Протјеривање Адама и Еве из Еденског врта

ТАЈНА СПАСЕЊА

Пише: Архимандрит Рафаил (Карелин)

Створивши Адама, Господ је удахнуо у њега Свој дах. Овдје се не говори само о души као о лику и подобију Божијeм, већ и о благодати Божијој, оној сили, коју немају остала бићa, која обитавају на земљи.

Праоци су били насељени у Едему – земаљском рају. Али сам Едем – прекрасни врт – означавао је и унутрашњи Едем – духовно стање првих људи, који су се налазили у сталном општењу са Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова чистота била је као дар Божији независна од њиховe природе. Но, да би усвојили овај дар, да би чистота постала не само природа већ лична својина, потребно је било искушење.

Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова природа, већ благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је основа спасења и вјечног живота благодатни пут од изгубљeног Едема према небеском рају, то јесте стицање благодати. Благослов праотаца, симболички обреди старозавјетне Цркве и тајне новозавјетне Цркве – све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама човјек се не може спасти као што се само једним напором воље не може зауставити старост или савладати смрт. Метафизика спасења је учење о благодати Божијој, тим божанственим енергијама у којима се Бог открива свијету и општи са човјеком. У суштини говорећи, хришћанска аскетика – то је учење о оним условима и стањима, када благодат може да дјелује у души човјека.

Либерално мишљење сматра спасење човјековим самоспасењем. Гријех такође има своју метафизику, те страшне дубине, у које не сумња либерално и хуманистичко мишљење, од античких времена до јаших дана. За хуманисте и либерале гријех је само грешка, глупа навика или претјеривање. Према њиховом тумачењу довољно је спознати гријех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом избришу дјечје сличице на хартији. Али, у суштини гријех је издаја Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој грешној помисли постоји елемент саосјећања са демоном, а у грешној навици – љубав према сатани. Зато је у гријеху заложена, као програмирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осјећа се душом као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом стању (човјека) смрт прилази највише. Ми осјећамо да нас напушта нешто најдрагоцјеније. Осјећамо тугу и патњу, као да се приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам се као мрачна гробница.

Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чувати. Али послије пада у гријех, кад првородни гријех, као наследна болест, живи у човјеку, кад као гнојна рана разједа његову душу, благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и чувати је у сталној борби са гријехом којим одише наша пала природа, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика гријеха – то је вјечно демонско изједначавање. Зато је гријех највећа несрећа и највеће зло на земљи.

Сократ је рекао: „Упознај самог себе“; али без обзира па свој величанствени ум он није могао спознати своју властиту душу и објашњавао је гријех незнањем које се може савладати самоваспитањем и учењем. Ипак и сам Сократ повриједио је неутемељеност таквог објашњења.

Само благодат Божија открива човјеку ужас вјечите смрти. Зато су свети, видјећи човјечју природу и пад, оплакивали своју душу дан и ноћ. Савршене либералне представе о могућности спасења, то јест Богоопштења, без благодати Божије произилазе од те исте духовне лажи, од непознавања гријеха, који се укоријенио у човјеку, који се увукао у његову природу, кога може само благодат побиједити. Ови који себе називају хришћанским многобошцима понављају догмати хуманизма: „Човјек – то звучи гордо“, али „ђаво“ звучи још гордије; због тога хуманизам, који ставља човјека на мјесто Бога, па крају крајева ставља демона на мјесто човјека.

Господ је урадио нешто чак више од стварања свијета и саздања човјека. Он је палог човјека замијенио собом. У овоме се десило искупљење на метафизичком плану. Овдје се измијенила духовна ситуација: демон је изгубио господарење над човјеком и постао у односу њега вањска сила; он не може владати над Хришћанином, пошто послије крштења Христос Сам невидљиво борави у човјеку и у његовом срцу царује благодат.

Царство Небеско обећано је Цркви. Црква – то је предворје Небеског Царства, као степениште – тријем прeд вратима Небеског Храма. Црква – то је поље благодати без које се човјеку немогуће сјединити са Богом- Ко није у Цркви тај остаје са својом неизлијеченом грешном природом, а гријех је центрифугална сила, која обједињује све пороке. Значи, ко није у Цркви тај је у скривеним дубинама своје душе против Цркве. Само благодат Крштења и Причешћа могу изгнати тамни дух из човјечијег срца, свргнути сатану са прјестола душе. Хуманисти пак сматрају да за ову силу и самом човјеку остаје само да „засуче рукаве“.

Ми смо говорили првенствено о човјековој природи која је јединствена за читаво човјечанство, па према томе сама собом чини родовски појам. Али човјек такође представља личност коју можемо условно, али не у потпуности, тачно назвати појмом врсте у односу на природу. Личност влада могућношћу избора зато она може на свим етапама духовног пута примати благодат, то јест потрудити се да се покорава благодати, или да одбаци благодат, супротстављајући јој се. Без искупљења човјечије природе од стране Спаситеља немогуће је општење са благодаћу. У томе је тајна спасења.

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*