Патријарх Кирил и Владимир Путин

СЕМЕНКО: Екуменистичка епопеја – чворни моменат

По мишљењу аутора, демонтажа екуменистичке политике РПЦ зависи од председника Путина

Пише: Владимир Семенко

Историја тзв. „Свеправославног сабора“, иако поучна тиме што изазива према себи однос са свих страна, већим делом је далеко од одговарајућег схватања тога какви процеси имају места у стварности. Тако, тешко је могуће признати за сведочанство таквог свхатања торжествено-победне реакције оних, који искрено нису желели да наша Црква учествује у срамном чину на Криту. И при том, што је из неких коментара званичних представника РПЦ неупућеном човеку уопште немогуће да схвати одакле се све то кренуло са учешћем или не учешћем руске делегације, зашто на крају нисмо отишли на овај сабор? Шта се, заправо, догодило?

Да би ово разумели, неопходно је, са своје стране, поседовати одговарајуће схватање тога шта је то екуменизам, његове дубоке, апсолутно ванцрквене и не потпуно јасне међународне коренове. Процес, повезан с припремом злогласног „Свеправославног сабора“, отпочео је давно, у мањој мери још 20-их година прошлог столећа. Циљ процеса, како је замишљен закулисним „оператерима“, био је радикална модернизација црквених установа, у коначном збиру – пуно лишавање њиховог традиционалног садржаја, испуне, раскид историјског прејемства, веза с Традицојом. Истовремено овај процес ишао је и у католичанству. Ипак, није се дало остваривање ових планова 20-их година 20. века, због читавог низа историјских околности. Све се обновило 60-их година, при чему је паралелизам процеса који су текли у католичанству и у Православљу, толико очигледан да је чудно како многи не обраћају на њега пажњу.

Други Ватикански сабор, читав његов ток, организација и резултати дају очигледну представу о циљевима и методама закулисних модератора. Главни резултат, поред модернистичких реформи у католичанству, био је то што се пасивна конзервативна већина католика ћутећи покорно поклонила пред вољом „власти“, а страствена мањина црквених конзервативаца отишла је у раскол, створивши покрет католика-традиционалиста, тзв. „лефевриста“. Тамо је, међутим, задатак наметања реформи био олакшан тиме што је Ватикан устројен принципијелно другачије у поређењу с Православном Црквом. За разлику од последње, где делује помесни принцип, Ватикан се јавља као једна светска организација, потчињена папи (при том, што је у католицизму, као што је познато, још на посебан начин присутан јуридизам, дубоко поклоњење пред спољашном организацијом), што олакшава задатак постизања мутације католичке традиције. Довољно је прогурати на власт „свог папу“ са њему верним окружењем, и даље ступају у дејство разумљиви механизми власти. Као што је показао у својој познатој књизи сам архиепископ Марсел Лефевр, либерали, који су били у мањини, задобили су победу на Другом Ватиканском сабору захваљјући томе што су били боље организовани и на време заузели многа кључна места, рачунајући ту пре свега то што су били повезани с припремом кључних докумената сабора. Конзервативци, који су у почетку били у већини, нису успели да се организују ради отпора не много бројном, али добро мобилисаном либералном лобију и изгубили су. Усвојивши кључна документа, у којима је фактички била извршена револуција, пре свега богословска, вероучењска, оци Другог Ватикана су поставили пред свршен чин безгласну конзервативну већину, учинивши почетак коначном изрођавању и посветовњачењу своје цркве, њеном прилагођавању духу „овога века“.

Сличност између Другог Ватиканског сабора и тада неоствареног Свеправославног сабора тиче се не само метода организације, већ и садржаја самих докумената. У основи „екуменистичког“ дела је безусловно револуционарна, подривајућа хришћанско светоотачко учење, идеја једнакости свих религија (не правног, пред законом, већ по суштини), могућности спасења ван граница Цркве, разводњавање тих граница. У коначном збиру управо је „апокатастаза“, учење о свеопштем спасењу, смисаона срж одговарајућих докумената како Другог Ватикана, тако и недавне седнице на Криту. Ова идеја, продрла споља, провлачила се и провлачи од не многобројних представника унутар црквеног модернизма, при чему у савременом Православљу таквих јерараха, који су чињенично прихватили за себе ову идеју, нимало није мање, него код католика. Ми имамо посла са глобалним светским процесом, нејасним по своме корењу, док они, који узимају на себе изглед наивних „спецпатриота“, лицемерно расуђују о „послушању“ и „непослушању“ „свештеновласти“! Могуће је помисити да је њима чак непознато о улози америчких спецслужби у постављању Ивана Павла 2., у нападу на његовог претходника Ивана Павла 1. и у „осетљивом руковођењу“ деловањима патријарха Вартоломеја, широко познатог у уским круговима под шифром „кардинал Фанара“! Зар не схватају да је духовна основа глобализма као пројекта гностицизам, непрозиран за „спољашња“ окултно-гностичка учења?

Ипак, остваривање планова, паралелних Другом Ватикану, у Православљу се показало не тако просто. Прво, како смо показали више, овде је деловао и делује помесни принцип (у светском Православљу не постоји један организациони центар), друго, епископат не може овде механички наметати своја решења црквеној пунот и старцима, свештеницима, који се користе ауторитетом у народу; једном речју, Православна Црква поседује квалитет, несвојствен католичанству, а то је саборност. Црквена пунота проверава прихватање решења црквене власти, па је зато наметање нечега путем обмана и манипулација, као што је било на Другом Ватиканском сабору, овде много сложеније. Тамо је могуће поделити епископима пројекте докумената, спремљених за сабор, непосредно пре гласања; овде их треба понекад раније обнародовати.

Дуга епопеја припрема „Свеправославног сабора“ је изврсно сведочанство тога како се црквена пунота очајнички супротстављала закулисним напорима екуменистичког лобија, што је доводило до све скраћенијег дневног реда будућег „саборишта“, постепеном слабљењу либерално-неообновљенске суштине докумената, спреманих за прихватање. Али, коначни ударац тајној замисли црквених модерниста био је нанесен онда када су документи, прихваћени на Предсаборском саветовању у Шамбезију, објављени. То, што је управо патријарх Кирило настојао на томе, сведочи само о томе да је он, будући очито умнији од свога „фанарског“ колеге, добро разумео опасност пуне тајности процеса, схватио да се тако грубо гушење конзерватнивне већине, као што су то учинили у своје време код паписта, не може догодити. Говорећи просто, Патријарх Кирило се, не без озбиљних разлога, плашио најстрашнијег за сваког црквеног лидера – великог раскола. Али, у том неизбежном решењу – ипак објавити документа, макар и у последњи моменат – налазила се друга опасност – отворити пут за саборно супростављање либерално-екуменистичком лобију црквене бирократије, што се на крају и догодило.

Само што су документи, по сагласности с Цариградом и предстојатељима других Помесних Православних Цркава, били објављени (три дана до почетка Архијерејског сабора РПЦ), почео је да расте, као снежна грудва, талас богословске критике; отпочело је активно супротстављање њиховом предстојећем прихватању на Критском сабору од стране бољих представника светског Православља (ауторитативних свештеника, стараца, богослова, јерараха). Овај дуги списак много пута је навођен. Основни редослед догађаја изложен је у одлуци Синода РПЦ од 3. јуна. Истовремено с овим, почео је покрет непомињајућих патријарха Кирила и на канонској територији Руске Православне Цркве, пре свега у Молдавији и на Украјини. При том, неопходно је посебно приметити истинито хришћанску храброст молдавских и нарочито украјинских свештеника, који су принципијелно устали за веру против Московске црквене власти своје Цркве, при том, што они живе у ситуацији постојане опасности од стране расколника, унијата и сопствене украјинске државе. Сва ова збивања су се догађала на фону безгласног одоборења докумената будућег „сабора“ на Архијерејском сабору РПЦ, где је под оштрим притиском са стране Патријарха Кирила био пресечен слаби покушај отварања расправе о њима. Увек спремни да служе руководству „спецпатриоти“, – који сада, после отказа руске Цркве од одласка на Критски сабор, радосно тврде да они од почетка нису желели одлазак на њега, и просто Патријарх Кирил је одиграо неки „вешти план“ – наравно, силно лукаве, јер је другачије нејасно зашто су тако силно гурали одобравање докумената на свом Архијерејском сабору. Уосталом, на питање о томе ко је шта хтео или није хтео, још ћемо се вратити. Друга јавна лаж спецпатриота, који опслужују интересе тзв. „власти“, састоји се у тврђењу да је, тобоже, противљење екуменистичким документима, прихваћеним за одобравање на „Свеправославном сабору“ саветовањем у Шамбезију, вршила само незнатна мањина мирјана у Русији, што се на фону опште познатих, горе поменутих чињеница (признатих у закључку и од Синода РПЦ на заседању 3. јуна) изгледа као сувише отворена и откривена дезинформација, при том веома примитивна.

Нарастајући талас критике принудио је руководство низа Помесних Православних Цркава да се такође изразе критички на нивоу виших руководећих органа своје јурисдикције. Тако се, између осталог, догодило у Грузијској и Бугарској Цркве, које су на крају отказале одлазак на Критски сабор. Руководство РПЦ је такође донело своје мере, спроводећи богословску конференцију 19. априла, која је израдила низ поправки докумената, већ одобреним раније на Архијерејском сабору (што само по себи, говорећи благо, јесте довољно занимљив канонски сложен случај). Међутим, дате поправке нису разматране од Архијерејског сабора, који се после 3. фебруара, природно, више није сазивао, због чега је њихов канонски статус од почетка био довољно проблематичан. Они, који сматрају ове поправке као несумњиву индулгенцију либерално-екуменистичке врхушке РПЦ, опет јавно лукаве. Могуће, у случају доласка на сабор, оне би и биле објављене од руске делегације, међутим, није се веровало у то што би све жеље РПЦ биле обавезно уважене, а сада, после завршетка сабора на Криту, не верује се уопште. (При том, чак и овај, по мишљењу спецпатриота, радикално-конзервативни прилаз садржају докумената Шамбезија, уопште се није предвиђао, као што је то очито из објављеног текста поправки, на које смо се ми позивали, да ће из унутарправославних докумената бити склоњена позитивна спомињања о екуменизму и о чланству православних у Светском Савету Цркава, а управо је то чинило и чини главни камен спотицања у вези са датим документима). Сјајни пример је субина сличних преправки Грчке Цркве. У збиру дискусија, протеклих на Криту, све оне нису, при свој њиховој компромисности, биле уопште уважене. Схватајући ово, многи у РПЦ и ван ње били су у принципу против самог учешћа на Критском сабору.

Руководство РПЦ до последњег часа се спремало за учешће на њему, међутим, све се неочекивано променило после посете Патријарха Кирила и председника Путина Светој Гори, која је од почетка, вероватно, била главни центар супротстављања екуменизму уопште и Критском сабору посебно. По мишљењу неких инсајдерских извора, посета делегације РПЦ на почетку уопште није била планирана, већ се једноставно она у последњи час припојила Председнику. Посредна потврда овога јесте то што се сусрет Путина с Кинотом догодио фактички у затвореном режиму, без учешћа представника тима Патријарха Кирила, при чему о његовој садржини ништа тачно није познато. Ствар се састоји у томе што се управо после овог сусрета догодила главна необичност, која је одлучно нарушавала све законе протокола: одмах после одласка Председника и Патријарха са Свете Горе Кинот је објавио своје саопштење са веома жестоком критиком докумената Шамбезија. (И то што су они, при том, имали све могућности да покрену питања, у њима дотакнутих, при личном сусрету с Патријархом и Председником). И одмах након тога дошло је заседање Синода РПЦ, који је први пут озбиљно ставио под сумњу учешће делегације наше Цркве на Критском сабору. Дате чињенице дозвољавају да се с високим степеном вероватноће претпостави да је управо после сусрета са светогорцима Председник Путин ставио у дејство њему доступне методе убеђивања и утицао на Патријарха Кирила, убедивши га да не иде на седељку са озлоглашеним америчким агентом Патријархом Вартоломејом. Закулисно „притезање ужета“ се продужило још недељу дана, али, коначно, „антисаборска“ линје је ипак победила.

Међутим, одмах након историјског отказа од учешћа Руске Цркве у екуменистичком „саборишту“ одпочео је рат тумачења, која су објашњавала разлог нашег отказа. Већ је указано на то да агресивно наметано од стране спецпатирота мишљење, о томе да дато решење није ништа друго него остваривање „вештог плана“ Патријарха Кирила и његовог окружења, њихова блистава победа у сложеној игри са злочинцима из Фанара, не издржава ни најснисходљивију критику. Из доступног материјала јасно је видно да је у коментарима званичних лица РПЦ испољавала јасна жалост у вези с тим што ни нисмо пошли на Крит, и било видно да им се јако хтело да иду. При том, брижљиво се прећуткивало и скривало главно: одлучујући, тако рећи, идеолошки (а не ситуационо-политички) разлог нашег неучествовања јесте одлучно неприхватање црквене пуноте (у лицу њених бољих представника) екуменистичке идеологије критског чина, неприхватање, које је постало немогуће игнорисати. Главни камен спотицања је био и остао екуменистички садржај сада већ критских докумената, па и, до извесне мере, васељенске претензије Фанара на улогу православног Ватикана (што је апсолутно неканонски!), а све остало је крајње споредно.

По обавештењима које имамо, сада екуменистички тим ОСЦВ (који је, по речима његовог председника митрополита Илариона, само погонски ремен политике Патријарха Кирила) спрема одлуку Синода РПЦ, чије заседање треба да се одржи средином јула, која ће садржати ако не директно одобрење одлука Критског сабора (који је потпуно изгубио свој „васељенски“ статус после отказа од учешћа на њему четири Помесне Цркве), онда у сваком случају неку помирљиву изјаву. (Што је неопходно ради настављања екуменистичке политике вишег руководства РПЦ). Истовремено, у коментарима како неких представника либерално-екуменистичког лобија унутар РПЦ, тако и представника Фанара, чује се мисао о томе како је учешће или неучешће другостепено питање; главно је одобравање касније примљених докумената како од Предстојатеља Помесних Цркава (чији потписи испод одлука саветовања у Шамбезију нису опозвани), тако и од виших орана управљања Помесних Цркава, какав је у нашем случају Архијерејски сабор. Ови коментари звуче зачуђујуће усаглашено са изјавама радикалних опозиционара „с десна“, који говоре о томе како је одлука не ићи на сабор уистину „вешти план“, само његов циљ се своди на то да се замаскира издаја вере свештеноначалија РПЦ и обмане народ, и главно – то је непромењена одлука Архијерејског сабора од 3. фебруара и не повучен потпис Патријарха Кирила испод докуманата Шамбезија.

У „ревнитељском“ покрету у самој Русији, који се такође супротстаљао и супротставља екуменистичкој политици руководства РПЦ, од почетка је било и јесте два правца. Присталице једног, са позиције независног погледа на догађаје и независног од било којих других спољашњих сила учешћа у њима, иступају за то да свим могућим средствима утичу на „врх“, да се дође до кардиналних промена у тој политици и при том супротставе се могућем расколу (који се у многоме изазива политиком „врхова“); присталице другог, који већ директно говоре о безблагодатности садашње јерерхије РПЦ (коју је она тобоже стекла после сусрета у Хавани и потписивања докумената у Шамбезију), управо сами изазивају раскол, будући управљани старатељима из спецслужби, које опслужују руске олигархе из броја либералне елите, повезане са Западом. То су два крила једне птице под именом „обојена револуција“: што више неадекватности и „упорности“ у понашању владајућег субјекта, тим више шанси за оне, који у таквом случају стреме да оседлају природни социјални протест и постигну дезорганизацију управљања и распад читавог система. Тим ОСЦВ и апологети раскола „с десна“ подупиру један другог и, апелујући на своје присталице, дају знак према страни другог „крила“. Зато, ако сада одлука скорашњег Синда буде имала уобичајени карактер либерално-екуменистичке двосмислености, онда то може, у не тако далекој перспективи, попримити заиста катастрофалне последице. У чему је излаз?

Што се тиче садржајне стране, овде би требало, пре свега, још једном поновити: било какви торжествујући, победнички односи од стране противника екуменизма је најнеумнији посао, коме се они могу сада предавати; борба никако није завршена, већ само прелази у нову етапу. Како се може торжествовати, ако је опасност раскола „с десна“ и, последично, „сливање“ конзеративаца у дупло маргинално корито, о чему су увек маштали црквени и околоцрквени либерали, реалније као никада? Једино што може избити карту „праведног“, „оправданог“ раскола из руку радикала јесте, прво, повлачење потписа Патријарха Кирила са докумената Шамбезија, друго, укидање одлуке Архијерејског сабора РПЦ од 3. фебруара, за шта је неопходно сазивање ванредног. И у ближој перспективи излаз наше Цркве из Светског Савета Цркава. Да би се ово постигло, неопходно је појачати наша саборна деловања, нарастање притиска на владајуће субјекте РПЦ у лицу Патријарха, Синода и Архијерејског сабора, продужити оно што смо ми чинили до сада, на квалитативно вишем нивоу, руководећи се некористољубивом заинтересованошћу за даљу судбину наше домовинске Цркве. Међутим, за постизање циља и ово је мало. Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи гајити неке улизије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак и немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина. Улога заједничког деловања у историји је огромна. Али, у њеним преломним моментима прву виолину увек свирају „елите“ – они, који доносе одговорне одлуке. Како ће се догодити овог пута сазнаћемо не касније од две недеље.

За Принцип са руског језика превео архим. др Никодим (Богосављевић)

Амин/Принцип

Један коментар

  1. Dole ekumenisti i sluge sotone. Dole papoljubci.
    Dole veliki demon iz Vatikana. Sve Hitlerovi naslednici, klerofasiste i sljam najgore vrste.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*