Илустрација

РУЖИЧИЋ: Спољна политика Србије у будућности мора бити усмјерена према Русији

  • Србија чак ни данас нема усклађене и балансиране спољнополитичке стратегије која би почивала на претходно успостављеном општедруштвеном консензусу. Иако елементи спољнополитичке стратегије постоје у различитим документима (парламентарне резолуције и стратегије) које су израдиле државне институције, они су неповезани, неконзистентни и не обавезују владајућу политичку елиту на одређену врсту политике
  • Грађани, медији и академска заједница требало би да заједнички покрену питање доношења спољнополитичке стратегије у јавности у циљу притиска на државне институције да се отвори јавна расправа о овом питању. Појединачне иницијативе и предлози до сада су остале без већег ефекта
  • Србија би требало да искористи сваки моменат да манифестује своју приврженост према Русији. Политичке и економске прилике у свету су се радикално промениле у последњих 20 година. Са једне стране, постепено јачање појединих држава као што су: Русија, Кина, Бразил, Јапан и друге. Све то довољно сведочи о процесу стварања нових центара моћи, чиме се ефективно ударају темељи новог мултиполарног света, и смањује релативна моћ Сједињених Америчких Држава (САД), а тиме директно и Европске Уније
За Принцип пише: Мр Данијела Ружичић

Од распада СФР Југославије наовамо, Србија је у различитим државним инкарнацијама водила неусклађену спољну политику, са нејасним и конфузним приоритетима мењаним у складу са променама политичке елите која је водила државу. Спољнополитичка оријентација, приоритети и отворена питања била су у претходних двадесет година кључни фактор за промену владајућих елита, односно за опредељивање грађана за одређену политичку опцију на изборима на свим нивоима. Таква спољнополитичка оријентација, заснована на рационалним и кроз дијалог утврђеним приоритетима, представља кључ за унутрашњи процес реформи и успешно окончање процеса транзиције. Кључно питање у овом одређењу приоритета је питање односа према Европској унији (ЕУ), као гласно прокламованом, али не и суштински прихваћеном спољнополитичком и унутрашњополитичком циљу.

Србија чак ни данас нема усклађене и балансиране спољнополитичке стратегије која би почивала на претходно успостављеном општедруштвеном консензусу. Иако елементи спољнополитичке стратегије постоје у различитим документима (парламентарне резолуције и стратегије) које су израдиле државне институције, они су неповезани, неконзистентни и не обавезују владајућу политичку елиту на одређену врсту политике. Елементи спољнополитичке стратегије такође постоје у програмима политичких партија које су формирале Владу, међутим, они су штури и само декларативно обавезују представнике на спровођење­ одређене врсте спољне политике.

Процес доношења спољнополитичких одлука је један од најмање транспарентних процеса имплементације практичних политика у Републици Србији.

Владајућа већина, почев од 2000. године није поштовала законодавни оквир за дефинисање и доношење спољнополитичких одлука, пошто ниједна од државних институција није доследно спроводила цјеловиту спољну политику. Чини се да су надлежности за одређене области биле подељене између институција које су истицале различите спољнополитичке приоритете у први план. Неретко је долазило до колизије политика које су водиле ове институције. С друге стране, Народна скупштина која има функцију контроле извршне власти, ову функцију у домену спољне политике није обављала. Одбор за спољне послове Народне скупштине је запостављао своју контролну улогу, игноришући чак нека од својих законских права која се тичу контроле рада владе и Министарства спољних послова.

Водеће политичке странке у Србији немају јасно и конзистентно дефинисана спољнополитичка опредељења. Што брже покретање унутрашњих дебата у самим политичким партијама о овим питањима, допринело би спречавању произвољног дефинисања спољнополитичких приоритета од стране чланова и руководства странке у складу са тренутним потребама.

Грађани, медији и академска заједница требало би да заједнички покрену питање доношења спољнополитичке стратегије у јавности у циљу притиска на државне институције да се отвори јавна расправа о овом питању. Појединачне иницијативе и предлози до сада су остале без већег ефекта.

Потребно је добро размислити о кључним спољнополитичким питањима у којима би учествовала политичка елита, цивилно друштво и академска заједница, која би за полазну основу узела реални положај Србије у међународним односима, њену геополитичку ситуацију и економске интересе државе. На првом месту је однос са Русијом и хитно дефинисање приоритетних области сарадње са овом историјски блиском државом.

СПОЉНА ПОЛИТИКА УСМЕРЕНА ПРЕМА РУСИЈИ

Више је него неопходно хитно напуштање садашњег приступа европским интеграцијама. Уместо тога, Србија би према ЕУ требало да гради културу дијалога и баланса уместо конфронтације, тежећи да се прошири ниво „поверења“ међу државама партнерима, чиме би се створила неопходна основа за остваривање реалних приоритета земље, пре свега економских.

У том случају, спољна политика Србије у пракси треба да буде утемељена на реалним интересима и остваривим циљевима који произлазе из геополитичке ситуације и економских интереса првенствено са Русијом. У том смислу, нужно је прецизно утврдити и интересе и оствариве циљеве кроз стратегију спољне политике, коју би затим тумачиле и спроводиле надлежне републичке институције у складу са законом.

Србија би требало да искористи сваки моменат да манифестује своју приврженост према Русији. Политичке и економске прилике у свету су се радикално промениле у последњих 20 година. Са једне стране, постепено јачање појединих држава као што су: Русија, Кина, Бразил, Јапан и друге. Све то довољно сведочи о процесу стварања нових центара моћи, чиме се ефективно ударају темељи новог мултиполарног света, и смањује релативна моћ Сједињених Америчких Држава (САД), а тиме директно и Европске Уније.

Русија, Кина, ЕУ и САД, као спољнополитички приоритети или стубови не могу бити у истој равни, пре свега због основе на којима су се заснивали односи са овим ентитетима/државама у прошлости, тако и садашњости.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*