Илустрација

ШПАЧЕК: Салвадор Дали и супкултура супкултуре

Данас свака роба има свога купца. Тако је и у уметности.
За Принцип пише: Наташа Шпачек

У Београду, већ неко време, траје изложба графика Салвадора Далија. Одем са радошћу у Кућу Легата, са жељом да уживам у врхунским делима. На улазу, 400 динара карта. Уз њу добијемо и дрвене мале бркове „а ла Дали“, „за фотографисање“ добацује радница, и понуду књижице са стотинак слика унутра, 600 динара.

Почетак изложбе текст о животу славног сликара. Граматика испод сваког нивоа. Пуне руке посла за лектора. Наниже низ ходник неколико плаката, најава Далијевих изложби. Почиње да ми бива сумњиво. Поред врата кревет у облику црвених сочних усана. Запитасмо се јесмо ли на изложби… или баш ту треба употребити оне брчиће… Видим на друштвеној мрежи Фејсбук, на страници Куће Легата, смеше нам се многи са напућеним уснама.

Прва просторија. Графике се нижу. У моменту детаљнијег погледа једне од окачених радова запрепашћено схватамо да то нису Далијеве графике. Кажете немогуће? И ја то исто помислих. Шокирани изађосмо напоље и постависмо кључно питање госпођи која нам је продала карте, и добисмо потврдан одговор. Слике су принтови! А посебно интелектуално увредљиво је питање раднице знамо ли колико би коштала карта да су оригинали у питању?! Да ствар буде парадоксалнија- нигде у најави изложбе, нити на изложби, није назначено да нису у питању оригинали.

Уз доста негодовања и обртања телефона добисмо повраћај новца. Јер за сопствене паре бирам шта гледам.

Просто је невероватно да се неко усудио да, успешни репринт Далијевих дела, јавно понуди као изложбу оригинала. Питам се може ли једна концертна сала да понуди концерт без извођача, пуштајући ЦД уместо живог наступа. Може ли позоришна сцена да понуди представу у којој нема глумаца већ само некаквих реплика? Пошто је на телевизији увелико присутно певање на плеј-бек, да ли је дошло време да и праве врхунске уметничке вредности доживе своју субкултуру? Желим да верујем да је ово изузетак од правила. А свакако је време да Народни музеј у Београду отвори своја врата, након 15 година паузе. Да бих овакву врсту интелектуалне контаминације што пре заборавила, отишла сам на изложбу о Михајлу Пупину. Тад доживех радост. А о њој следећи пут.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*