Старац Кирил (Павлов)

ВOJНИК – Историја о старцу Кирилу (Павлову)

  • Отац Кирил (Павлов), познат у цијелoj православноj Русији као благородни духовник цркве Свете Тројице, Лаври посвећеној преподобном Сергеју Радоњешком, сасвим сигурно је био и остаће прави борац, једноставан руски војник, додуше сада и са озбиљном повредом која тешко зацјељује, али као и раније он и даље носи свој дух неустрашивости раме уз раме са онима који се боре на фронту – под плотуном из артиљеријског оружја и жестоким звиждуком метака
  • Отуда се чине тако бесмисленим сви данашњи насилни покушаји да се отац Кирил, „тај прави Павлов“, представи као „прави“ херој – херој великог јуначког дјела и блиставе славе. Или га можда треба споменути у извјештају
  • Када је још могао да говори, наш Војник, када је у њему било још сасвим мало остатака снаге, он је ту снагу давао нама старајући се да нас орасположи и утјеши
Пише: Монахиња Jевфимиjа (Аксаментова)

Војником смо почели да га зовемо већ за вријеме његове болести, када је био прикован за постељу и зависио од добре воље тих, којима је припало да заједно са њим подијеле судбину.

Шта се може рећи војнику? „Трпи, војниче“ , „Хајде, војниче“ , „Издржаћемо, војниче“. И он је издржавао, трпио.

Издржава све и сада, када огањ живота у њему једва гори.

-Војник? То је добро. Тако треба, – одговарао је отац Кирил (у то вријеме је могао још увек мало да говори) и са одобравањем се смијао.

То ново име дало је нашој тешкој свакодневници неку сасвим нову нијансу.

Отац Кирил (Павлов), познат у цијелoj православноj Русији као благородни духовник цркве Свете Тројице, Лаври посвећеној преподобном Сергеју Радоњешком, сасвим сигурно је био и остаће прави борац, једноставан руски војник, додуше сада и са озбиљном повредом која тешко зацјељује, али као и раније он и даље носи свој дух неустрашивости раме уз раме са онима који се боре на фронту – под плотуном из артиљеријског оружја и жестоким звиждуком метака.

И ко може да каже, гдје је она данас, та прва линија фронта?“

Као и већина војника са фронта, он је мало говорио о рату. А и ако је говорио – његове ријечи су биле без икаквог усхићења херојске храбрости. И то не због тога што је он монах и не због тога што одавно више није млад. То је унутрашња култура руског војника: дубоко и снажно памтити – штедљиво и уздржано говорити. Међутим, било је случајева када је остављао по страни своју уздржаност – када се сријетао са таквима који су били као и он – војници са фронта. Тада су одлазили од свих, заборављали на себе и вријеме, и рат је поново оживљавао пред њиховим очима у сликама и категоријама, познатим само и једино њима.

Једном смо у вријеме ноћног дежурства примијетили како се вртио по свом кревету и забринуто гледао у таму.

-Шта је са тобом, баћушка? Зашто не спаваш?

-Зар могу да заспим! Сјетио сам се рата.

И испричао је ужасан догађај, који никада нико раније није чуо од њега, – догађај о саборцима који су нагазили на мину која их је разнијела на комадиће. А колико је таквих догађаја у његовом животу било? Зашто то није ни са ким подијелио раније? Зашто тек сада, када је измучен болешћу он понекада дозволи себи такву отвореност?

Зашто је раније, прије ове тешке болести, сваки пут ишао возом на Крим на свој годишњи одмор и пролазећи поред мјеста гдје су се одвијале борбе, дуго стајао сам у ходнику воза? Ћутке загледан у предјеле који су нестајали у прозору. Историја о откривеном Јеванђељу у Стаљинграду – једина је на широко позната свима из његове војне прошлости. О том Јеванђељу он је волио да говори – јер то је могло донијети, по његовом мишљењу, какву такву корист слушаоцу. А о осталим догађајима….Зашто?

Отуда се чине тако бесмисленим сви данашњи насилни покушаји да се отац Кирил, „тај прави Павлов“, представи као „прави“ херој – херој великог јуначког дјела и блиставе славе. Или га можда треба споменути у извјештају. Или тобоже треба измислити причу о мистериозној икони из руку моје баке, коју је он спасио из нацистичког заробљеништва. Или још нешто попут овога, чудесно, невјероватно, несвакидашње. И уопште није важно, што није било ни баке, ни фашистичког заробљеништва, ни јуначког дјела извиђача, ни одважног пушкомитраљесца, беспрекорног заштитника „Павловљевог огњишта“ у Стаљинграду.

А био је једноставни понизни руски војник, који је у то вријеме опкољавао (њемачког фелдмаршала Фридриха) Паулуса. Који је схватио, у мртвачкој тишини спаљеног Стањинграда, да рат не долази без разлога – просто тек тако – и који је маштао да ће, када се рат заврши, служити Богу. И да поједе ражани хлеб. Само једном. И доста му је.

Толико.

Ишао је по ивици, између живота и смрти. И још – тихо и чврсто је остао вјеран својим убјеђењима.

Религиозна убјеђења. У та жестока времена, због таквих убјеђења вас нису мазили по глави – испитивали су строго, са свим пратећим последицама.

„Најео се па некаквог Бога измислио! У казнени батаљон ћеш да идеш, олошу! На прву линију!!“ – љутито је викао, бијесним ријечима, татарин-комесар. Комесара је било и могуће разумјети: после такве битке, када је почело масовно уписивање достојних у редове партије, – некакав руски Иван из стаљинградског згаришта објављује да не жели да буде комуниста, јер он је, видите, вјерујући!

Срећа што је тих дана у казненом батаљону и међу његовим „религиозним следбеницима“ владала: пријатељска атмосвера. И ови који су испали из борбе су све боље прихватали повољан обрт за нашу земљу.

На крају рата, када су већ потјерали њемце и пролазили Европу, отворила се чудесна могућност…отићи на Свету Гору! То је била истинска жудња сваке чисте душе која чезне за Богом! Било је могуће, како су говорили зналци, стићи до тамо кроз Румунију и изгубити се у општем метежу. У ваздуху се већ осјећао мирис долазеће побједе, и пожелио је – ако је могуће, први пут за све те године ратовања – да повјерује у машту, да размисли о могућности будућег.

Али у случају реализације тих својих маштања баћушка би уништио живот својим најближима, који би постали рођаци дезертера. А како је и могло другачије у то ратно вријеме у атеистичкој држави?!

Тако је почео пут његове монашке несебичности. На првом мјесту – интереси и срећа других. Невјероватна симпатија према било ком човјеку и строгост према себи.

И тешка, веома тешка свакодневница, посвећена људима до краја.

Мождани удар, који га је приковао за постељу, као да је крунисао последњим побједничким вијенцем тај тежак војнички живот.

Када је још могао да говори, наш Војник, када је у њему било још сасвим мало остатака снаге, он је ту снагу давао нама старајући се да нас орасположи и утјеши. Он, као и обично, није мислио о себи, није жалио себе, напротив – осјећао се као кривац и сматрао је да нам доноси много невоља и труда око њега. И никада није тражио чак ни чашу воде да му донесемо.

Међутим, једном се пожалио да би желио ражаног хлеба. Као тада, у вријеме ратне и послератне неухрањености. Али храна је у његово тијело све те године долазила кроз специјални отвор.

Хлеб не можемо да му дамо тако, да би га јео са жељеним ужитком укуса.

Он је то разумио и више никада није помињао хлеб. Једноставно је заборавио на то. Опет – без икаквог хероизма.

Тако се ратови и добијају. Спокојством и нијемим стрпљењем.

И душе се тако спасавају.

Превод са руског Слађана Митровић

Православље.ру

Један коментар

  1. Био једном један човјек у једну 8 Црногорску Бригаду! И тако они ишли кроз Србију. борили се против четника, па против Недићеваца, па нешто и Љотићеваца а у пар градова и Балиста и Вулнетара са СС ознакама! И тако, као човјек стар, није никад причао о рату! Али помињао је када су ослобађали Биоград да су добили наредбу да убију сваког Црвено армејца који почне да пљачка! И тако Руси раде Каћуше а Татари минђуше! И би доста Црвеноармејаца од братскога партизанскога метка под ноге ликвидирано! И док су Татари, Башкири, Туркмени и остали пулени страдали, неки Руси, они плави и високи бјежаху са Љотићевцима, Недићевцима и четницима пут југа! И тај их човјек зароби и пита их куда ће? Рекоше им пут Свете Горе да се Богу моле! И он их пушти и пожеље им срећан пут! Или у преводу, од ратника Стаљинградских монаси се пострижаваху и молитвеници подвизаваху!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*