Гарда Србије постојена у част Чарлса и Камиле

ЗАРКОВИЋ: Хиландар сејв д квин

  • Историографи су посебно забележили анегдоту везану за тренутак када је Џон Адамс постављен за првог америчког амбасадора у Лондону. Приликом Адамсовог испраћаја, Френклин му је дао следећи савет: „Чим закорачиш у Енглеску, почни да их вређаш, јер то је једини начин да ти Енглези верују да си искрен“
  • Нити један попрек поглед, а камоли некаква озбиљнија замерка, није био упућен ка Чарлсу и Камили док су боравили у Србији. Од службених домаћина који су их окруживали, па све до обичног света који је имао прилику да разговара са њима, буквално сви су се утркивали у подилажењу заступницима британске круне
  • Да ли је могуће да људи заветовани на служење Господу не смеју да одбију „помоћ“ пристиглу из руку најсмртоносније круне коју је свет икада упознао? Да ли су на Хиландару свесни да је свака Чарлсова фунта стечена на крви и костима недужних са свих меридијана, од којих су неки српског рода? Како се онда његове фунте смеју прихватати у име некаквог „доброчинства“?
Пише: Миодраг Зарковић

Нема много ствари у којима би ваљало угледати се на Американце, али је однос према британској круни и, уопштено, Великој Британији, свакако једна од тих. И то не на било ког Американца, већ на Бенџамина Френклина, једног од твораца америчке државе и нације, који је у своје време важио за великог познаваоца Британаца и британских прилика, због чега је и био онолико значајан у борби за независност.

Историографи су посебно забележили анегдоту везану за тренутак када је Џон Адамс постављен за првог америчког амбасадора у Лондону. Приликом Адамсовог испраћаја, Френклин му је дао следећи савет: „Чим закорачиш у Енглеску, почни да их вређаш, јер то је једини начин да ти Енглези верују да си искрен“. Кориснија препорука везана за Острвљане тешко да је икада изговорена.

Тог савета се, иначе, данас слабо сећају и многи Американци, барем у тамошњим владајућим круговима који пословично пате од болећивости према наводном енглеском господству. Али, то је већ амерички проблем. Оно што је за нас битно, а што се поготово видело током дводневне посете британског престолонаследника, јесте да би Бенџамин Френклин извесно био згрожен да је неким чудом могао да види како је Србија дочекала Чарлса и жену му Камилу.

Нити један попрек поглед, а камоли некаква озбиљнија замерка, није био упућен ка Чарлсу и Камили док су боравили у Србији. Од службених домаћина који су их окруживали, па све до обичног света који је имао прилику да разговара са њима, буквално сви су се утркивали у подилажењу заступницима британске круне.

А у земљи Србији, који год камен да подигнете, наћи ћете под њим три сведочанства о британским злочинима. Није то, наравно, српски ексклузивитет, јер је британска круна на буквално свим крајевима света оставила за собом крваве трагове. Али, да им је Србија у последњих стотинак година једна од омињених мета за иживљавање, то би морало да буде савршено јасно свакоме ко није – попут Чарлса и Камиле – имао ту несрећу да га историји ових простора учи Дубравка Стојановић.

У најсвежије успомене на британска непочинства свакако спада и даље трајућа окупација Косова и Метохије, самим тим и сећање на мартовски погром и прогон српског становништва из 2004. године. Други дан Чарлсове посете поклопио се датумски баш са том годишњицом, па је, без икаквог напора, било ко од домаћина могао да појасни „високим“ гостима какви су се злочини догодили пре 12 година нашим сународницима у јужној покрајини – са посебним нагласком на бесрамно понашање британских војника у саставу Кфора.

Сва је прилика, нажалост, да то никоме није ни пало на памет. Издајнички протокол то забрањује. Пред српским крвницима, а овлашћени представник британске круне не може да буде ништа друго него српски крвник, изгледа се не смеју ни помињати српска страдања.

Посебно је поразно било посматрати понашање великодостојника Српске православне цркве, који су се трудили да удовоље Чарлсу на сваки могући начин, кршећи притом чак и обичаје везане за васкршњи пост, који је управо почео. А најотужнији утисак свакако је оставио до изнемоглости понављани податак, да је Чарлс лично један од највећих донатора Хиландару, тј. обнови од пожара.

Да ли је могуће да људи заветовани на служење Господу не смеју да одбију „помоћ“ пристиглу из руку најсмртоносније круне коју је свет икада упознао? Да ли су на Хиландару свесни да је свака Чарлсова фунта стечена на крви и костима недужних са свих меридијана, од којих су неки српског рода? Како се онда његове фунте смеју прихватати у име некаквог „доброчинства“?

И наравно, на сву ту понизност Чарлс је узвратио типично британски: у говору који је одржао у Народној скупштини, уочи одласка из Србије, без имало обзира дрзнуо се да нам одржи предавање о томе шта морамо да превазиђемо, а са чим да се суочимо, а са ким да се миримо…

Ако ишта, из Чарлсове дводневне посете Србији могло је да се увери колико је Бенџамин Френклин био у праву. И онда и сада.

Снага народа

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*