Крст на Атосу

СВЕТА ГОРА ПОБИЈЕДИТИ МОРА: Глас атонске пуноте поводом сабора на Криту

Радујте се, православни! Света Гора и даље бди над истином и правдом наше вjере, и даље не дозвољава хаос и смутњу коју сију екуменисти да се, као зараза, прошире по цијелом Тијелу Цркве. Ево вијести која то потврђује, и која нам јасно каже да се не смућујемо, јер борба није завршена, нит је јерес побиједила.

После дуготрајног засиједања Ванредног сабора игумана и представника двадесет великих обитељи Свете Горе Атонске, а поводом будућег засиједања на Криту, патријарху Вартоломеју упућено је писмо које ће бити послато и свим поглаварима Помјесних Цркава. У писму се наглашава да се појам „Црква“ не може примијенити на инославне. У писму се такође изражава протест Свете Горе против заједничких молитава и богослужбених чинова са инославнима. Наглашава се да је коначни судија по питањима вјере самосвијест црквене пуноте, коју, по светогорским оцима, могу да изражавају чак и појединци, а не само Сабори, како се тврди у документу спремљеном за скуп на Криту.

Свети Марко Ефески, истичу служитељи Мајке Божје са Атоса, сам је одбацио решења унијатског Сабора у Фиренци и Ферари. Као Васељенске саборе по значају, кажу атонски подвижници, неопходно је признати и саборе Светих Фотија Великог и Григорија Паламе, који су одговорили на сва безбожна учења папизма (филиокве, тварна благодат, папски примат, итд). Само уношење озбиљних измјена у документе Свеправославног сабора може да умири све православне. У супротном, скуп на Криту биће узрок нових раскола и подјела у Цркви од Истока, истичу свједоци Христови са Атоса.

ГЛАВНА УПОЗОРЕЊА СВЕТОГОРАЦА ИЗ ЊИХОВОГ ПИСМА ЦАРИГРАДСКОМ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ

а. „… Свети и Велики сабор… мора да избјегава употребу појма „Црква“ кад су инославни у питању, и умјесто тога да користи појам „хришћанске вјероисповјести и конфесије“ („χριστιανικά δόγματα καιομολογίαι“)

б. „… Јединству црквеном припадају само чланови Православне Цркве, као Тијела Христовог…И само кад су они у питању се Христос молио „да сви једно буду, као што смо Ми“, у складу с тумачењима богоносних Отаца“.

в “ … Било би умјесно да се појасни да Православна Црква ни на који начин не може да прихвати јединство Цркве као неко међуконфесионално придруживање или као учешће у заједничким молитвама и другим богослужбеним чиновима“.

г. „… Не можемо да не укажемо на нашу снажну забринутост и благословене примједбе поводом даљег учешћа православних у „Свјетском савезу цркава“ (ССЦ).

е. „… Црквено предање дефинише као коначног судију по питањима вјере самосвијест црквене пуноте, коју понекад изражавају појединци, понекад сабори епископа, или вјерни народ, а која се потврђује путем саборних одлука“.

ж. „… Уз све ово, неопходно је указати и на велике Саборе Православне Цркве после Седмог васељенског сабора…зато што је путем тих сабора дошло до коначних решења у вези са догматским и еклисиолошким разликама са инославнима (о filioque, тварности божаствене благодати, примату папе и др.)

http://thriskeftika.blogspot.ru/2016/05/blog-post_960.html

https://ru.scribd.com/doc/314170264/Άγιο-Όρος-Για-Πανορθόδοξη-ΙΣΤΟΛΟΓΙΟ-ΑΚΤΙΝΕΣ

ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО СА „ПРАВОСЛАВНОГ АПОЛОГЕТА“ ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Борба за веру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*