Илустрација

ВУКОВИЋ: Лажни цар је го

  • Очи му одају страх и безнађе. На лицу му је пуно тикова и гримаса. Кнедла у грлу и поред толико труда да је прогута стално му остаје на истом мјесту. Презнојавање му се појачава. Симптоми параноичног понашања су све очевиднији. Све то говори о човјеку који је свјестан да је већ бивши и да је само питање времена када ће и колико болно пасти са трона који држи већ деценијама
  • „Српски“ Војвода Мандић има најмање шансе. Ем што га ни Срби у Црној Гори не цијене нешто посебно, ем што „српски“ војвода, па макар и олињали, никада не може бити главна фаца у избору америчке амбасаде за предсједника ЦГ Владе. Ту Американцима никакав Србин није, а никада неће ни бити фаворит
  • Коцка је бачена. Скоро сви стари али и млађани западни пиони су у игри. Све фигурице су поређане док су неке већ пуштене низ воду мутне Рибнице. Западни црногорски гамбит је спреман
Пише: Владимир Вуковић, уредник Принцип-а

Лажни монтенегро цар Мило Мали је го, да не кажемо политички мртав. Наравно и поприлично нервозан. Они који су га на србофобним и антируским ставовима довели на власт 1997. САД желе да га баце у корпу за смеће као истрошени тоалет папир за једнократну употребу. Сувише смрди да би га и даље држали у рукама. Одаје га непријатни мирис. Последњих пар дана говор предсједника Владе Црне Горе је све више испрекидан. Поприлично стегнут. Нигдје осмјеха. Очи му одају страх и безнађе. На лицу му је пуно тикова и гримаса. Кнедла у грлу и поред толико труда да је прогута стално му остаје на истом мјесту. Презнојавање му се појачава. Симптоми параноичног понашања су све очевиднији. Све то говори о човјеку који је свјестан да је већ бивши и да је само питање времена када ће и колико болно пасти са трона који држи већ деценијама. Ипак, ових дана главно питање у зависном банана региону звани независна држава Црна Гора, није да ли ће лажни цар пасти већ – ко ће га замијенити.

Они из Вашингтона и Брисела који су довели једног пиона на власт у Црној Гори спремају нам новог. Конкуренција је заиста велика, чак и за традиционално поданички монтенегрински менталитет а посебно за тако малену банана републику. Сви би да буду дио колача власти којим тирани са запада замахују пред разјапљеним властољубивим чељустима тзв. црногорских опозиционара, час на једну час на другу страну. Сви у црногорској опозицији се мање или више надуцкају и потајно радуцкају да ће америчка амбасада управо њих, као на неком Бингу или Лотоу, извући из буренцета које се окреће, и објавити им – изабрани сте.

„Српски“ Војвода Мандић има најмање шансе. Ем што га ни Срби у Црној Гори не цијене нешто посебно, ем што „српски“ војвода, па макар и олињали, никада не може бити главна фаца у избору америчке амбасаде за предсједника ЦГ Владе. Ту Американцима никакав Србин није, а никада неће ни бити фаворит. Црвени Србин Кнежевић из малене Зете тек нема никакве озбиљне прилике да се докопа колача власти из шаке америчке амбасаде. Ем што је „Србин“ ем зато што је црвен и сувише демоде за америчке стандарде. Иначе, обадвојица ових политички притупастих букаџија, заједно са ништа Србином Славеном Новим, само су од америчке амбаседе једнократно употријебљени да се у Црној Гори направи атмосфера сукоба и хаоса. Сад им спремају скидање политичког имунитета па ће их иста та америчка амбасада пустити низ литице мутне Рибнице. Право у канализацију политичке проституције.

Много озбиљније шансе има стари НАТО играч Небојша Медојевић. Он је баш онакав каквог треба амерички стандард. Љигав. Без главе и репа. Увијек на западном курсу. Доста модернији и елоквентнији. Намирисан. Добро мијеша карте иза леђа и увијек је против српских и руских интереса у Црној Гори. Одређену и не малу сметњу његовој озбиљнијој кандидатури за црногорског мистер НАТО премијера представља му његова политичка излизаност, непопуларност у народу и превелика засићеност гласача његовом појавом у медијима.

Исти проблем помало мучи и г. Лекића, који важи за једног од мудријих чланова опозиције. Бар је таква заблуда у народу широко распрострањена. Вашингтон му ипак, и поред његових америчких квалитета, тешко може заборавити сувише патриотско понашања за вријеме НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године. То се на западу тешко заборавља.

О политичкој отрцаности Пеђе Булатовића не треба посебно ни говорити као и о његовој малој популарности и код Срба и код Монтенегроса. Још је и добро прошао овај голуб превртач и ускакач. Није пуштен у канализацију заједно са Мандићем, Радуновићем и Кнежевићем.

Срђан Милић и СНП су се толико избламирали разним аферама и толико немају оно америчко лице за УСА комбинацијице, да су шансе да он заузме мјесто малог ЦГ цара заиста минорне и више спадају у подрубрику статистичке грешке него у озбиљно предвиђање будуће политичке консталације.

Кад се већ нешто мијења, народ као да вапије – хоћемо да је нешто ново или бар толико старо да га је бирачко тијело скоро и заборавило. У ту комбинацију се најбоље уклапају старо-нови Ракчевић из тзв. покрета УРА као и потпуно млади и нови демократа дубоког гласа и танког поштења – Бечић. Ако би се овом НАТО и полуНАТО двојцу прикључио и неки мекши дио НАТО ДПС-а, на примјер са Лукшићем и вазда гипким Вујановићем, дошло би се до доста реалније прогнозе фаворита будућег Вашингтонског политичког гамбита у Црној Гори.

Остаје само да се види шта ће америчка амбасада учинити са СДП-ом Ранка Кривокапића. Да ли ће га укључити у још једну западну политичку причу у Црној Гори или ће и СДП бити бачен у корпу за смрдљиве отпатке западних прљавих послова на Балкану. Судећи по „правовременом“ отклону од Ђукановића и вазда доброј западној подршци СДП идејама, можда вижљаста црногорска политичка сврака Кривокапић још једном успије да углави бар неко измишљено и аланфордовско министарство. На примјер – Министарство за истраживање руда и губљење времена.

Коцка је бачена. Скоро сви стари али и млађани западни пиони су у игри. Све фигурице су поређане док су неке већ пуштене низ воду мутне Рибнице. Западни црногорски гамбит је спреман. Стари лажни цар је го и политички мртав. Са досадом чекамо новог који ће истрчати из америчке амбасаде и наравно бити исти као и стари, само мало другачији. Суштина се неће промијенити ни за јоту, али ће амбалажа заблистати новим сјајем и оригиналношћу. Све док се не појави неки искрени и честити човјек из народа, који ће знати шта хоће и којем Богу служи. А наш човјек ће се појавити!

Принцип

Један коментар

  1. Да Бог да.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*