Илустрација заставе САД

ЗАПОЉСКИС: Американци дресирају народе да обожавају њихову доминацију

  • Американци тврде да су „окружени непријатељима“ и тако непријатељима сматрају цио остали свијет. Зато им као једини начин борбе преостаје превентивни рат, који подразумјева уништење непријатеља, када његов напад још увек није неизбјежан, или се чак ни не планира
  • Рат САД третирају као средство за уништење потенцијалних геополитичких и економских конкурената прије него што они стекну довољно снаге да блокирају америчку доминацију у свијету
  • Барак Обама је јавно признао неспособност САД да имају толико војске да би доминирале против сваког противника и у свакој тачки земљине кугле
  • Системска грешка америчке доктрине не дозвољава САД да схвате да су главни извори пријетњи њиховој националној безбједности  – последица њихове властите спољне политике
  • Али, Американци не желе да одустану од доминације, зато кључном сматрају стратегију, која је усмјерена на промјену владајуће структуре у земљи-агресору (тачније, у земљи „обиљеженој“ од стране Американаца као стварних агресора), после чега слиједи промјена менталитета и начина живота њеног становништва у онај облик који априори прихвата безусловно право Америке на бесконачну свјетску доминацију
Пише: Александар Запољскис

Недавно су САД идентификовале пет главних пријетњи својој националној безбједности: Ебола, Русија, међународни тероризам, сајбер-напади и глобално загријавање. А са свим пријетњама планирају да се боре војском.

Како америчка војска може да се бори са климатским промјенама, изгледа – не знају ни они сами. Међутим, овдје је, очигледно, процес важнији од резултата. Да, и о Еболи већ годину дана се практично ништа није чуло. Па, или је она на списак пријетњи упала случајно, или се испоставило да није толико опасна, како се претходно тврдило.

А прије неколико дана, предсједник Обама је у складу с тим говорио да и против Исламске државе САД не намјеравају да користе копнене трупе.

„Ако широм Блиског Истока и широм Сјеверне Африке све будемо обављали сопственим снагама, то може довести до многобројних непредвидивих последица, које ће нас учинити мање заштићеним“, – објаснио је он.

По мишљењу Вашингтона, овим проблемом треба да се баве искључиво блискоисточне земље.

Откуд сад то? Сједињене Државе ће постати слабије, ако се буду бавиле ликвидацијом једне од кључних пријетњи сопственој безбједности? Или је у питању нешто друго?

Основа војног развоја сваке земље је њена војна доктрина која описује како њено војно-политичко руководство види свијет и како предвиђа тенденције његове промјене у будућности. На примјер, СССР је као своју главну пријетњу видио капиталистичке земље и спремао се, прије свега, за рат са њима. На сличан начин су размишљали у САД када су своју безбједност градили на основу совјетске војне пријетње. Једном речју, кључни геополитички играчи видјели су свијет и своју будућност у њему прилично јасно.

Данас у САД никаква јасност у погледу на будућност не постоји.

У новом оперативном концепту америчке војске „Побједа у сложеном свијету: 2020-2040“ о овој теми се управо тако и говори: „Неизвјесно је какво ће бити окружење, у којем би војска требало да дјелује. Непријатељ је непознат, његова позиција непозната. Непознат је и састав активних војних коалиција“. Другим ријечима, пријетња за САД не потиче од било каквих објективних процеса.

Американци пријетњом могу назвати шта год пожеле.

Као у познатом класичном дјелу: твоја је кривица једино у томе што желиш да ме поједеш. А да „поједу“ Американци желе увијек: њихов главни циљ је очување америчког лидерства у свијету, које се огледа у стварању глобалног система тржишта и транснационалних корпорација са контролним центром у Сједињеним Државама.

Међутим, овакво нејасно дефинисање пријетњи доводи до ескалације страха као основног мотива. Ако су „окружени непријатељима“ и ако се непријатељима сматра цијели остали свијет, онда им као једини начин борбе преостаје превентивни рат, који подразумјева уништење непријатеља, када његов напад још увијек није неизбјежан, или се чак ни не планира. Рат се третира као средство за уништење потенцијалних геополитичких и економских конкурената прије него што они стекну довољно снаге да блокирају америчку доминацију у свијету.

Дакле, не ради се о тријумфу демократије или заштити било каквих универзалних вриједности. Просто, САД сматрају себе јединим свјетским лидером и на тој основи желе да приграбе неспорну власт над цијелим свијетом. При том се знаком побједе не сматра директна окупација пораженог непријатеља, већ насилна прерасподјела улога и функција субјеката друштва (нпр. државе) у корист јачег, која је способна да створи сопствени модел послератног управљања.

Саставни дио стратегије је и коришћење стратешких ефеката своје побједе.

Међутим, упркос љепоти оваквих фраза, реалност указује на принципијелне системске грешке америчке војне доктрине.

Пријетњом се може сматрати и оно што реално није пријетња, већ се само чини да је пријетња. Обавезност акција на њихвој превенцији доводи до умножавања неизбјежних последица.

С обзиром да Америка не схвата дешавања у свијету, везу између последица и својих поступака – такође не разумије. А управо у томе се и крије њихово основно убјеђење у перманентну агресивност свијета, који једино сања да удари Америци с леђа.

Резултат америчких покушаја да се предухитри непријатељ, на крају је то да саме САД постају извор агресије.

И што је најважније, у својој изјави Барак Обама је јавно признао неспособност САД да имају толико војске да би доминирале против сваког противника и у свакој тачки земљине кугле.

У ствари, ово је први случај у америчкој историји, да су – „Хајде, идемо“ – Американци рекли не кад се рат завршио, већ прије него што је и почео. Ово није финални напад на Сајгон вијетнамских герилаца, ово је тек почетак великог рата за поновну расподјелу територија блискоисточног региона. Стога би америчка војска морала да тамо стоји у првим редовима. Тим прије што је то директно прописано националном војном доктрином земље.

Али, САД поступају управо супротно, тврдећи – то није наш рат. Ако се умијешамо овдје, доћи ћемо у ситуацију да нећемо моћи да одговоримо на пријетњу негдје другдје.

Наравно, 490 хиљада људи, планираних америчким војним буџетом, за обезбјеђење глобалне доминацију над свијетом од седам милијарди становника очигледно није довољно. Али, упркос свом богатству, Америка није у стању да себи приушти војску већих размјера.

Системска грешка доктрине не дозвољава им да схвате да главни извори пријетњи по националну безбједност САД настају као последица њихове властите спољне политике.

Али, да одустану од доминације они не желе, зато кључном сматрају стратегију, која је прије свега усмјерена на промјену владајуће структуре у земљи-агресору (тачније, у земљи назначеној од стране Американаца као стварних агресора), после чега слиједи промјена менталитета и начина живота њеног становништва у онај облик који априори прихвата безусловно право Америке на бесконачну свјетску доминацију.

Не обазирући се на последице по локално становништво.

Превод: Срђан Ђорђевић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*