Илустрација

Светиња живота и гријех чедоморства (абортуса)

  • Шта је то гријех чедоморства, какве су његове страшне посљедице по духовно и тјелесно здравље сваког ко је у њега умјешан, и који је лијек за његово исцјељење, неке су од тема овог кратког осврта на ту дубоку духовну и тјелесну рану модерног човјечанства, рану безданицу која непрекидно крвари и свакодневно гута на стотине хиљада најнезаштићенијих људских бића на планети – зачете и још не рођене мале дјеце
  • И заиста, крв милиона невино побијене дјеце, дан и ноћ виче са земља ка Богу и тражи Божију освету, за све оне који се не кају за оваква вапијућа безакоња
  • Покајање су дакле врата Христовог срца! Мимо покајања не може се ући у Царство Божије и не може се добити опроштај гријеха чедоморства. А како пронаћи ова врата Христовог срца? Смјерношћу, постом и молитвом! Врлина смјерности увјек лако налази врата покајања, а гордост и осионост људска их увијек намјерно заобилазе
За princip.me
Пише: Игуман Петар (Драгојловић)

Човјек – круна свих од Бога створених бића, саздан по лику и подобију свога човјекољубивог Творца, створен је за Вјечни Живот, за Вјечну Радост и за Вјечну Љубав према Богу али и за љубав према свој твари, словесној и бесловесној. Створен је да, по ријечима светих отаца Православне Цркве, Божијом помоћју постане бог по нествореном дару Божијем тј. да Божијом помоћју постане вјечнољубеће биће које ће својим животом и постојањем бити вјечни свједок, вјечни причасник и вјечни појац бесконачне Божије Љубави. Да буде вјечни поклоник и вјечни судјеоник Вјечнога Живота који је Господ наш и Спаситељ Свијета Исус Христос. Но, од Бога умногоме одлутало модерно човјечанство, по својој духовној изгубљености и дезиорјентисаности, по своме грјехољубљу и хедонизму, по својој безживотности и смртопоклоништву, као и по својој злоупотребљеној дигиталној техници и срамној подмајмунскојетици, у великој је мјери одступило од закона истинске и вјечне Божанске Љубави, истинског вјечног смисла људског постојања и истинског јеванђелског човјекољубља. И још горе и несрећније! По гријеху чедоморства (1), модерно човјечанство постало је отворено богоборачко, нескривено човјекоунижујуће, галопирајуће самоубиствено и језиво дјетемрзилачко. Раст броја најсвирепијих убистава, које Црква Христова од памтивјека назива чедоморством, то недвосмислено потврђује. Шта је то гријех чедоморства, какве су његове страшне посљедице по духовно и тјелесно здравље сваког ко је у њега умјешан, и који је лијек за његово исцјељење, неке су од тема овог кратког осврта на ту дубоку духовну и тјелесну рану модерног човјечанства, рану безданицу која непрекидно крвари и свакодневно гута на стотине хиљада најнезаштићенијих људских бића на планети – зачете и још не рођене мале дјеце.

Творац свега видљивог и невидљивог, Бог наш, Пресвета Тројица, како је описано још у првој и другој глави Светога Писма, у шести дан по стварању свијета и свих духовних и земаљских створења, као круну свега створенога створио је и човјека, рекавши својим чудотворним и животворним ријечима: Да створимо човјека по своме обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју своме, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их. (Пост. 1, 26) … А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива. (Пост. 2, 7). У овим ријечима Господњим одсликава се чудесни акт преобиља Божије љубави, јер Бог није желео да живот и постојање задржи само за Себе, већ је зажелео да створи и друга бића, а на крају и човјека који ће бити по лику и подобију Његовом и који ће бити жива и створена икона Живог и Нествореног Бога. Жива икона Вјечнога Живота. Ове ријечи нам откривају и још једну велику тајну која гласи – живот људски и живот уопште, небески је дар и Господњи је поклон, поклон преобиља љубави Божије, а не плод било какве хаотичне и бесмислене случајности, па самим тим сасвим разумљиво да живот људски није приватна својина било човјека. Не каже ли због тога и свети апостол Павле свим хришћанима: Или не знате да је тјело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога, и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите Бога тјелом својим и духом својим, јер су Божији.(IКор. 6, 19 – 20)

И одмах на почетку, Бог је првом човјеку коме је дао име Адам, што значи прах земаљски, и првој жени коју је створио од ребра Адамовог, а којој је сам Адам дао име Ева, што значи живот, наредио: Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи. (Пост. 1,28). Заповјест о рађању, умножењу љубави и ширењу живота на земљи, прва је дакле заповјест Божија дата човјеку, те као таква има и прворазредну улогу и значај у домостроју спасења људскога рода и сваког појединца а поготово жене, јер свети апостол каже: А жена ће се спасити рађањем дјеце (IТим 2, 15). Бог је овом заповјешћу одмах и на самом почетку човјеку доделио величанствену и узвишену улогу малог творца, малог бога, да и он – човјек, Божијом помоћу и Његовим Благословом, постане сличан своме Небеском Оцу и Творцу, те да и он умножава живот и буде судјеоник и саучесник у тој великој Божијој мисији и тајни – умножењу живота и љубави на земљи. Стога ова прва Божија заповјест, заповјест о рађању и умножењу човјечијег рода и свеукупног живота на земљи, не само да собом искључује појам смрти, убиства и ништавила, већ га собом потпуно брише, јер директно позива на живот, на рађање и на постојање. И само значење имена наше заједничке прамајке Еве, јер њено име значи живот, потврђује ту истину да је човјек створен да поистане радионица живота а не фабрика смрти. Зато је у свјетлости Откровења Божијег, Истине Божије и Љубави Божије, још кроз прву заповјест Његову дату човјеку, појам и гријех чедоморства уствари директно гажење и одрицање од живота, од акта Божије Љубави, од Божије Милости и Божијег Дара, као и вјечног човјечијег назначења које му је задао његов Творац. Чедоморствостога представља директно ругање Богу – Вјечноме Животу и најдиректније величање бесмислености гријеха, а преко гријеха и величање и његовог проналазача – ђавола, а преко ђавола и гријеха – величање и грљење вјечне смрти, тог њиховог неодвојивог црног сапутника и бестидног порода. Човјек гријехом чедоморства баца под ноге и немилосрдно гази прву заповјест Божију и тако објављује отворени рат Вјечноме Животу – Богу, јер Бог је једини истински и Вјечни Живот, и објављује рат Вјечној Љубави, јер Бог је једина Вјечна Љубав. Но, ко од људи, којима је дах у носу и који су створени од праха земаљског, може побједити Свемугућег Бога Љубави? И зар творац гријеха може побједити Сунце Правде? Умјесто да хита ка животу, ка Богу који је Вјечни Живот и Вјечни Животодавац, човјек гријехом чедоморства, хита ка смрти, клања се ђаволу и грли ништавило, те потпуно обесмишљава своје Богом дано назначење да и сам постане радионица живота и светионик бесконачне и свемилујуће Божије љубави.

Знајући да је човјек послије пада у гријех у рајском врту, дубоко рањен гријехом и у многоме раслабљенњеговом центрифугалном и разарајућом силом, склон гажењу закона Божанске Љубави, закона који је написан на таблицама људских срдаца, Бог је преко свога светог изабраника и пророка Мојсија дао 10 заповјести Божанске љубави, које би му служили као непогрјешиви оријентири у мрачним искушењима живота изгнаника из Раја. Једна од ових човјекољубивих и спасоносних заповјести гласи: Не убиј (Излаз. 20, 13)! Гријех чедоморства на најсвирепији начин крши и одбацује и ову заповјест Божије Љубави. Има ли шта природније од живота и жеље да се живот продужи, да се породица умножи? Не учи ли нас Бог и кроз створену природу да је убиство тек зачетог дјетета потпуно неприродно и промашено и у свијету звјериња, а камоли у свијету истинских Божијих људи? Но, човјек, иако створен по лику и подобију Божијем, по своме гријехољубљу често постаје гори од звјери и нижи од црва. Свако убиство је страшни гријех који раскида савез човјека са Богом, но гријех дјетеубиства, и то још не рођеног дјетета спада у најстравичније гријехе уопште. Зашто? Зато што зачето дијете у утроби несавјесне мајке, осуђено често од обадва бездушна родитеља, од обезбожених државних закона и од модерних џелата у бијелим рукавицама, нема никакву шансу да се одбрани од својих убица. Убиство беспомоћних је најгнуснији вид убиства. Онај који се одлучио на убиство незаштићене нерођене бебе, може, у одређеним околностима, извршити и сваки други злочин. Познати злочинци, попут Хитлера или Лењина, имају на својој савјести на милионе убијених људи, а они у бијеелим мантилима и прозирним медицинским рукавицама, гинеколози акушери, или они у парламентима и судским институцијама који озакоњују убиство нерођене дјеце, не заостају пуно за њима. Када би их бацили у јаму напуњену крвљу оне дјеце коју су побили, удавили би се у њој.

Но, свако од нас требало би се запитати и о посљедицама оваквог тешког гријеха. Да ли је могуће да такав вапијући гријех остане без опомене Божије? Без казне Божије? Свакако, не! Сваки гријех са собом носи хиљаде и хиљаде мука и невоља ономе који га чини, а гријех убиства понајвише. И први гријех Адама и Еве, и њихово окушање плода са забрањеног дрвета познања добра и зла, коштао их је изгнања из Раја и великих патњи. Ева и сво њено женско потомство доби казну од Бога која гласи: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16). А Адаму рече: Што си послушао жену и окусио са дрвета са којега сам ти забранио рекавши да неједеш са њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити.(Пост. 3, 17-19). А шта тек рећи за тако монструозан злочин какав је убиство незаштићеног дјетета? Каква ли ће казна стићи оне који на било који начин учествују у њему? И безсавесне родитеље, и окрутне гинекологе, и безбожне политичаре, и свирепе законодавце, и безосећајне бабице и медицинске сестре које помажу приликом комадања и чупања мале дјеце из утроби својих мајки, и црне научнике који измишљају разне справе и хемијска средства за убијање тек зачете дјеце, и фармацеутске куће које производе разне убиствене справе, отрове и антибејби пилуле, и апотекаре који их бездушно продају зарад пролазне материјалне користи? Колико је само милиона и милиона људи на посредан или непосредан начин укључено у злочиначки подухват убиства милиона нерођене дјеце? Зар ти људи мисле да ће ријеке дјечије крви која капље са њихових до лаката окрвављених руку остати заборављене од Бога? Њихов  Кајафински и Пилатовски суд и њихова мјера према хиљадама и милионима најсуровије побијене дјеце је гласио а и данас широм свијета гласи исто онако као и суд безбожника над Богочовјеком Христом: Распни те их! Раскомадајте их! Убијте их! А онда, када на те несретне дјетоубице изненада дођу тешке душевне и тјелесне болести, галопирајући тумори, депресије, неурозе, шизофреније, лудила, потресне несреће у најближој породици, велике катаклизме и страшни ратови, да ли ће се бар онда запитати: Јесмо ли и ми својим гријесима и невино проливеном дјечијом крвљу допринели и узроковали ове болести и несреће које нас снађоше? Или, зар никада нијесу чули за оне друге ријечи Господа Исуса Христа, упућене апостолу Петру, који је једном приликом брзоплето и непромишљено ножем хтео да одбрани свога Господа: Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се лате за нож од ножа ће изгинути!(Мт. 26, 52). Зар заиста мисле да ће ријеке дјечије крви која капље са њихових џелатских медицинских ножева остати заборављене од Бога? О како много гријеше ако тако мисле, јер не знају ни за ону мудру ријеч Ловћенског пророка Петра II Петровића Његошева – крв је људска рана наопака, а ни за ону свету Библијску ријеч Божију, када је Бог прозвао првог братоубицу Каина: Шта учини! Глас крви брата твога виче са земље к мени.(Пост. 4, 10). И заиста, крвмилиона невино побијене дјеце, дан и ноћ виче са земља ка Богу и тражи Божију освету, за све оне који се не кају за оваква вапијућа безакоња. Стога, ако се људи заиста из дна душе не покају за своја чедоморства, кога ће на крају услишити Свеправедни Бог? Грешне непокајане људе и њихове жеље да и даље убијају и гријеше, да даље кваре земљу Божију и имање Господње, или ће послушати потресни и вапијући глас крви невино побијене дјечице! Одговор је свакоме ко има и мало здравог расуђивања и савјести потпуно јасан.

Многи људи данас у свијету, па и код нас у Црној Гори, говоре о патриотизму, о љубави према својој држави, о привржености и вјерности својој отаџбини. И заиста, само по себи, све је то лијепо и похвално. Но, многи од нас заборављају да су отаџбина прије свега људи. Отаџбина није само славна црногорска прошлост, него и наша садашњост и наша будућност. Они родитељи у Црној Гори који убијају своју дјецу, убијају и будућност своје породице, своје државе, своје отаџбине. Они врше не прикривени геноцид против свог народа и своје државе, и показују се тиме само отвореним џелатима, лажним патриотама и бездушним лицемјерима.

Гријех чедоморства у данашњим временима узрастао је до монструозних граница, но највише је захватио омладину. Дух грјехољубиве похоте и тјелесног мудровања, дух разврата и најпримитивнијег хедонизма, хара медијима, школама, уџбеницима, филмовима, књижевношћу, поезијом, музиком, сликарством и осталим гранама друштвеног и културног живота. Свуда тутњи један откривени рат против Богочовјека Христа, против јеванђелских врлина а прије свега против хришћанске вјере, јеванђелске чедности, супружанске вјерности, предбрачне дјевствености. Сав живот се мање или више своди на крв и на плот. На пролазне земаљске страсти и грешна и разарајућа земаљска уживања. Но, у исто вријеме док неморал, бестидност, прељуба и култ блуда марширају нашим домовима, малим екранима, школама и улицама, док траје тај непрекинути духовни рат против Бога и Божијих вриједности, позиви на мир у читавом свијету стално се умножавају. Паралелно са тим процесом умножава се и рат људи против Бога и Божијег поретка у васиони. Није ли управо за такве људе и речено: на устима им је мир а у срцу рат? И заиста, док скоро непрекидно слушамо лицемјерне позиве на демонски мир са гријехом, крвави покољ милиона дјеце се не само наставља, већ и умножава. Умножава се не само број побијене дјеце у утробама својих мајки, већ и начини њиховог убијања. Неку зачету дјецу убијају мучитељским комадањем њихових тијела до трећег мјесеца трудноће, ножевима и осталим џелатским инструментима у рукама гинеколога акушера, а неку дјецу, тек зачету и тек душом од Бога обдареном, убијају само после неколико часова од тренутка зачећа, разним антибејби пилулама, хемијским растворима и разноразним срамним презервативима и накарадним справама за спречавање живота и његово уништење. И данас је можда ове друге дјеце и више од оне прве, јер и демонска наука узраста у својој изопачености и убивствености. Ниједна пак мајка из животињског свијета, ни једна мајка гмизаваца, ни једна мајка од змија и шкорпија, не уништава и не убија своју тек зачету младунчад, већ се жртвује за њих често и до саме смрти! Разумна пак људска бића на земљи, али бића оболела од гријеха, постала су дакле немилосрднија од змија и шкорпија! И послије свега, истински Божији човјек са тугом се мора запитати чему све то води и каква страшна страдања чекају и свијет, наш народ и нашу државу, због оваквих вапијућих и непокајаних гријехова? А оне душе у Рају, невино побијених људи за име Христово, како свједочи Откровење Божијевећ вапију Господу: Докле ћеш Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи(Отк. 6, 10).

Ипак, славећи безмјерно Човекољубље Божије, и после свих страшних зала, гријехом посрнули човјек има прилику да се врати, да заплаче за свој тешки гријех, да се помири са Богом, да Благодаћу Господњомпромјени и преобрази свој огреховљени ум, и Божијом Љубављу омекша своје окамењено срце? Црква Божија има Најмоћнијег и јединог Истинског и Силног Љекара! Љекара за сваку болест душе и тијела и свелијек за сваку рану. Љекар је Њен Онај Који је Глава Цркве – Свечовјекољубиви и Свемилосрдни Бог Љубави, Господ наш Исус Христос, а свелијек за све гријехе и сваку кривицу јесте покајање! Покајте се јер се приближи Царство Небеско (Мт. 3, 2), вапио је још у она Христова времена јеврејском народу и свима који су долазили ка њему на ријеку Јордан, свети Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Истим ријечима своју је Јеванђелску проповјед почео и Сам Богочовјек Исус, потврђујући свеважност Јованових ријечи о покајању. А покајање је сво у љубави према Богу – Вјечноме Животу, своу љубави према нашим ближњима, према сваком човјеку, а првенствено и највише у љубави према дјеци. Стога Спаситељ свијета Господ Исус Христос сав Закон и Пророке, сву своју проповјед своди и сажима у само двије заповјести – и то заповјести о Вјечној Љубави према Богу и човјеку, и које гласе: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом. Љуби ближњега својега као самога себе(Мт 22, 37. и 39).

Није ли толико пута и у обичном животу речено – Љубав је јача од смрти! И заиста, тамо гдје је присутна Истинска Љубав, Љубав Божија, Љубав Христова, Љубав Јеванђелска, саможртвена љубав према Богу и ближњима, тамо је гријех чедоморства и гријех мржње према животу тек зачетог дјетета сасвим немогућ. Није ли стога враћање човјека Богу и Божијој Љубави једини пут који води ка поновном успостављању истинског човјекољубља, поновном васкрсењу култа Живота, и напуштању модерног људождерства званог чедоморство? У исто вријеме, вратити се Богу значи покајати се за своје гријехе. Стога се истинска Љубав Божија налази и у оним другим ријечима светог Јована Крститеља: Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове(Мт. 3, 3), јер то и значи покајати се. Ове ријечи светога пророка који позива на истинско покајање значе: Приправимо своје боголике душе за Благу, Радосну и Живоносну ријеч Христову. Како? Тако што ћемо исправити стазе Његове! Не идимо странпутицом гријеха чедоморства нити било којег другог гријеха, јер она неминовно води на пут пропасти, у страшна страдања, у најтеже болести, у психичко растројство и лудило, а на крају у муку вјечну и погибао духовну. Стога, ходајмо исправљеним стазама, стазама богочовјечанских врлина и јеванђелских заповјести Христових. Вратимо се на њих, јер једино оне воде и приправљају пут Господњи – једино оне могу уразумити и припремити наше душе за сусрет са Спаситељем Свијета, Свеблагим Исусом,за сусрет са Оним који рече: Ја сам Пут, Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме“ (Јован 14:6).Акоје су то стазе Господње тј. богочовјечанске врлине којима, уз Божију помоћ, улазимо на уски, трновити али и спасоносни пут Господњи? То су: Јеванђелски пост, топла молитвом, несустајуће милосрђе, свеблажено смирење, огњена љубав, мајчинска благост, голубија кротост, сњежна чистота, свецјело уздржање од свакога зла, хрљење ка свакој добродјетељи. На који још начин достижемо опроштење наших гријехова, потпуно покајање и обожење наше гријехом рањене природе? Свим Светим Тајнама Цркве, а прије Свега Светим Крштењем, Светим Миропомазањем, Светим Причешћем, Светом Исповјешћу, Светом Тајном Брака, Светим Јелеоосвећењем. Чак и ако јенеко и вишеструко згријешио гријехом чедоморства, не очајавајмо, јер Господ није дошао да спасе праведнике већ гријешнике. Но, не одлажимо покајање већ журно похрлимо у загрљај Свељубећег Господа Христа и родимо родове достојне покајања, родове Духа Светога – по оним нелажним и светим ријечима светог апостола Павла: „А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, добропта, вјера, кротост, уздржање. А који су Хистови, распеше тијело са страстима и жељама. Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо“. (Гал. 5, 22-5). Стога заиста родимо родове достојне покајања! Јеси ли убијао нерођену дјецу – престани то чинити, исповједи свој гријех своме свештенику и плачи због учињеног гријеха. Јеси ли подржавао гријех чедоморства на било који начин – похитај да сузама покајања омијеш своју душу, да запалиш свијећу за душе невино побијене дјеце и да се Светом Исповјешћу а касније и Светим Причешћему Светој Литургији вратиш у загрљај Оца Небескога, од Кога си отпао гријехом чедоморства. Јеси ли живео далеко од Бога и вјере у Њега? Моли се упорно и са смјерношћу да ти Господ Исус просвјети срце истином Својом и подари дар вјере у Њега! То управо и значи – покајати се! Покајање су дакле врата Христовог срца! Мимо покајања не може се ући у Царство Божијеи не може се добити опроштај гријеха чедоморства. А како пронаћи ова врата Христовог срца? Смјерношћу, постом и молитвом! Врлина смјерности увјек лако налази врата покајања, а гордост и осионост људска их увијек намјерно заобилазе. Велика је стога истина коју је изрекао свети апостол Петар: Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (I. Петр. 5,5). Стога је само истинско покајање – истинско васкрсење огреховљене људске душе и свепобједа над гријехом. Но, није доста само кајати се, него је од суштинске важности пред ким и ради чега се треба кајати! Одговор нам опет даје свети пророк Јован Крститељ: требамо се кајати пред лицем Царства Небеског и зарад Царства Небеског. А Царство Небеско је Богочовјек Христос у свој Његовој пуноћи, Он као Црква Божија и цјелокупно Његово Јеванђеље са свим својим вјечним благодатним свевриједностима, сверадосним благовијестима и небоземним стварностима.

Њему Једином Човјекољупцу и Спаситељу Свијета, једином Побједиоцу свакога гријеха, смрти и ђавола, Господу нашем Исусу Христу, који није дошао да спасе праведнике и анђеле већ грешнике и безаконике, нека је са Беспочетним Оцем Његовим и Свесеветим и Благим и Животворним  Духом Његовим, слава, част и поклоњење, и сада и увијек и кроза сву вјечност. Амин.

(1) Гријех чедоморства се у данашњем модерном и обезбоженом свијету углавном не назива својим правим именом – дјетеубиством, већ се обично лицемјерно и намјерно маскира неодређеним и срамним еуфемизмом – абортус. Ријеч абортус иначе у преводу значи „избацивање ван“, тако да овим неадекватним појмом као да се жели ставити акценат не на суштину учињеног недјела, не на стравични гријех чедоморства, не на свирепо убиство дјетета, већ на „избацивању ван“, као да се ту ради о некој непожељној и безвредној ствари коју што прије треба избацити, а не о живом људском бићу, о малој и незашзићеној беби коју су њени родитељи или пак само њена мајка, осудили на смрт комадањем и чупањем дјелова бебиног тијела из мајчине утробе. Још бестиднији назив за гријех чедоморства одомаћио се у нашем народу, па не ријетко можемо чути како нека жена каже да је била код гинеколога акушера (читај – плаћеног убице и џелата) да се очисти?! Као да је невино и незаштићено дјетенце нека нечистоћа или пак неко смеће у утроби своје неодговорне мајке, па ова треба да се очисти од њега. Какво лудило и каква бестидност модерног и „просвећеног“ човјека!

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*