Илустрација

ВЕЛИКО ИМЕ ЖЕНЕ

Пише: Лимасолски митрополит Атанасије

Велики је значај женског начела у стварању. То се испољава на свим нивоима људског постојања, како личног, тако и друштвеног. Жена дjелује на сасвим посебан начин: она чисти од зла као неки филтер. Женска природа је Божија творевина.

Кад човjек проучава свиjет Божији види како је Бог све премудро уредио. Исто се у још већој мjери односи на самог човjека: и у биолошком, и у психичком, и у духовном смислу, и са било које тачке гледишта. Како на мушкарца, тако и на жену.

Велика је ствар да човjек научи да разумиjе своју жену: да зна како да је обрадује, како да поступа да она буде задовољна и срећна. Јер, жене имају свој, посебан језик, и човјек треба да учи да слуша и да разумије своју жену. Овдје се не ради о ријечима, него о томе да човјек треба да разумије више него што ријечи могу да кажу, – мноштво непримјетних, али важних ситница.

Треба веома добро познавати душевно устројство своје супруге – не само конкретне жене, већ женске природе уопште, исто као што и жена треба да разумије особености устројства мушке душе. Муж често не може да схвати да је женска душа сложена као лавиринт и због тога му бива тешко. Није лако пронаћи прави пут у лавиринту! Човјеку није лако да ухвати невидљиво и неизречено у ономе што види или чује, да схвати оно што се само подразумјевало.

Жене увијек дјелују различито од мушкараца. Тако је уредио Сам Бог, јер је жена – мајка. Она се одликује тананошћу, уређење њене душе је бескрајно сложено, зато што јој је природа повјерила такав задатак. Женско присуство представља другу ноту у самој природи. Кад човјек ступа у брак треба врло добро да разумије да се не жени да би имао дјецу. Жена није апарат за рађање дјеце који се касније ставља на полицу уз дивљење дјеци коју је произвела на свијет. То је грешка која разара људске односе супружника.

Кад се у Новом Завјету каже да жена треба да се повинује свом мужу, смисао није тај да жена треба да постане мужевљева робиња. То значи да жена треба да се односи према мужу с љубављу, да треба свом душом да прихвати свог супруга. Апостол Павле учи да жена треба да се повинује мужу, а да муж треба да воли своју жену као што је Христос заволио Цркву; онај ко воли своју жену, воли себе. Апостол Павле има у виду специфичности оба пола. Мужу је потребно, у складу с његовом мушком природом и устројством, да га жена воли, да га не одбацује, да не сумња у њега. Не зато што је безгрешан, већ зато што му је потребно да чује лијепу ријеч, да чује оно што ће му дати снагу за даљи живот. И ако гријеши то му треба рећи с великом добротом и благошћу. Исто као што је жени по њеној природи и устројству потребна љубав супруга и то да с његове стране осјећа топлину и њежност: тако је створена по својој женској природи. Муж треба да воли жену и да се односи према њој с њежношћу, а жена треба свом душом да га прихвати и да му се повинује – не из ропског осјећања, већ из оданости.

Повиновање у браку значи да човјек превазилази границе свог ја: усавршава се одсијецајући сопствену вољу. Увијек дјелује из љубави према Христу. У човјеку не треба видјети тиранина, господара и властелина; у сваком треба видјети Бога: „Благо човјеку који сваког човјека поштује као бога, после Бога.“

Повинујем се супругу из љубави према њему, као што се повинујем Христу, зато што Га волим. Моје повиновање је нит која ме повезује са Христом и с вјечним животом. Повинујући се супругу, жена налази своју слободу, своје лице, своје испуњење.

Муж је глава жена као што је Христос Глава Цркве и Спаситељ тијела Цркве. То не значи да је муж изнад жене, или да је жена гора од мужа, већ, као што је речено у књизи Постања: и Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму (1 Мојс. 2: 22). Он је то учинио управо зато да би жена осјећала да с мужем чини једну цјелину. Бог је то учинио још и због тога да муж не би рекао себи: „Туђа ми је, немам никакве везе с њом: она је једно, а ја сам друго.“

Бог је узео ребро од мужа, и Адам је угледавши Еву, рекао: „То је кост од костију мојих и тијело од мог тијела, зваће се жена.“ Односно, она није туђа, већ је моја, она је исто што и ја сам! Ево одакле потиче тежња једног према другом: јер двоје је настало од једног.

„От ребра јего воссоздавиј жену, и спрјагиј јему помошчника.“ („Онај који је од ребра његовог створио жену и упарио с њим помоћницу.“) Запрега је пар упрегнутих. Односно, Бог је узео жену и мужа и упрегао их је заједно у брачну запрегу како би ови људи заједно носили крст и терет свог брака. То није казна, већ пут; идући њим супружници треба да остваре везу с Богом. Христос је Глава Цркве и Глава је требало да служи Својој Цркви, да је спасава, а не да је угњетава. И Он је спасава, приносећи Себе на жртву, за њу је разапет и за њу је васкрсао. Тако је и муж постављен да буде глава жене да би је штитио, да би јој служио, да би је чувао жртвујући се, и ако је потребно, да би умро за њу и за своју породицу. Апостол Павле каже да је муж глава жене (Еф. 5: 23). А један мудри старац додаје: „Да, али је жена срце мужа.“ Исто као што тијело без главе није тијело, тако је и без срца мртво, укочено и хладно. Ако је муж глава жене, жена је срце мужа. Зато их Господ и није учинио једнакима: управо због тога да би се допуњавали. Не мушкарац и жена, већ двоје заједно.

Дакле, женино повиновање мужу значи да она прихвата његову жртву, заштиту и служење, његову тежњу да је чува, и ако буде потребно, да умре за њу.

А мужеви треба да воле своје жене као што Христос воли Своју Цркву. Он је није заволио због тога да би Му она служила, већ да би је осветио и очистио – да би нас привео Себи прослављене Његовом славом, као оне који су без гријеха, порока и нечистоте; да бисмо били свети и непорочни пред Њим. Зато и мужеви треба да воле своје жене као сопствено тијело: онај који воли своју жену, воли себе.

Нема ничег чудног у томе да волиш и поштујеш, а не да гушиш своју жену, јер је твоја жена – ти сам. Да ли волиш своје тијело, бринеш се за њега, пружаш му одмор и његујеш га? Исто тако, каже апостол Павле, треба да волиш и браниш своју жену, да се бринеш за њу и да јој служиш, јер она није нешто туђе, већ твоје сопствено тијело, ти сам.

У супружничком животу се муж и жена духовно срастају, и у овом јединству нема и не може бити никакве подјеле. Не може се душа одвојити од тијела. Исто тако и супружници, као душа и тијело, треба да буду тако повезани да их ништа не дијели.

Кад Црква каже да жена у свему треба да слуша мужа и да је муж глава жене, овдје се не ради о томе да је жена мужевљева робиња која нема разум и вољу, већ напротив, о сагласности брачних другова. Јер човјек у послушању стиче своју највећу слободу. Потчинивши се другом добровољно и свјесно, постаћеш свесилан и заиста слободан. Послушање је велика ствар! Онај ко се сам потчини због љубави према Богу, схватиће шта је живот, шта је слобода, шта је радост!

Дакле, двоје се уједињују и уче овој великој тајни: жена да подржава свог мужа, а муж – жену. Муж треба да схвати да ће код куће, у жениној близини, наћи мир. То му је неопходно по природи. А жена треба да научи да буде радост и утјеха свог мужа.

Жена треба да осјећа да је глава, односно муж, танкоћутан и пажљив према њој, да се брине за њу, да је поштује и цијени. Као што се мозак брине за тијело, тако муж треба да се стара да његова жена не буде сама.

Све то се не уклапа у обичне људске представе, јер има другу димензију: Христа и Цркве. Кад се у темељу брачних односа налазе Христос и Црква, ови односи се продубљују и освећују, у њима се открива онострана перспектива, која сеже у вјечност. Њихов циљ је да доведу мужа и жену до Христа, до сједињења с Њим.

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*