Свјетлост у храму Христовом

ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ ЧИНИ И УРОКА?

Пише: Свештеник Валерије Духањин

Вероватно је већ сасвим уобичајена ситуација кад се неко изненада разболи, па каже да су на њега бачене чини. Ако је човека задесила изненадна болест, па још ако је праћена низом личних непријатности, већ се рађа мишљење да је неко одлучио да му магијским чинима причини штету. «Несрећник» се одмех присећа злонамерника, оних који би се радовали његовим незгодама. Уобразиља само долива уље на ватру стварајући живописну слику.

У једној парохији нека бака је доживела мождани удар. После оздрављења функција говора се није потпуно повратила и могла је да изговори врло ограничен број речи. Кад је дошла код свештеника бака је пре свега с муком процедила: «К-к-ко ј-е-е т-т-о-о-о б-ба-ци-о чи-и-ини на ме-не?» Свештеника је потресао овакав поглед на сопствену болест. Колико се ниско, испоставља, срозавамо, приписујући догађаје из свог живота неким «злобним» људима или јадним, одбаченим духовима, док заправо Бог дозвољава да се десе болести и то на нашу корист.

Народна свест лако види магију тамо где је никад није ни било. Тако су се, кад је Степан Разин почео да осваја победу за победом, у народу одмах прочуле гласине да је Разин чаробњак и да самим својим повиком може да заустави ратни брод, а само погледом – пукове војника. А кад је трећа жена Ивана Грозног, Марта Собакина, преминула две недеље после склапања брака, савременици су једногласно изјавили: од урока. Сва ова мишљења су била производ обичног сујеверног страха.

Шта су чини и урок и како православни хришћанин треба да се односи према њима? Под чинима се обично подразумева утицај мрачних сила на човека услед чаробњаштва, који изазива телесне и душевне болести, негативне жеље, мисли, осећања и осећаје. Неки чини покушавају да баце на засаде, на животиње и на стамбени простор. Уз помоћ магијских чини покушавају да преотму другарици човека који им се свидео или да напакосте конкуренту у послу – претпоставља се да у човеку на којег су бачене чини треба да се појави антипатија према ономе кога је раније волео, или треба да наступи апатија, одсуство животне енергије и интересовања за посао.

Наравно, Свето Писмо нам говори о томе да постоји свет палих духова – демона, који могу да начине штету и да изазову разарање. Али из Јеванђеља знамо да демони не могу да уђу ни у свиње без посебне дозволе Господа (в.: Мт. 8: 28–31). А то значи да хришћанин не треба да размишља о мрачним демонским силама, већ о Богу поред Којег стичемо духовну снагу и власт по речима Самог Спаситеља: «Ево вам дајем власт да стајете на змије и шкорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће нудити» (Лк. 10: 19).

Вероватно на земљи нема таквог човека којем би сви желели само добро. И заиста, има људи који би се веома радовали кад би бајањем могли да изазову не само нашу болест, већ и смрт – као да би им због тога било лакше да живе. Тим пре пали духови желе погибељ, несрећу и вечне муке људским душама. Али кад би могли слободно да остваре своју мрачну вољу сви бисмо ми одавно били потпуно измучени, уништени, неспособни и за живот, и за рад, и за стваралаштво. Кад би светом управљала само мрачна стихија туђих злих жеља, одавно би нестао у агонији међусобних клевета.

Преподобни Серафим Саровски је једном рекао да би ђаво, кад би му то било дозвољено, једном канџом могао да преврне целу земљу. Али пошто је до сада није преврнуо, то значи да ипак не влада он историјом. Човеков живот је дар Божији и свет опстаје, пре свега захваљујући Промислу Божијем, чак и ако се не види од покрова људске таштине. У рукама Божијим су болест и здравље, срећа и патња, успеси и неуспеси, сам наш живот или смрт. И зато је све што нам се догађа неопходна животна лекција која се дешава по Божијем допуштењу.

Аутор ових редова је често у контакту са стручњацима Рехабилитационог душепопечитељског центра светог праведног Јована Кронштатског. Центар се бави рехабилитацијом лица која пате од зависности од дроге и алкохола, као и оних који су настрадали бавећи се окултизмом или од утицаја тоталитарних секти. Центру се редовно обраћају бивши окултисти. Они су се некад бавили магијом, покушавали су да баце или да скину чини, такође су се бавили биоенергетиком – и сви трпе тешке последице своје праксе. Али има међу људима који долазе и много оних који тврде да су искусили туђи окултни утицај и да су на њих наводно бачене чини. Стручњаци центра овим поводом с тугом кажу да је од свих оних који се жале на чини, само 1% оних који су заиста доживели окултни утицај, али је 99% људи који су сами измислили чини, и довели себе у такво стање панике и страха да нису у стању да слободно и трезвено гледају на ствари.

За нас би било корисније, чак и ако се невоља десила због демонских сплетки, да уперимо свој ум ка Небеском Оцу који воли Своју творевну, Који по Промислу допушта да нам се десе најнепријатније ствари. И чак ако је неко заиста врачао и бацао своје тамне чини, за хришћанина је важно да гледа дубље и да смисао својих личних патњи тражи у Промислу Божијем, а не да размишља о клетвама непријатеља.

На овом свету нема ничег јачег од благодати Светог Духа, зато хришћанин који се труди да се моли у складу са својим могућностима, да одлази у храм, који се пажљиво исповеда и са свештеним страхом причешћује Светим Тајнама, није подложан утицају магијских чини. Јер сила крсног знамења, различите светиње и богојављенска водица, а тим пре Тајне Цркве, дати су нам да се демонске силе не би чак ни примакле нама и нашим домовима.

Старац Пајсије Светогорац је говорио: «Црне силе таме су немоћне. Сами људи, удаљавајући се од Бога, чине их снажнима, зато што удаљавајући се од Бога људи дају ђаволу право на себе.» Ако се хришћанин не исповеда и не причешћује, ако уопште само формално припада светој Цркви, не знајући ни молитве, ни богослужења, такав човек није заштићен благодаћу Божијом. Зато за њега лако може прионути нека ђавоља пакост. Суштина духовних невоља није заправо у чинима и враџбнама, већ у сопственој безбрижности човека који занемарује благодатне дарове, које је Црква спремна да му понуди.

На основу посматрања може се доћи до закључка да се ђавољи напади најчешће дешавају људима који их се унапред боје. Дозвољавајући себи страх испољавамо маловерје, зато што не верујемо у Божију помоћ. Немајући живу веру доспевамо у власт тамних сила. Господ је свемогућ, Он је увек с нама, а то значи да нам је Његова помоћ увек доступна. «Ако је Бог с нама, ко ће против нас?» (Рим. 8: 31) – каже свети апостол Павле. Али како ће Он помоћи човеку који нема живу веру у Њега и који Му не отвара своје срце? То је слично понашању апостола Петра који је ишао по води док је имао веру у Христа, а кад је посумњао и дозволио да у њему делује страх, почео је да тоне. Суштина је у томе да пре свега треба размишљати о Богу и Његовим заповестима, а не о роварењу демона и чаробњака.

Један од највећих ранохришћанских подвижника, преподобни Антоније Велики, је поучавао: «Тамо где је крсно знамење, чини губе снагу, чаробњаштво не делује.» Јер, на Крсту су искупљени људски грехови и зато Христов Крст враћа људима Божију благодат која одагнава демоне.

Свети оци наводе поређење: кад је котао распаљен у ватри, на њега не може да слети ниједна мува са својим бактеријама, а кад се охлади, по њему трчкарају разни инсекти. Тако и душа коју греје молитва Богу, бива недоступна за рђав утицај темона. Истакнути пример за то видимо у житију свете мученице Јустине (III в. после Р.Х.). Њено срце је покушавао да освоји младић Аглаид, док се Јустина ради Господа Исуса Христа посветила чистом и девственом животу. Видећи да света девојка не пристаје на грех, Аглаид се обратио за помоћ чаробњаку Кипријану. Он је на свету Јустину слао тамне духове који су покушавали да је натерају да се заљуби у младића који је чинио напоре да је освоји. Али без обзира на то колико да су се демони упињали да пробуде у њеном срцу и телу страст, ватрена молитва мученице Јустине је расејала све чини тако да је чаробњак Кипријан, задивљен таквом духовном снагом, признао немоћ ђавола, сам је примио хришћнство и временом је примљен у клир, па је чак постао и свештеномученик.

У Светом Писму Новог Завета постоје веома важне и значајне речи: «Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља» (1 Јн. 3: 8). Сам Бог Се родио на земљи као човек, претрпео је тешкоће нашег живота и примио је срамну смрт на Крсту как би искупио грехове човечанства и самим тим ослободио људе од власти лукавог. Својим Васкрсењем Он нам је прокрчио пут у вечне обитељи Царства Божијег. А пославши на дан Педесетнице Светог Духа основао је на земљи Цркву у којој можемо бити заједничари плодова Његове победе. Важно је да схватимо: Спаситељ нам није даровао земаљску власт или моћ, материјална добра или блага трулежне земље, већ духовну силу пред којом су ништавне све сплетке невидљивог непријатеља. У поређењу с оним што Господ даје човеку сви демонски напади представљају некакве јадне и безначајне непријатности. «Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима» (Лк. 10: 20).

Хришћанин не може бити лишен благодати Божије коју је добио у Тајнама Цркве, услед нечијег недобронамерног додира, подметнуте уклете хране или магичне игле која је стављена у његову ташну. Зато што благодат није нежива одећа или предмет који се може одузети или скинути без воље онога ко је поседује. Благодат је посебно освећујуће присуство Божије. Зато Сам Господ одлучује у којој ситуацији и како да поступа са хришћанином, а не чаробњак, биоенергетичар или злонамерник који баца чини. У Светој Евхаристији се свакоме ономе ко се причешћује дарује Сам Христос – оваплоћени Бог. Зар Он неће наградити Своје верне? Ако је као распет Христос извео из пакла душе људи који су Га чекали, шта паклене силе значе за хришћанина после Његовог Васкрсења?

Сујеверан човек се плаши да прође, да додирне, да поједе нешто – само да не прими чини. А Господ каже: «Слушајте и разумејте! Не погани човека оно што улази на уста, него што излази из уста оно погани човека» (Мт. 15: 10–11). Главна ствар која квари људску природу јесте грех који као невидљива губа разједа и унакажава човекову душу.

Наша исквареност је толика да нипошто не желимо да видимо узрок невоља у себи самима, већ га увек налазимо у некаквим спољашњим злим силама. Задржавајући пажњу на неуспесима, сакупљајући увреде, такав човек сам себе доводи у стање жртве и као да намерно тражи ко му је шта напакостио. Јасно је да у случају таквог односа према животу човек примећује само зле сплетке. Његовој свести је лакше да прихвати мисао о чинима и уроцима него о сопственм сагрешењима и Промислу Божијем који нас исправља.

У духовном животу велики значај има оно на шта усмеравамо пажњу. Делотворније је оно на чему задржавамо свој мисаони поглед. Кад долазимо у храм, чујемо црквено појање, видимо на иконама ликове Спаситеља, Мајке Божије и светаца, кад учествујемо у богослужењу – наша душа прима благодат Светог Духа, која осењује храм, и ми невидљиво усходимо ка Господу у Чијој близини више нису актуелни сујеверни страхови. Ако нас заокупљају неке, како нам се чини, сумњиве старице, ако размишљамо о чинима, уроцима и магији, на прво место у нашем мисленом погледу избија злоба невидљивог непријатеља. Усредсређујући душевну пажњу на зло бивамо све даљи од добра, а то значи незаштићенији од напада тамних сила. Зато је за хришћанина важније да не гледа око себе ко шта хоће да нам науди, да не пребира у уму због чије клетве се десила невоља, већ да умом и срцем усходи ка Богу, поред Којег земаљски живот добија духовну чврстину и бива обасјана небеском радошћу.

«Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити» (Мт. 6: 22–23). Нека свима нама Господ помогне да чистимо своје срце и нека нас учврсти у изградњи нашег духовног живота, у вери и нади у Њега – Онога Који ће под ноге православног хришћанина бацити све невидљиве непријатеље.

Са руског превела Марина Тодић
Православље.ру

4 Коментара

  1. Сасвим довољно дубоко и јасно, спасоносно созерцање.
    Хвала Валерију, Марини и Владимиру.

  2. Добро рећено и написано, посебно јер је почео пост Божићни.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*