Пребиловци

ШАПОЊИЋ: Јеси ли, можда, чула за Пребиловце, Европо?

  • И, чуди ме што прекјуче нису у Загреб дошли са тенковима, са борним колима и авионима, у угланцаним униформама да парадирају заједно са онима који су 1995. победили оне несрећне мајке, бабе и децу у избегличким колонама па сад то славе
  • Знаш ли Европо да су 1992. године, потомци оних што су вадили децу из мајки, минирали спомен костурницу са костима пребиловачких жртава
  • И мислим да је време да се после деценија колективне амнезије пробудимо, да и ми, Европо, као што се ти сећаш и као што славиш своје жртве и своје мртве, добијемо исто право
Пише: Зоран Шапоњић

Нешто дубоко није у реду са судом оних који нам суде и који нас тако лако осуђују. Ни са судом, ни са правом, са правдом, са правичношћу, да не кажем са људскошћу, јер, одавно код њих људскости нема.

Заиста, има ли краја лицемерју покварене Европе?

И, чуди ме што прекјуче нису у Загреб дошли са тенковима, са борним колима и авионима, у угланцаним униформама да парадирају заједно са онима који су 1995. победили оне несрећне мајке, бабе и децу у избегличким колонама па сад то славе. Били би у Загребу дочекани цвећем, барем Загреб има искуства у дочецима са цвећем! И, дубоко сам убеђен да то, што нису дошли у Загреб, нису учинили зато што су схватили шта је била „Олуја“, пре ће бити да је то из неког интереса. Тако Европа функционише.

Месецима је уочи годишњице Сребренице бедна Србија грцала под европским правом и правичношћу, под њиховим судом. Приморавана да призна да је лично сваки Србин убијао оне несрећнике у Сребреници, да је сваки Србин лично, припадник геноцидне нације, да су нам таква и деца, да наши потомци у школама треба да уче да су им ђедови, сви до задњег били злочинци…

Ево, дође и прође годишњица „Олује“. Не чух ни један једини глас из Европе, позив Хрватској да се поклони сенима 1.900 побијених Срба по селима од Книна до Бенковца и овамо ка Бањалуци и Србији, по избегличким колонама. Онима који су поверовали Туђмановим лецима и лажима да ће за њих бити живота у новој Хрватској. Ни један једини глас.

А, ево, питам данас, уочи обележавања годишњице великог, страшног злочина, јеси ли Европо можда чула за Пребиловце… Ниси, или можда јеси, па си се направила луда… Није ти се прича о Пребиловцима уклопила у твоје шире погледе, схватања… Како то да и Срби могу да буду жртве…

Знаш ли Европо шта је било у Пребиловцима, или знаш па те се не тиче. Извињавам се Европо, али, мени та прича данима не силази са ума… Дрхтим пред њом. И по хиљати пут се питам шта ли су мислиле оне несрећнице док су своје дечачиће, своје девојчице држале за рукице и чекале да дођу на ред да их заједно баце у јаму, Господе боже тако лепог имена, у јаму Голубинку…

Знаш ли Европо колико је нада, колико снова, колико љубави, колико радости, колико среће нечије завршило у тим јамама… Колико крсних слава и фамилија затрто. Јеси ли можда, Европо, чула да су 6. августа 1941. у Пребиловцима из мајки вадили живу децу, клали их, па их враћали у распорене трбухе. Мене, Европо, дубоко се извињавам, сваки дамар боли док пишем ове редове…

Знаш ли Европо да су 1992. године, потомци оних што су вадили децу из мајки, минирали спомен костурницу са костима пребиловачких жртава. Знаш, знаш, само се правиш луда. Знаш ли да су десетак година касније, сакупили тек седам сандука костију мученика… Остале развукле звери по кршу.

Знаш ти Европо добро да је мина испод костурнице била порука Србима да за њих на тој земљи нема места, знаш добро, само се правиш луда.

Ако нисам у праву, што, Европо, не позва кога из Хрватске да оде у Пребиловце да се поклони пред мученицима, да се покаје, да затражи опрост… То је ваљда људски… Што их не притиснусте…

И, Европо, да се много не узнемириш над овим речима, морам да поновим, не пишем ја ово Европо што некога мрзим, што желим да овим редовима зовем на зло и на крв… Далеко било…

Само мислим да пребиловачке жртве нису заслужиле заборав у коме су биле деценијама… Мислим, ето, да им дугујемо макар толико да их бар поменемо и да им свећу запалимо и чешће него само на ове годишњице. И мислим да је време да се после деценија колективне амнезије пробудимо, да и ми, Европо, као што се ти сећаш и као што славиш своје жртве и своје мртве, добијемо исто право. И зато што сам дубоко уверен да нам то право припада.

Имамо и ми рана, Европо, и боле нас, ма колико ти окретала главу…

Искра

2 Коментара

  1. znaju oni sve ali to ih nezanima nije u njihovom interesu.

  2. Томе је и кумовала та бајна Европа!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*