Доброта

ШПАЧЕК: Морски прозор

За Принцип пише: Наташа Шпачек

Музичари пијанисти имају посебну привилегију у свету музике. Свирају један од највећих и најтежих инструмената. Њих је бројчано највише. Без њих ни један инструмент не излази на сцену, а свој инструмент не носе са собом. Увек их неки чека у некој концертној сали. Проблематика прилагођавања сваком клавиру на који наиђемо је посебна тема за причу.

Невоље настају путовањима, и сезоном годишњих одмора. Када свакога дана вежбате инструмент, спремајући концерте, онда схватате о чему говорим. Ноћна мора сваког концертног пијанисте је пронаћи инструмент за вежбање, и остати у форми.

Црна Гора. Котор. И насеље Доброта. По званичним подацима 8169 становника. Људи су овде пријатни, гостољубиви. Дођу и на аеродром по вас, да вас заштите од дивљих таксиста. Дају вам вишекреветну собу(иако вас нема толико за исту) јер сте навикли на терасу са погледом на море. Навече, уз кафу, и мирис хлеба из локалне пекаре, који само Албанци могу тако дивно да умесе, пожалим се Весни и Вељку како ме чека важан концерт у Београду, на јесен. Немам клавир за вежбање. Погледаше ме, и сутрадан, као много тога необјашњивог у Црној Гори, послаше ме у Самостан часних сестара Фрањевки, неколико кућа даље од њихове.

Јутро, улазим бојажљиво у њихово двориште. Тишина од самога улаза. Пуно цвећа и све је уређено под конац. Сестра Мира ме топло дочекује, уводи у просторију где је пианино. Петроф у пристојном стању(каква радост нас пијаниста када наиђемо на пристојан клавир!). Уредно покривен, са филцом преко дирки. Оловка са стране. Као да је неко до јуче вежбао. Спомиње да је раније понеко долазио, ретко, да вежба. А оне тако воле музику. Показује ми њихову интерну капелицу за молитву, у оквиру зграде, у њој електрицни клавир! Оставља ме са клавиром. Отварам поклопац и почињем да свирам. Тихо, да не сметам. Музика носи, даје инспирацију, посебно што сам на мору. И на оваквом месту. На првој паузи, једна од сестара бојажљиво провирује иза врата.

– „Бог вас благословио, како дивно свирате!“.

– Осмехујем се, и додајем да сам тиха, ипак је ово нешто модернија музика.

– „Зашто? Ми уживамо. Тако је лепо. Знате, свака музика је – музика!“

Мени срце пуно. Други дан друга сестра каже како јој моје свирање даје снагу.

Размишљам како је музика благослов свих нас којима је она позив. То ми пада на памет у тренутку када погледам кроз прозор на море, које ми даје додатну инспирацију. Сетим се и речи Бетовена: „Музика је посредник између духовног и осећајног живота“. Након вежбања нуде ме, сваки пут, лубеницом, колачима, шта се нађе на столу.

Њих је 12. Помажу и у раду Душевне болнице у Котору. Најпре са зависницима у лечењу наркоманије, али и осталима. Не питајте ме да ли ћу се вратити у Црну Гору. У Доброту. Тамо где је срце срећно ту је и осмех у души. Дођите на концерт да чујете о чему вам причам.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*