Илустрација

ЗА ШТА ДА ВАМ ДАМ БЛАГОСЛОВ? ЗА УБИСТВО?

Историја једног неуспјелог абортуса

Пише: Јарослава К.

Хоћу да вам испричам о томе, како захваљујући свештенику нисам убила у својој утроби моју ћерку. У то вријеме нисам била упозната са црквеним животом, фарисејски сам одлазила у храм и нисам ни мислила о томе да Господ може заиста да се умијеша у мој живот и да га измијени.

У породици сам имала јако велике проблеме: мој муж је нашао другу. Моју тугу је примијетила једна познаница и одвела ме је архимандриту Вениамину, који је служио у Черниговској области. Тај сусрет је био јако кратак, отац Вениамин ми је у двије ријечи рекао следеће: „Помолићу се за вашу породицу али ви морате да се поправите. Ви треба да родите још једно дијете, за 15 година муж ће вас оставити и ви ћете патити, горко ћете плакати, али то је ваш крст“.

Ишла сам кући и гунђала у себи: „Ма шта је то са баћушком, ништа не зна, прича неке глупости! Код куће имам проблеме, старија ћерка се удала, зет је у дворишту, млађа ћерка учи на колеџу а ја сједим са унуком – о каквом то дјетету он говори?“ Али ипак сам урадила све што ме баћушка посавјетовао: купила сам молитвеник, читала све што је он подвукао својом руком у њему, и не знајући да ће та жута књижица постати мој водич кроз даљи живот.

Не знам како се то десило, али недељу дана од тог догађаја помирила сам се са мужем: он се вратио кући, опростили смо једно другом увреде, нико никога ни у чему није прекоравао, све се вратило на своје мјесто. Често смо ишли код баћушке и радовали се – а он је једноставно знао како да нас насмије. И све би било добро да нисам заборавила његове ријечи : „Ви требате да родите дијете“…

Када сам схватила да сам трудна само сам мислила: Шта ће ми дијете? Мени је потребан муж, већ имамо двије ћерке и унука. И никако нисам могла да се помирим са тим да све не иде онако како ја хоћу, обзиром да сам цијели живот била увјерена у то да сам јака и моћна: шта наумим то и урадим. И ријешила сам: идем да абортирам. Имала сам тада 39 година.

Пошла сам у болницу и сасвим неочекивано на улазу срела оца Вениамина и оца Јова! Десило се то да су баћушкина сестра и сестричина дошле код истог тог доктора код кога сам и ја ишла – баш у ту исту болницу иако је Черновицкаја област велика и има толико женских доктора (гинеколога) у разним реонима!

Пришла сам свештеницима, положила руке да примим благослов и рекла: „Благословите!“ И ту су поново ријечи оца Вениамина проболе моју душу: „За шта да вам дам благослов? За убиство које сте испланирали? Идите и рађајте. А ако ме не будете послушали лежаћете четрдесет година у кревету и крварити. Јел видите како се Господ брине за вас, све нас је окупио овдје да би вас одвратили од чињењна тог гријеха!“.

У том тренутку је дошао лифт, моји саговорници су ушли и отишли а ја сам остала сама у ходнику. И нисам могла да се помјерим. Било ми је јако лоше…

На преглед сам отишла, доктор ме погледао и рекао да сам трудна и да мисли да трудноћа неће успјети да се одржи и да ћу побацити. Али Господ је тај који суди и цијела моја трудноћа је била као у бајци. Била сам здрава, ишла сам да се причешћујем код баћушке и он се молио за мене.

Пред Успење Пресвете Богородице, 25 августа 1995 године ја сам родила ћерку – Машу. Ноћ пред рођење Марије у кући је нестало свијетла и упалила сам свијеће. Муж је био на службеном путу у иностранству и због тога сам сама сјела у кола и отишла у породилиште.

Дошла сам, лупам о врата а медицинска сестра пита: „Ко је то?“ а ја гласно одговарам: „А ко ноћу долази у породилиште? Породиља, није Коледа[1], нисам дошла да играм и пјевам пред вратима“. И одједном поново „случајност“: видјела сам баћушку Димитрија из сусједног села! Одакле се он овдје у сред ноћи појавио? Положила сам руке у крст и примила благослов. Касније сам сазнала да је свештеник довезао у породилиште једну породиљу јер нико осим њега у том мјесту није имао кола. Сад пишем о томе и сјећам се како је мене свуда водио Анђео-Чувар.

Од тада је прошло 20 година. Те године живјела сам други живот – духовни и испуњен благодашћу. Муж ме је стварно оставио, након 18 година – ријечи баћушке су се оствариле. Марија сада учи на универзитету. Недавно је напунила 20 година, и најљепши поклон за њу ће бити, ако се читаоци овог чланка помоле за њу. Моју Марију много волим, осјећам се младом крај ње. Она ме разумије, помаже ми, са мном се поноси и осјећам како једна другу много волимо. Желим да јој кажем: Машо, тебе могу да издају другови, рођени, али Господ никада ни са ким тако не поступа. Запамти да Њему треба захвалити за то што си жива, што учиш, за то што си увијек радосна и срећна.

[1] Коледа – поворка младих момака који, у Божићној сезони иду од куће до куће, играју и певају песме, којима се дочарава плодност и богатство

Превод са руског: Слађана Митровић
Православље.ру

 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*