Илустрација

ТКАЧОВ: Зашто неки демонизују Русију

Чини се да је у последње време хистерија против руског народа и државе достигла свој врхунац. Наше митске и стварне промашаје и грешке западни медији раздувавају до катастрофалних размера, обичном човеку се намеће непривлачна слика о Русу као суперагресивном варвару. «Опасност од Русије» је поново модни тренд.

«Зашто се такве ствари дешавају?» – питамо се у недоумици, кад уопште немамо намеру да уништавамо мале и чисте градове Западне Европе. Заиста, зашто? И како да реагујемо на све ове провокативне испаде? Да ли да споримо и доказујемо да уопште нисмо такви? Или да не обраћамо пажњу? И како да сами не паднемо као жртве овог интензивног антируског заглупљивања? О томе размишља протојереј Андреј Ткачов.

 Пише: Протојереј Андреј Ткачов

Вољени у Господу! Добар дан! Бог нам је судио да се осетимо делимично (а даље ћемо, ако будемо учесници у Божијим делима, видети како ће се ствари развијати)… дакле, Бог нам је судио да се делимично осетимо у кожи старозаветног Јеврејина у оно време кад нико није знао Господа, а Јевреји су Га знали. Рећи ћу шта имам у виду. Јевреји су били најомраженији народ на земљи. Били су окружени тамним облаком митова. Како су их све називали! Говорили су и да једу малу децу, и да обављају гнусне оргије под покровом ноћи, измишљали су још неке сличне ствари… То је било нешто страшно. Хришћанин је био непријатељ људског рода у очима «просвећеног», а још више у очима непросвећеног паганина. Отприлике исто тако су се према јеврејском народу у старозаветно време односили људи међу којима су Јевреји живели.

Народ који не личи ни на кога, некакав чудан устав о храни, чудни брачни закони, чудна затвореност од целог света, некаква ритуална жеља да се одвоје од свих и да живе неким скривеним унутрашњим животом, никога не пуштајући унутра. Некаква чудна представа о Божанству, апсолутно одсуство жеље да се клањају туђим боговима, па чак и да се заинтересују за њих. Све то је рађало страшну мржњу према Јеврејима. А Јевреји су, у принципу, били људи који нису имали друго богатство осим Бога. Погледајте куда, у какву пећ је Господ у старозаветно време бацио ове људе који су знали Живог Бога. Сваки народ и свака цивилизација између чијих жрвњева се млео јеврејски народ поседовали су изузетно велике таленте.

Ево, на пример, Египат. Јединствена цивилизација која је мислима усмерена у загробни свет. Египат је о загробном свету размишљао више него о земаљском. То је цивилизација мистика. То је цивилизација лекара који раде трепанацију лобање; то је цивилизација инжењера, који граде врло прецизна здања, која данас не можемо чак ни да поновимо; то је цивилизација песника, тајновидаца, жречева… Али оно што је главно јесте да је то цивилизација усмерена мислима у загробни свет. Цивилизација која је Питагори или његовим ученицима могла да каже: ви Грци сте деца. Зар су Грци деца? Зар је Питагора дете? За Египћане јесте. Зато што су за неколико векова они на известан начин замрли у својим вежбама за прелазак у вечност и стекли су огроман пртљаг најразличитијих знања. То је задивљујућа ствар! Управо тако је требало неко време да живи јеврејски народ пре него што изађе не просто као породица сточара, већ као јеврејски народ који је био спреман да прими Закон Божији. Управо тако.

Затим, Рим. Све што имамо у јуриспруденцији, у законима, у изградњи путева, аквадуката, фабрика, у спортским такмичењима, све што је цивилизација створила до данас, јесу, такорећи, изданци из римског корена. Рим нас данас храни свим стварчицама и дрангулијама: сенати, парламенти, посланици, адвокати… – све су то римске речи, римски термини, римска идеологија. И «завади, па владај», разноразне империјалистичке ствари, у принципу – колонијална политика је исти овај Рим. У области естетике, куд год да бациш поглед – видиш Рим, почевши од Аполона у римским кочијама на Бољшом театру.

Грци су, наравно, весељаци. Тако нам се чини. Али су Грци знали шта је ужас; Грци су знали шта је тајна света која пали хладноћом. Грци су много тога знали. А за нас су Грци – леп стас, Аполон Белведерски; наравно, то је и слепи Хомер, то је позориште масака, комедија, драма, то је музика, то су безусловно спортска такмичења. У принципу, Грци су уметност. Држава, војска и цивилизација припадају Риму. Мистика и тајна – Египту. Моћна организација у циљу освајања других земаља, такорећи, довођење у стање строгог послушања јесте дивни Вавилон. Страшни и дивни Вавилон. И то је изузетно велика цивилизација. «Зар није моја рука учинила све ово?» – говорио је Навуходоносор, гледајући свој огромни град, своју престоницу.

А међу свим тим – Јевреји. Немају никакву уметност, никакве велике подухвате, ни огромну масу народа, окупљеног у јединствену војску у послушању цару, ни загробну мистику са свим префињеним стварима и фрескама у пирамидама… А шта су имали? Имали су Бога. И ништа друго нису имали. Друго су имали други. А Јевреји су имали Бога. И били су људи Божији, који су подсећали на Бога. И имали су велики циљ у животу: да сачувају ову живу воду у својим длановима и да дају Месији да дође управо код њих, из њихове утробе, од њихове крви. То је био њихов задатак и они су га извршавали – једва-једвице, али су га извршавали. И ми се наслађујемо вером зато што је Господ захваљујући Девици из јеврејског народа дошао код нас, кроз Њу Се оваплотио и родио. То је велики подвиг. Јевреји су обавили своје служење човечанству. Поред свих грехова који су пратили овај свештени процес.

Дакле, због тога што су били с Богом Јевреји су били страшно омражени. Други су их сумњичили и вређали. Чини ми се да се нешто слично данас дешава с Русијом. Ова по речима М.Ј. Љермонтова «неопрана Русија», која је понекад опрана боље од неког лондонског предграђа, изазива мистичан ужас и мржњу. Отуда потиче рат против спортиста, отуда – рат против уметника и прегалаца уметности, отуда – сумњичаво незадовољство и атмосфера хистерије око Русије и на њеним границама – и у духовном, и у физичком смислу.

Војна претња и хистерија око имена «Русија» и речи «Рус» јесте дело великог Промисла Божијег и историјска ствар. Тако људи плаћају због тога што имају благо које други немају. Ми имамо извесно велико благо које други немају. И они који немају ово благо се несвесно, не схватајући због чега, љуте на нас – и љуте се зато што виде да имамо оно што они немају. То може да се односи, на пример, на породицу. Зато што ће временом Русија можда морати да покаже свету шта је права породица, сачувана, библијска, класична, у којој постоје муж и жена, где постоје деца, и то не једно, већ их има много, где постоји све што је класично, као то је Бог створио, док ће се цео остали свет даље развијати по сасвим страшним моделима.

Русија има Господа.

Још горди поглед странца једног

Ни осетио није:

Сјај који испод голог, бедног

Лика се твога крије.

То су речи Фјодора Ивановича Тјутчева и он пише у песми која је посвећена Русији

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.[1]

Ово су речи велике вере и речи истине. Јер, наша природа није тако раскошна, као на пример, природа неке тропске земље, у коју људи лете како би огрејали своје кости – Тајланда или Малдива. Па нема ничег толико раскошног у нашој природи! Летину не скупљамо три пута годишње као у Израелу или у Египту. Земља је прилично сиромашна и лепота је прилично оскудна. Али има нешто што боли у овим пространствима, у овим брезама, у овој трави, у овим разливеним рекама, у овим чудним људима који живе на огромној територији која наизглед ни по чему није изузетна, али из које с времена на време излазе Серафими Саровски, Матроне Московске и Сергији Радоњешки. Ова оскудна земља рађа неко масивно камење, блага, смарагде и дијаманте.

Само што ми сами то о себи не схватамо.

Важно је да човек који живи у Русији схвати себе, а за то треба да се удаљи од Русије. На пример, да оде негде у печалбу, на школовање и тамо да чезне, да постане гладан кромпира и пржене харинге и наших кржљавих бреза. А онда да се врати овамо и да изашави са станице или са аеродрома љуби ову земљу и говори: «Не идем више у Италију, никад више нећу отићи у Шпанију, а за Америку уопште не желим ни да знам!» Другачији је хлеб, другачији је ваздух, другачији су људи… – све је другачије.

Рус често не познаје своју земљу, зато се према њој односи с презиром. А то је света земља са светим народом. Сећам се да етимолошки смисао речи «свет» није «чудотворац», није «онај који сија» и није «онај који чини немогуће». «Светац» је «другачији», «кадеш», – то је «одвојени», различит од других. Постоји света одећа која се не облачи сваки дан, већ само једном годишње. Постоје света места на којима се не чини све што се обично чини свуда, већ се људи на њима само моле, и омивају. Постоје свети дани који се издвајају само за света дела. «Кадеш» је «другачији, други или друга». Зато људи толико воле монахе, јер су монаси изградили Русију, раширили су је. Другачији људи су створили другачију земљу. Али, поновићу, док живимо овде можемо то да не осећамо. Као што је говорио свети владика Николај, риба живи у води и не зна воду: она је толико окружена водом да не осећа воду, и само кад се извади из воде схвата колико јој је вода потребна, и праћака се, а ако је врате у воду, биће веома срећна. Исто тако птица не зна ваздух, исто тако човек не познаје светост док не изгуби светињу.

Николај Српски је говорио: «Сувише Те има, Љубави моја! А људи Те не знају, Боже, зато што Те има веома много.» Као што је риба окружена водом, тако је човек окружен Богом, али не осећа Бога. А кад Бог одступа од тебе одједном почињеш да се гушиш и схваташ: ево шта ми је било потребно.

Храм Покрова на НерлиХрам Покрова на Нерли

Исто је и с домовином. Домовина и Бог су стопљени, зато што наша домовина има директне везе с Богом. Песник Рилке је говорио да се све земље граниче једна с другом, а Русија се граничи с Богом. И ова земља која се граничи с Богом, која није без грехова и саблазни, у потпуности понавља историју Старог Израиља. Какви су били грехови Јевреја? То што су се стално саблажњавали успесима земаља око себе. Саблажњавале су их технологије земаља из околине, желели су да граде исте такве куће, желели су да се возе кочијама као у Египту, желели су да понављају све што су видели код Вавилоњана, код Асираца, код Римљана, код Грка… Стално их је то саблажњавало и заборављали су Господа. Исто је и с нама.

Отприлике све грешке Руске земље се састоје у идолопоклонству према Западу. Заљубљеност у западну технологију, увереност у то да смо ми заостали, а да су они напредни, да је код њих боље, а код нас горе – били су узроци историјских падова Русије. А кад се Русија враћа сама себи, она, понављам, рађа дивне ствари. Управо то је наше призвање: да чувамо православну веру и да будемо Новозаветни Израиљ, а Израиљ у преводу значи «онај који зна Бога». Знати Бога и исповедати Бога, и проносити Његово име, носити миоирис спознаје о Њему свим ближњима и даљнима.

Русија је земља која је религијски призвана да проноси Јеванђеље Божије до свршетка света. Она се и граничи са свим верским световима. На Далеком истоку се граничи с Јапаном, а тамо даље, јужније, почињу Кина и Монголија, односно и шинтоизам и конфуцијанство, и ламаизам. А даље су будисти, а још даље на Истоку је исламски појас, а који Рус није упознат с исламом, јер ислама код нас има свуда. А даље – разноразни хришћани, православни и неправославни. А до Калињинграда већ допире романско-немачки свет с којим се налазимо у тесном додиру. Као што видимо, сви светови долазе у додир с Русијом. А Русија треба да зна Православље, треба да зна Бога и да дели Бога са свима долазећи с њима у додир. То је посебно призвање Русије.

Управо ова изузетна мисија Русије рађа недоумицу у нашим непријатељима. Притом они можда ништа не схватају о нама, али се несвесно љуте на нас. Јер дешава се: иде човек, рецимо, по селу (причао ми је свештеник који је служио у селу)… дакле, иде човек по селу, пева песмицу. Одједном, пролазећи поред куће свештеника гледа и каже: «Ух, што те мрзим!» И иде даље. Шта му се то десило? Па нешто му се појавило у души, нешто демонско се пробудило у души, док је човек пролазио поред храма, поред монаха или свештеника. Он ни сам себе не разуме, сам не зна зашто је тако…

И нама кажу: «Због твоје браде не могу да спавам. Мрзим те, а ни сам не знам зашто.» Истина, има и оних који знају због чега нас мрзе. То су они који владају светским медијима, преко којих се сервирају вести – ујутру се деле као врели колачићи, целом свету; то су они који поседују светски капитал – живе од камате на хартије од вредности, избацују их на тржиште, ваде угљоводонике, започињу ратове, смењују марионетске владе… Они који васпитавају и гаје колонијалну администрацију. Ако желиш да владаш светом треба да узмеш 5% становништва ове земље, и оне, и оне, и оне – да их примиш, васпиташ као будућу колонијалну администрацију и вратиш кући. Сви ови наши лондонски ђачићи јесу колонијална администрација која се у иностранству спрема за нас. Да би 95% становништва били робови, а 5% – колонијална администрација. То су топ-менаџери и новинари. А више нико није ни потребан. Свима осталима ће испрати мозак и све ће бити решено како треба. Тако да Русија има љуте непријатеље – то су они који знају зашто нас мрзе. Русија има и инстинктивне непријатеље, који не знају зашто нас мрзе, али нас мрзе.

А ту смо и ми који сами себе не познајемо и не разумемо зашто нас мрзе. Шта смо то урадили? Па ништа нисмо урадили, наравно! Али: «‘Ћути, штене, уморио сам се да те слушам, – рече вук јагњету – крив си већ због тога што сам гладан.’ И одвукао је јагње у мрачну шуму.» Овде имамо посла с ирационалним односима. Не можеш да докажеш човеку да си добар: «Како си се усудио да мутиш моје пиће својом прљавом њушком?!» И каже вук у овој басни јагњету: «Прошле године си то радио!…» – «Па родио сам се пре само неколико месеци,» – правда се сиромаче. – «Онда је то био твој брат или пријатељ.» – «Немам браће.» «Ћути! Сви ви мени увек наносите штету, и ви, и ваши пастири. Уморио сам се од слушања. Немам времена да разабирам твоју кривицу, штене… И одвукао је јагње у мрачну шуму.» С мржњом према Русији је отприлике иста ствар.

Немојте никоме доказивати да смо ми бољи, а да су они гори, немојте се чудити мржњи према Русима, зато што су Руси непоновљиви и имају мисију. Покушајте да схватите која је наша мисија. Покушајте да спознате себе. Јер мржња према Русији траје вековима. Да сте узели новине из XIX века – француске, енглеске, – били бисте запњени: то је буквално пресликан данашњи «Шарли Ебдо». Тамо су свуда руски медведи, руски џибери, руски страшни цареви, руски пијанци с некаквим балалајкама на улицама, који страшно прете сиротој Европи. Европа је очешљана, дотерана лепа девојчица која игра на улици лепог градића. А Руси су медведи који желе све да зграбе. У XVIII веку су нас тако сликали, у XIX веку су нас тако сликали. И то без обзира на то што смо их стално извлачили: час смо их избавили од Наполеона, час смо ослобађали Балкан од Турака, час смо кости оставили за време Павла I, ишли смо и у индијски поход да бисмо помогли западним земљама. Али ма колико да Руси помажу, вечито су лоши. Зато се не треба расипати на убеђивања и доказе. Треба пронаћи тачку унутрашњег ослонца, тачку силе у самом нашем народном животу.

Мислим да ће се све то објаснити, као прво, захваљујући познавању историје, удубљивању у црквене корене нашег бића, односно у црквену историју, упознавање с руском светошћу и покушају да се сва ова свештена знања транслирају у данашњицу. И што боље будете познавали историју, тим мање ћете се чудити ономе што се дешава. Што боље будете знали свету историју своје земље, везану за благоверне кнезове, јуродиве, мученике и новомученике, тим више ће вас прожимати дирљива љубав, са сузама, трепетна љубав према тајни која се зове Русија. То је тајна, известан архипелаг, тајанствена васељена која се зове Русија. Затим ћете пожелети да учините нешто добро за свој народ, за историју. И мораћете да нађете ближњег, да обратите пажњу на онога ко је поред вас како бисте засукали рукаве и помогли некоме.

Треба добро да познајете руску књижевност. То је једна од најлепших појава у културном животу која уопште постоји у светској цивилизацији од стварања света, можда чак и до Страшног суда. Како је говорио Томас Ман: света руска књижевност. Треба, наравно, да заволите Руску Цркву. Поред њених грехова и слабости, поред наших грешака и мана, поред свега онога што се роји око нас, као што се муве роје изнад човека у току летњег дана, и слећу му час на око, час на усну, не дају му да спава… Много тога се роји изнад нас. Али поред онога што се роји око нас и изнад нас, треба да заволимо своју сироту Руску Цркву захваљујући којој заиста припадамо светској цивилизацији, која нас је умила и очешљала, која је васпитала и родила најбоље синове наше отаџбине. Најбољи синови наше отаџбине су директно или индиректно васпитани у недрима, или у наручју, или под тајним утицајем свете Православне Цркве.

Историја, молитва, Црква, љубав према ближњем, познавање себе – и онда ћемо престати да се чудимо мржњи која се подиже против Русије. За грешника је увек крив онај ко је невин. Прочитајмо још једном басну о вуку и јагњету Ивана Андрејевича Крилова. Крилов има много шифара. Код њега је шифриран огроман број односа – међународних, личних, породичних и обичних људских. Уопште, није случајно што је старац Амвросије Оптински држао Крилова испод јастука. То је још један једноставан израз дубоке мудрости нашег народа.

У принципу, рат се наставља, рат је објављен. Наравно, није објављен громоглсно, али су га покренули они који знају зашто треба да нас не воле. А они који не знају због чега не треба да нас воле живе под утицајем оних који их зомбирају, који им сервирају вести, а вести се, понављам, сервирају из истих руку – оних, који, наравно, знају зашто. Ми смо последњи бастион, ма колико патетично то звучало; ако га сломе, ако нам поломе кичму, видећемо да је близу крај.

Волите домовину и Христа, Који тајно живи у њој.

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.

Нећемо спорити – радићемо.

До виђења!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*