Санкт Петербург

РУСИЈА vs. САД: Санкт Петербург против швајцарског Давоса и Жан-Клод Јункер који нервира Амере

У понедељак, 30. маја, амерички магазин The Politiko писао је о томе, како предсједник Европске комисије Жан-Клод Јункер 16. јуна намјерава да посјети традиционални Међународни економски форум у Санкт Петербургу, због чега се суочава с растућим незадовољством САД-а, низа чланица Европске уније, као и дијела себи потчињених политичара. Даље се наводи, како ће Јункер бити први функционер једне ЕУ институције који ће посјетити Русију након увођења економских санкција у марту 2014. године.

Портпарол Европске комисије већ је раније за руске РИА Новости изјавио, како ће Јункер на форуму у Ст. Петербургу говорити о перспективама односа ЕУ-Русија, а портпарол руског предсједника Путина Дмитриј Песков изјавио је, како Русија намјерава побољшати односе са ЕУ и да Јункеров долазак представља корак у том смјеру.

The Politiko наводи како се САД и неке европске земље боје да ће Јункерова посјета ојачати положај руског предсједника и отежати постизање европског договора око продубљења санкција. Такође пише како се петербуршки форум, на који сваке године долазе политичари, бизнисмени и стручњаци из читавог свијета, често сматра противтежом Свјетском економском форуму у швајцарском Давосу. Ове године руски форум обиљежава двадесету годишњицу, а трајаће од 16.-18. јуна. Забринутост исказују Вашингтон, Лондон, прибалтичке државе и дио земаља средње Европе, прије свих Пољска.

Руски медији јуче преносе како ће на економском форуму у Ст. Петербург стићи и предсједник управе дивовског њемачког концерна Siemens AG Џо Кајзер.

Предсједник Европске комисије Жан-Клод Јункер
Предсједник Европске комисије Жан-Клод Јункер

Што у стварности стоји иза ових медијских навода?

Иза учестале медијске фразеологије и политичких изјава америчких државних функционера о скором краху руске економије, у стварности се крије све већа нервоза Вашингтона чињеницом да се увођењем Западних санкција против Русије није догодио очекивани ефекат – смјена руског државног врха или барем његово попуштање и постављање у оквире америчких стратешких интереса. Иако нико, па ни у самој Русији, не крије чињеницу да су санкције руској економији проузроковале очиле штету (прије свега то је учинио пад цијена нафте на свјетском тржишту, што формално нема везе с уведеним санкцијама иако знатан број свјетских аналитичара мисли супротно), више нико од озбиљних аналитичара не вјерује у њихову сврсисходност, шта више, свјесни су штетности утицаја санкција и по Западне економије али и геополитичке интересе.

Међутим, у политици, поготово оној високог свјетског нивоа и прије свега америчкој, постоји један велики проблем, а то је – его. Управо он данас не дозвољава јавно признање неуспјеха противруске политике санкција која ту земљу све јаче окреће у смјеру Истока, а што, заправо, јача другог највећег америчког глобалног противника – Кину.

Барак Хусеин Обама, предсједник Сједињених Држава
Барак Хусеин Обама, предсједник Сједињених Држава

Америчко признање тог неуспјеха прије или касније мораће се десити, као што је након пола вијека услиједило и признање и по питању санкција уведених против Кубе под вођством Фидела Кастра. Вашингтон данас у односима са Хаваном настоји да поправи што се поправити може али он тамо није сам. На Куби су већ одавно и руски и кинески политички, економски и војни емисари, а можда је још и важнија чињеница размишљање тамошњих људи који не виде никакве проблеме у сарадњи Кубе са баш те двије земље које данас према САД заузимају антагонистичку позицију. Дакле Куба, добра са свима, може само профитирати.

Данас чврсти его највише користи америчком војном естаблишменту који изнова јача своју позицију исцртавајући лик „Путина-страшила“ и ламентирајући руском фантомском војном агресијом на Европу, која ето, само што није почела. То се обилато користи за довлачење свјежих војних ефектива, елемената америчког противракетног штита, а ових је дана и неутрална Шведска изјавила како ће дозволити размјештај једне НАТО јединице на својој територији итд. Другим ријечима, русофобијом се Русија жели избацити из Европе, при чему се све подводи интересима моћног војно-индустријског комплекса на штету финансијског и поготово енергетског сектора који трпи велике финансијске и пословне губитке. А све се то чини успркос чињеници да руско-европског рата неће бити, независно од појачане политичке реторике, погозово од стране држава тзв. нове Европе, прије свих Пољске и прибалтичких република.

Амерички главни стратези добро знају праву истину, а то је, да Москва сво вријеме, и не само од распада СССР-а, води политику „заостајања за један корак“, односно, да су њене мјере заправо против-мјере на америчке политичке или војне потезе који се редовито медијски пажљиво приказују као дефанзивни, шта више – миротворни. Другим ријечима, Москва води класичну дефанзивну политику али сада, за разлику од раније, са јасним елементима одлучности своје заштите и заштите својих савезника (читај: интереса), како је то случај, директно, у Сирији или, индиректно, у источној Украјини.

Па иако би Вашингтон односе са Москвом могао нормализовати у врло кратко вријеме и у личну корист – враћајући је из све чвршћег загрљаја са Кином, то се због описаних разлога неће тако брзо догодити. Односи двије државе још ће дуго бити оптерећени овом потпуно непотребном и бесмисленом кризом, покренутом с циљем успостављања пуне глобалне доминације од које, сада је то већ јасно, неће бити ништа.

Владимир Путин, предсједник Руске Федерације
Владимир Путин, предсједник Руске Федерације

Али вратимо се споменутој нервози Вашинтгона. Поједине важне америчке савезнице из Европске уније, као и Јапан, увиђају бесмисленост наставка оштре анти-руске политике. Ту се не ради толико о политичким елитама које већ одавно немају снаге у било чему кључном контрирати Вашингтону, већ пуно више о притиску крупног бизниса чије ставове политичке елите све теже могу игнорисати, а њихове потезе обуздавати. Управо од крупног бизниса зависи будућност и европског континента и Јапана у ово кључно доба глобалног распоређивања снага, а оно сада опасно пријети стављањем ЕУ под сјеку америчке државне и финансијске доминације и увођења нових закона који одговарају необузданом либерализму, а раднике ставља у подређени положај без превише инструмената за заштиту њихових права. Зато је европска јавност постала свјесна, о чему ових дана свједоче велики синдикални и грађански протести на улицама Париза, Брисела и других великих европских градова.

Осим погоршавања безбједносне стабилности покренутим крвавим ратовима на јужном и југоисточном ободу ЕУ и са њима уско повезаном пријетњом исламистичког тероризма и избјегличком кризом којој се не назире крај, лоши односи са Русијом, осим све већег безбједносног ризика удаљују ЕУ и од Далеког Истока јер јој је управо Русија најкраћа и најсигурнија веза са том кључном свјетском регијом. Јапан тај проблем доживљава још интензивније због свог супарништва са Кином у борби за азијско лидерство. Јапан и Кина данас су заправо отворено непријатељске земље са тешком и оптерећујућом прошлошћу и високим нивоом могућности избијања оружаног сукоба. А санкције које је Токио мимо своје воље био приморан увести Москви (иако су оне пуно мекше у односу на Западне и по Москву немају значајнијег штетног учинка) забрињавају га са политичког аспекта јер погодују зближавању руско-кинеских спољно-политичких интереса у том дијелу свијета. Поређења ради, Јужна Кореја (уз Јапан најважнија америчка азијска савезница) није пристала да уведе санкције Русији.

Управо зато је 6. маја у руски Сочи, Путину у госте дошао јапански премијер Шинзо Абе. И није се ту радило ни о каквој руској продаји Јужних Курила Јапану, како су то спомињали поједини западни медији, иако би премијер Абе, без сумње, то питање радо ставио на дневни ред. Радило се о покушају јапанског премијера да минимизира насталу политичку штету, а на то указују и претходна настојања Вашингтона (лични позив предсједника Обаме премијеру Абеу), да по сваку цијену спријечи његову посјету Путину. Шта више, Абе је постао један од заговорника поновног враћања Русије у организацију Г-7 у којој је она била до прољећа 2014. године и разбуктавања украјинске кризе. У Сочију чак није било ријечи о санкцијама. Напротив, премијер Абе је у 8 тачака предложио наставак економске сарадње двије земље.

Међутим, челични загрљај којим САД држи Јапан још одкраја Другог свјетског рата, Јапану не оставља простор за превише илузија. Та је држава данас под америчким „безбједносним кишобраном“ због чега Јапан мора да плаћа високу цијену. Сједињене Државе Јапану данас омогућују снажан искорак у јачању његовог војног потенцијала супротно уведеним послијератним ограничењима и супротно самом јапанском уставу који је утемељен на пацифистичким одредбама и не дозвољава развој офанзивних оружја. Јапан се задњих неколико година убацује у нову фазу утрке у наоружању, а та ће држава имати улогу најважнијег америчког азијског војног савезника у сукобу са Кином.

Јапански премијер Шинзо Абе
Јапански премијер Шинзо Абе

Једноставно – својом великом политичком, финансијском и војном снагом, а користећи своју географску изолованост, САД се против главних глобалних супарника бори „туђим рукама“. У Европи се у опасан сукоб гурају ЕУ и Русија, док се у Азији то исто чини са Јапаном и Кином.

Наравно, САД-у је довољно да тај сукоб буде и на нивоу политичког и економског али и војни, уколико би се задржао у оквирима локалног, не би била лоша опција. Међутим, та последња опција је у условима постојања нуклеарне оружане компоненте од стране свих укључених у сукоб (осим Јапана) ипак тешко замислива. У таквим сложеним консталацијама односа и снага ништа се са потпуном сигурношћу не може претпоставити, тако испада да је нуклеарна равнотежа данас, заправо, најбољи гарант очувања глобалног мира. Јер, узимајући у обзир на историјска искуства, данашње политичко и војно стање готово би сигурно резултирало свјетским ратом када не би било атомског оружја. Овако ће се проблем свести на дугогодишње међусобно неповјерење, повремене ексцесе надзираног карактера (углавном у пропагандне сврхе) и затварање у своја дворишта.

Због свега тога, храбре иницијативе, попут ове најављене Јункерове посјете Русији и покушаја проналажења путева за крупни бизнис и сарадњу између завађених држава, ипак остављају наду да ће безумљу западних политичких елита који сада имамо прилику да гледамо, једном ипак доћи крај.

Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*