Коча Павловић на отварању протеста са бине маше СРПСКОМ, црногорском и санџачком заставом

СТАТУС СА ФЕЈЗБУКА: Да им вјерујемо још овај пут да је готов?

Или како је човјек који је 2001. Ђукановићу објаснио да је његово гостовање „својеврсно признање нашег успјеха“ 2015. отворио протесте узвикнујући „Мило лопове“ (а они који су примијетили тај детаљ постали удбаши јер су поменути слоган узвикивали коју деценију прије времена).

Идемо редом:

Необавијештеном о збивањима пред и иза кулиса црногорског политичког театра могло би да се учини да су баш све критике подгоричког Мајдана у изведби Демократског фронта подршка властима. Судећи по реакцијама у медијима и на друштвеним мрежама , таквих није мало.

Само због њих, који критику протеста ДФ-а доживљавају као опструкцију смјене власти у Црној Гори, са пар једностваних теза покушаћу да појасним угао из којег се отвара сасвим другачија перспектива. Она у којој се извођачи јаловог подгоричког Мајдана виде заправо као потпорни стуб актуелне власти.

Овај простор хронично је контаминиран егоманијацима, медиопатама и случајевима који вјерују да им је Бог подарио ролу револуционара-страдалника чији „крст“ треба да буде препознат у сваком часу и на сваком мјесту. Ниво те контаминације лако је уочљив на сваком мини или нуспротесту. Поједини Антимиловци остали су нам дужни још само селфи у тренутку док се бацају на кордон полиције. У стопу их прате Антинатовци који на „свом“ медију промовишу протесте на којима су били једини актер уз фотографа. Штап за селфи послужиће им да следеће демонстрације против чланства Црне Горе изведу сами…

Описана контаминација подношљива је (уз гас маску) до тренутка када јој дејство појачају политичари-шибицари. Мислим на оне неуморне конзументе средстава која следују опозицији, а за која се боре не размишљајући о последицама свог дјелања. У конкретном случају, јаловом подгоричком Мајдану, то је питање: Колика је цијена разочарања у још једну симулацију уличног свргавања Мила Ђукановића с власти? Колико ће гласача опозиције да одустане од избора разочарани још једним надгорњавањем опозиционара (без обзира на то колико су исти заслужили епитет опозиционара)? Односно, колико ће дубинска аверзија међу симпатизерима двије фракције опозиције (оне која оптужује под слоганом „ко није с нама тај је за Мила“, и ове друге, по анкетама много бројније)?

О нивоу загађености свједочи и реакција контаминера на процјене броја присутних на подгоричком јаловом Мајдану. Чак и понуда да на фотографији са највише људи на протестима преброје колико, отприлике, има присутних изазива јед међу учесницима подгоричког Мајдана. Томе доприносе и локални медији одбијањем да објаве фотографију протеста сликану са неке од околних зграда. Оне би свакако предочиле јавности о томе колико је истинита процјена организатора скупа да је првог дана протеста на платоу испред Скупштине било 7-9.000 људи. Нарочито уколико би се успоредиле са фотографијама са неких ранијих масовних антивладиних протеста, попут оног након признања Косова.

Управо у овом фингирању масовности демонстрација лежи одговор на дилему зашто су организатори протеста прво прозвали опозиционе партије које се боре за подршку истог бирачког тијела да су сарадници режима и да спремају издају у парламенту приликом гласања за пријем у НАТО. Да иронија буде већа, ове оптужбе стигле су из коалиције у којој има странака које се отворено залажу за чланство Црне Горе у НАТО, и чију су функционери доскора прозивали Ђукановића да је главни кочничар „трансатланских интеграција“.

Ту су и чувене Викиликс депеше које откривају искреност партијских лидера који се данас представљају као вође Антинато коалиције. Наравно, под условом да Жулијан Асанж није по налогу АНБ-а, како тврде неки савјетници шефова просрпских странака, на свом сајту подметао лажне депеше америчких дипломата из Подгорице у којима они причају како им се ови нуде да буду адвокати у трансатланским интеграцијама код Срба у Црној Гори и објашњавају да је њихова Антинато и проруска реторика заправо само метод одржавања бирача на окупу. Дакле, ако је лагао Жулијан Асанж, и ја лажем вас.

Да би се разумио потенцијал, карактер и права сврха подгоричког Мајдана, довољно је, међутим, подсјетити се улога и ријечи водећих чланова организационог тима. Рецимо функционера ПзП-а Коче Павловића. На Јутјуб каналу још увијек је окачен снимак његовог легендарног интервјуа са Ђукановићем у којем трепти док објашњава саговорнику како се он и гледаоци ТВ Монтена осјећају почаствованим посјетом шефа ДПС-а.

„Ја бих само желио да предјседнику пренесем да су… да је велики број наших гледалаца упутио рођенданске честитке. Овај… наши гледаоци знају да је вама сјутра рођендан, дакле за десетак минута и ми ћемо се придружити тим честиткама. У сваком случају хвала вам што сте били гост Независне телевизије Монтена, ја то овако лично, а и ми сви то доживљавамо као својеврсно признање нашега успјеха. Професионалног“, егзалтирано и снисходљиво је изрецитовао Павловић тадашњем предјсендику а садашњем премијеру Црне Горе.

Павловићев „опозиционарски дух“ из 2001. можете провјерити на овом снимку:

Исти човјек који је Ђукановићу у брк честитао рођендан објашњавајући како његово гостовање на рахметли НТВ Монтена доживљава као „признање нашег успјеха“, са говорнице је отворио подгорички Мајдан узвикујући са окупљеним „Мило лопове“. Када је Шефу снисходљиво ласкао на „независној“ Монтени, ДПС је био на ивици губитка власти каквој се није примицао од оснивања – те 2001. године Коалиција Заједно за Југославију и ЛСЦГ имали су више посланика у парламенту од Владајуће коалиције. Павловић је, наговјештавају из ДПС-а, тада имао приватних разлога да буде одан властодршцу.

У тренутку када се Ђукановићу дрмао трон, у јеку Дуванске афере, у помоћ му је прискочио и још један од организатора актуелног подгоричког Мајдана – бос ПзП-а Небојша Медојевић. Он је на РТЦГ стао у одбрану тадашњег предсједника Црне Горе тврдећи како италијанско тужилаштво подрива напоре власти да организује референдум. Снимак несаломивог антимафијашког борца и антирежимлије Медојевића , још увијек је доступан на сатју Јутјуб:

Медојевић и Павловић су помогли властима у још једном шкакљивом тренутку – приликом доношења Устава 2007. године. У јеку преговора око стварања широке опозиционе коалиције, челници ПзП-а договорили су са врхушком ДПС-а и СДП-а подршку изгласавању Устава у којем је језик којим је у том тренутку према попису говорило двије трећине грађана изгубио статус службеног, а Срби као народ остали без дефинисаног статуса у Црној Гори. Иронија је и да је ПзП већину посланичких мандата претходно добио од разочараних бирача СНП-а, дакле махом Срба. Гласачи им ту превару нису опростили, фронтмен СНС-а Андрија Мандић и његови најближи сарадници јесу.

Уочи избора 2001. године, Мандић је имао договорен савез са Народном социјалистичком партијом Момира Булатовића и Душка Јовановића на чијем је челу формално био Ново Вујошевић. У минут до 12 челници СНС-а одустали су од савеза са НСС-ом, и пришли коалицији Заједно за Југославију. НСС-у је за цензус недостајало неколико стотина гласова. Да су прешли цензус, смјена власти априла 2001. године не би могла да буде избјегнута. Да ли је ријеч о погрешној процјени челника СНС-а, који су данас главни организатори протеста у Подгорици, или нечег трећег, може само да се нагађа. Тек, расплет који је услиједио у стратешком медијском партнеру Мандићеве партије, и неколико година касније распад нарастајуће Српске листе и одустајање од програма „Ми за нас“ зарад савеза са ПзП-ом, говори о томе да је свака промјена и сваки потез који су извели организатори подгоричког Мајдана ишао на руку Милу Ђукановићу.

Идентитетске реформе и прекомпозиције на опозиционој сцени рађене последњих 15 година су, углавном, сваки пут продужавале мандат управо онима који сво вријеме држе бијеле и црне фигуре у партији која фингира љуту борбу а лишена је сваке жртве. Не и профита, наравно.

Правило да политичари треба да докажу своју демократичност прво у партији, није навело никога у Црној Гори да постави питање страначким лидерима зашто копирају Ђукановићев модел одржавања на власти у својим организацијама. Попут властодршца, и они праве театар кад год им је потребно да скрену пажњу са лоших резултата свог јавног дјеловања и поправе рејтинг код бирача.

Трећи организатор подгоричког Мајдана Предраг Булатовић, повлачи црне фигуре од 1997. године. До тада је био на позицији бијелог топа. Професионални политичар је колико и Ђукановић. Од пописа 2011. постао је Србин. Да је Ђукановић желио да бира референдумског ривала тешко да би нашао бољег од Предрага. Упркос потенцијалу који је овај показао током изборног дана 1996. године на функцији коју не воли да наводи у својој радној биографији.

Из побројаног, а лако провјерљивог материјала, намеће се питање: Да ли су шатори пред црногорским парламентом разапети да би за црним фигурама остали исти играчи? Да неколико милиона из буџета следујућих евара и свега што иде приде парламентарно етаблираним опозиционарима и даље иду у исту касу, на радост њихову али и Властодршца?

Процијените сами.

Принцип

2 Коментара

  1. Kad oni poviču „Milo lopove“ od tad je lopov. A kad im plaća račune, onda je predsjednik.

  2. Потпишите аутора ове фантастичне анализе, севап је.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*