Барак Обама, предсједник Сједињених Држава

Свјетски стручњак за међународне односе прописно искритиковао Барака Обаму

Да ли је Барак Обама био реалиста у спољној политици? Ово је питање поставио један од највећих свјетских стручњака за међународне односе, Стивен Волт, одговарајући већ на самом почетку анализе у Foreign Policy, нажалост, са не.

Да је амерички предсједник био вођен идејама реализма у свјетској политици, посебно идејом да се стране земље не могу оружјем натјерати да слиједе извјесну идеологију или да уреде своја друштва онако како то велике силе од њих очекују, избјегао би неке од својих највећих грешака, сматра Волт.

Спољна политика Барака обаме довела је до успона талибанског покрета у Авганистану последњих година
Спољна политика Барака обаме довела је до успона талибанског покрета у Авганистану последњих година

Прва од њих је Авганистан. Обама је тамо 2009. послао 60.000 војника, објашњавајући да већ једном мора да се заврши са талибанима и да Америка мора да се повуче из земље коју је окупирао његов претходник. Седам година касније авганистански милитанти владају на далеко већој територији него што су икада раније у последњих 15 година. Пентагон не назире крај рата који у Авганистану и даље води, подсјећа професор са Харварда и заговорник реализма у међународним односима.

Шта рећи о израелско-палестинско сукобу? То је за Обаму „серија понижења”: Израелци су наставили да шире насеља на палестинским територијама и да гађају Газу, Хамас је ојачао, умјерени Палестинци су ослабили, а решење у виду двије државе, што је званични амерички став о томе како се може ријешити конфликт између Јевреја и Арапа, мртво је слово на папиру.

Палестинци у појацу Газе приморани су голим животима да бране своју имовину
Палестинци у појацу Газе приморани су голим животима да бране своју имовину

Ништа мањи неуспјех није био ни Обамин одговор на „арапско прољеће”. У Египту је подржао одлазак секуларног америчког савезника и борца против тероризма Хоснија Мубарака, као и долазак на власт Муслиманске браће, да би се онда предомислио и прећутно одобрио државни удар против демократски изабраних исламиста. У Либији је помогао свргавање Муамера ел Гадафија, што је резултирало клизањем ове државе у анархију и њено претварање у једно од упоришта Исламске државе. У Сирији је истакао да Башар ел Асад мора да оде, а да (баш као ни у Либији) није имао план ко би могао да замијени предсједника јер се ниједна алтернатива није показала прихватљивом. Волту није преостало ништа друго него да закључи да ће Блиски исток бити у горем стању када Обама буде одлазио из Бијеле куће него када је први афроамерички предсједник у њу улазио. „САД нису једине одговорне, али је њихово упорно мијешање посијало још већи хаос и одбило како америчке пријатеље тако и наше непријатеље.”

Овако је изгледао Евромајдан финансиран од стране САД у јануару 2014. године
Овако је изгледао Евромајдан финансиран од стране САД у јануару 2014. године

Коначно, професор даје Обами ниске оцјене и за политику према Украјини. Замјера му што се отворено ставио на страну Кијева и што није умио да предвиди одговор Москве на кризу на Мајдану, газећи тако један од основних принципа реализма – увиђање туђих интереса и поштовање равнотеже снага.

Ипак, Волт сматра да је Обама показао да умије да размишља као реалиста када је као последњу глупост одбацио позиве америчких јастребова да САД треба стално да ратују да би сачувале кредибилитет. Џорџ Буш је, на примјер, био окружен управо таквим неоконзервативцима који су сматрали да ће америчко оружје приморати сваку земљу да постане послушник Вашингтона. Како је Волт примијетио у једном од својих ранијих текстова, неоконзервативци су савјетовали Буша да у Авганистану и Ираку немилосрдно демонстрира силу да би ове земље претворио у проамеричке као и да би осталима послао поруку шта их чека ако се не повинују вашингтонским интересима. Оно што се догодило јесте то да Американци и данас имају проблеме у земљама које су разорили и окупирали, као и да напади на Багдад и Кабул нису натерали Сирију или Иран да скрену са свог курса.

Бојовници тзв. "Исламске државе" у Сирији које наоружавају САД
Бојовници тзв. „Исламске државе“ у Сирији које наоружавају САД

Зато Волт и хвали Обаму што је у Ирану умјесто силе примијенио дипломатију, потписујући са Техераном споразум о нуклеарном програму. Обама је тако избјегао неоконзервативне замке, али је упао у мрежу коју су му поставили неки од његових најближих либералних пријатеља, заговорника „хуманитарних” интервенција који сматрају да се демократија и људска права шире оружјем. Волт примјећује склоност ка интервенционизму и убијеђеност либерала у америчку изузетност и код Обаме у случајевима када је предсједник изјављивао да је Америка изузетна сила и да је америчко вођство у свијету непроцјењиво. Саманта Пауер и Хилари Клинтон били су гласови блиски Обами који су заговарали хуманитарне интервенције у Либији и Сирији, при чему нису објасниле како замишљају да ће бомбе, гранате и смјена режима аутоматски од ове две земље направити функционалне демократије. Зато је Обама завршио као предсједник који је употребљавао мање разорна оружја од Буша, али и као врховни командант који је ангажовао Пентагон у далеко више земаља него претходник (стари и нови ратови плус слање дронова).

Волт одаје признање Обами за престанак политике изолације Кубе и релативно мирне односе са Кином. Закључује, међутим, да би било много боље да је предсједник могао да се сасвим ослободи утицаја неоконзервативног и либералног естаблишмента. Тада би повукао трупе из Авганистана, покидао специјалне везе са блискоисточним савезницима, зауставио ширење НАТО-а и смјене режима, друштвени инжењеринг који је пропао, између осталог и у Либији и Сирији.

Ипак, признаје харвардски професор, ограђивање од поменутих елита би за сваког шефа Бијеле куће била тешка мисија јер у устаљеној спољној политици свој интерес проналазе и богати и моћни појединци, снажне корпорације, утицајни институти и блиско повезани лобији.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*