Руски тенк из Другог свјетског рата у Берлину као подсјетник

ВИМЕР: Путин ante portas

  • Путин је, изгледа, добро искористио слободно вријеме од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свијет
  • Чути говор америчког предсједника пред Уједињеним нацијама о Асадовим недјелима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је примијенио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примијени и на самога себе
  • На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима
Пише: Вили Вимер

Уистину, брзо је ишчилио супер састанак на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују ”ексцеси културе добродошлице”. У таквим околностома је сасвим могуће да нам се одређене слике не урежу у сјећање, мада то заслужују. А, било је таквих слика у Њујорку и било би боље да смо их запамтили. То су слике руског предсједника Путина које су утолико јасније,  што се амерички предсједник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити уочљивија тако да чак ни њемачка, све више диригована,  штампа није моглa да сакрије са колико покуњености је наступао предсједник Обама. Његов руски колега био је његова сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је Г8 у свом нападу самоизолације избацила руског предсједника кроз врата. Слике и у данашњем медијском околишу још увијек више говоре од хиљаду ријечи. Путин је, изгледа, добро искористио слободно вријеме од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свијет.

Русија је поново на позорници

Више је него јасно да контраст западном понашању према Русији након западног пуча у Украјини није могао ни да испадне другачије. Нарочито не онда када се узме у обзир улога руског предсједника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана након супер сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте  након састанка Г7 у Баварској поново промијешане. Г7/8 биле су, уз  НАТО, највидљивији израз функције тегљача  у интересу САД као ”једине преостале супер силе” и ”незаобилазне нације”. Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свијет је отада постао видно другачији.

Контрапројекат убијању и егзекуцијама стиче контуре: Русијa постаје сила међународног права

Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на интернационално заштићену болницу у сјеверноавганистанском граду Кундузу били сасвим излишни. Довољно добро знамо, а и скоро двије деценије је стварност свјетске политике, да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког предсједника пред Уједињеним нацијама о Асадовим недјелима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је примијенио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примијени и на самога себе. Не би такође било на одмет да се позабави својим претходницима, не би ли опскрбио Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезне канцеларке због тока миграција буде утисак да се у Берлину далеко прије уважавају упутства из Вашингтона него брига у сопственој земљи да је влада овдје проузроковала стање бесправља.

Насупрот овоме већ дуже времена je јасно дефинисана политика Руске Федерације

Можемо ми ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо ствари стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине под холандским руководством,  до акција руских војних снага у Сирији, Москва се придржава правила  која су успоствљена након једног злочиначког рата у Европи и свијету да би се спријечио  нови рат. Када ово неко из Европе као посматрач догађаја упореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се.  У земљи која се чврсто држи  само још  застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега,  републикански предсједнички кандидати се труде да  нам  најаве Трећи свјетски рат. Када погледамо њихов избор ријечи доћи ћемо до тога да је некада поносна и одговорна Америка на издисају. Ако ријеч буду имали Бушови васпитаници Чејни и Мекејн перспектива из Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Данас нам утјеху не пружају ни њихови  демократски  противници. Све је и почело прије шеснаест година са Билом и Медлин. Додуше, прије њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да се међународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено, већ да се замијени новим које би било у америчком интересу.

Све о Њемачкој нам каже бедни остатак  Одељења за међународно право, некадашњег поноса  њемачког Министарства спољних послова

Итекако има смисла да, неколико дана након прославе јубилеја уједињења Њемачке, подсјетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975. све до Париске повеље из новембра 1990. године мађународноправни оквир је био тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и ”крунски драгуљ”  њемачког Министарства спољних послова. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право Бон је показао шта има и имао је успјеха. Данас вјероватно нико ни не зна да ово Одјељење више не постоји што је синоним за стање у цијелој земљи. Овдје у међувремену влада  скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размјера нашу земљу је погодио талас миграција који се руга нашем уставу. Јер, тамо гдје нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли услиједила некаква акција државе која би уоште оправдала појам државе. А, било је времена када смо били поносни на своју ”правну државу”. Вјероватно смо сви преспавали процес замјене нашег правног система ”заносима културе добродошлице”. Ово ће нас докрајчити на плану унутрашње политике,  спољно-политички  остаћемо без државног разума.

Како одржати корак са Москвом

Москва сa својом политиком стоји  на  политичкој бини свијета на којој се поново појављује чежња за предвидивошћу догађаја.  Вашингтон је симбол разарања свијета који познајемо и девизе ”Несрећа за све!” Москва нам даје наду коју више не можемо очекивати од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима морамо се, хтјели не хтјели, прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо   шта значи демократска правна држава  и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке која је још увијек на свом положају.  На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку код нас влада хаос  на плану и унутрашње и спољне политике. Због тога ми немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.

Београдски форум за свет равноправних

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*