућим писмом, једино се српска заједница, дио српског народа који има грађанство РМ (по Преамбули Устава), лишава од стране власти тог права, обезбјеђеног Уставом и законским актима.

Српском језику је, да поновимо и то, историјско и легално писмо, српска ћирилица, међутим, иако РМ обезбјеђује издавање личне карте и писмом осталих етничких заједница (Албанаца, Турака, Влаха, Рома), по правилу на њиховим писмима, одређеним, бар у овом моменту, међународним институцијама које су мјеродавне за стандардизовано писмо сваке од етничких заједница, то за Србе не важи. Бар у процесу издавања личне карте.

Каква мјешавина одлука и аката МУП-а РМ обезбјеђује праксу да се та исправа пише латиницом по захтјеву грађанина који су Срби и који су тражили Уставом зајамчену употребу српског ћириличног писма, остаје мистерија којој је тешко прићи правно због затајивања правних аката, прописа и техничких упутства за издавање личних карти од стране МУП-а РМ. Оно што је сигурно јесте да проблем није у чисто техничкој могућности примјене српске ћирилице у процесу израдње личне карте за Србе у РМ, која постоји.

У представци Уставном суду РМ образложио сам да је ћирилица, и једино ћирилица аутентично историјско и законски важеће српско писмо, које закон и подзаконски акти треба да штите употребом, између осталог и у формулацији крајње садржине личне карте РМ. Представка није уродила плодом због софизма ове еминентне институције. Добијено решење подносиоцу поднеска (Р. 41/15) Генералног секретара Уставног суда РМ садржи противрјечне ставове – Устав и одговарајући закони су у примјени као и право Уставног Суда да их ревидира, али Уставни суд „није надлежан да оцјењује примјену закона и других прописа надлежних органа који се доносе током њиховог рада“.

Може ли неко замислити стање у којем би Албанци, Турци, Власи, Роми и остали добијали личну карту као базични докуменат, на њиховом језику, али на ћириличном, грчком, или османско-арапском писму, умјесто на облику латинице која у сваком од ових случаја има примат у смислу њихове текуће официјалности?

Спомењујући писмо Срба, фактичка диграфија у Републици Србији (РС), гдје се поприлично користи и хрватска латиница, што је процес без дуже традиције од неколико деценија наслијеђен дјелимично од бивше СФРЈ, у контрасту са уставном прокламацијом српске ћирилице као јединог званичног писма РС, не може бити изговор ни извршној власти РМ ни њеном Уставном Суду да фаворизује хрватску латиницу као аутентично српско писмо. Ово представља начелно питање и супростављање релативизацији проблема званичног српског писма у РМ – онако како га поима МУП РМ.

У ком циљу је хрватска латиница, као туђе писмо Србима из РМ, уопште узета у обзир као њихово наводно културолошки и правно исправно писмо јесте стање ствари којем треба да се приђе са историјског, историјско-лингвистичког као и, прије свега, правног гледишта унутар РМ.

Принцип/Владислав Перуновић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*