Патријарх Вартоломеј и Барак Обама

РОГОЗЈАНСКИ: НА ШТА РАЧУНА КОНСТАНТИНОПОЉСКА ДИПЛОМАТИЈА?

  • На шта заправо рачуна константинопољска дипломатија у овако сложеној ситуацији? Да ли на то да ће документи са својим многобројним противрјечностима и недостацима, који су изазвали врло оштре прекоре, одједном бити прихваћени општим консензусом? Или на нови скрупулозни процес усаглашавања? Али усаглашавања и исправке су посао радних група и специјално одређених представника. Спорови и сукоби ставова у присуству црквених поглавара и многобројних чланова делегација и низа посматрача, штампе и званица – ни из далека не представљају успјешно решење, посебно ако говоримо о демонстрацији свеправославног разумјевања
  • Врло је вјероватно да ће дипломатија Константинопоља сматрати да за њу најзгоднији излаз из настале, по њу неугодне ситуације, представља пут скандала. Оптужбе на адресу Москве су формиране, о томе свједоче многи знаци. Више пута су представници Фанара изражавали своју љутњу. У погледу напада и дрских измишљотина догађај без преседана представља објављивање чланка протопрезвитера Константинопољске патријаршије под називом „Да ли је одлука Грузијске Цркве исправна или провокативна?“
  • Овакви испади су изазвали праведно негодовање у Грузији. Тешко је замислити миран ток Сабора уз овако ужарене емоције. Користећи логику прот. Г Цециса, лако се можемо запитати у заробљеништву којих кругова се налази Константинопољска патријаршија и колико заправо вриједе лажна добронамјерност и братољубље савременог екуменистичког богословља митрополита Ј. Зизјуласа и прот. Г. Цециса
Пише: Андреј Рогозјански

Разочарење и бол – тако се може окарактерисати реакција на одлуку Генералног секретаријата Васељенске патријаршије од 6. јуна ове године о томе да се не одржавају додатне консултације у вези с примједбама које су Помјесне Цркве доставиле на нацрте саборских докумената. „С недоумицом и чуђењем“, како се каже у званичном саопштењу Фанара, а не с пажњом и разумевањем, авај, Свети Синод под предсједавањем патријарха Вартоломеја доживио је ставове и мишљења низа братских Православних Цркава који су изражени у последње вријеме и констатовао је да поновно разматрање већ планираног саборског процеса… превазилази границе свих институционалних оквира. Кратак резиме гласи: „примедбе се не прихватају, долазак је строго обавезан“.

Предлози Синода Руске Православне Цркве за одржавање додатног круга предсаборских консултација у року до 10. јуна категорички су одбачени. Васељенски патријархат „позива… да се у унапријед заказаним роковима учествује у раду Светог и Великог Сабора у складу са свеправославним одлукама које су потписали, како поглавари на својим сабрањима, тако и овлашћени представници Цркве и току дугог процеса припреме за Сабор“. Испоставља се да су институционални оквири важнији од повјерења. Тако се открива истинска вриједност увјеравања у братско разумјевање и блискост.

На шта заправо рачуна константинопољска дипломатија у овако сложеној ситуацији? Да ли на то да ће документи са својим многобројним противрјечностима и недостацима, који су изазвали врло оштре прекоре, одједном бити прихваћени општим консензусом? Или на нови скрупулозни процес усаглашавања? Али усаглашавања и исправке су посао радних група и специјално одређених представника. Спорови и сукоби ставова у присуству црквених поглавара и многобројних чланова делегација и низа посматрача, штампе и званица – ни из далека не представљају успјешно решење, посебно ако говоримо о демонстрацији свеправославног разумјевања.

„Пожури полако“ – упозорава стара мудрост. Процес усаглашавања дневног реда сабора се по свједочењу учесника у преговорима, претворио у трку, у трку престижа за главног иницијатора и организатора манифестације, Константинопољски патријархат. Припремни радови су трајали 7 година, почевши од 2008. године. Апсурдно је и смијешно да ће сад недостајати неколико мјесеци за оно што је вјероватно главно – упознавање с текстовима нацрта у Помјесним Црквама.

На крају се на патријарха Вартоломеја и његове најближе помоћнике обрушила лавина критике и испоставило се да је сам моменат максимално незгодан за обављање овако важног историјског сусрета. Не може свако јавно да призна сопствене грешке. У вјештачкој кризи која је настала упркос жељама Руске Православне Цркве, Грузијске Православне Цркве, Бугарске Православне Цркве, Грчке и Антиохијске Православне Цркве, велики је саблазан провоцирања отвореног конфликта, па чак и превременог прекида рада Сабора с врло тешким и непредвидивим последицама по будућност васељенског Православља.

Врло је вјероватно да ће дипломатија Константинопоља сматрати да за њу најзгоднији излаз из настале, по њу неугодне ситуације, представља пут скандала. Оптужбе на адресу Москве су формиране, о томе свједоче многи знаци. Више пута су представници Фанара изражавали своју љутњу. У погледу напада и дрских измишљотина догађај без преседана представља објављивање чланка протопрезвитера Константинопољске патријаршије под називом „Да ли је одлука Грузијске Цркве исправна или провокативна?“ Он себи дозвољава да у чланку размишља о томе да су их грузијски делегати „намучили“, да понашање грузијских представника „изазива љутњу и води у ћорсокак“. Цецис себи дозвољава овакве оцјене унутрашњих ствари независне и самоуправне Грузијске Помјесне Цркве, од чега се човјек јежи. По његовим ријечима „Грузијска Црква се налази у ропству фундаменталистичких кругова“, аутор користи отрцане фразе и застрашујуће стилске фигуре попут „повратка земље у средњи вијек“. Иза свега тог се, по мишљењу Цециса, који је, узгред речено, један од главних константинопољских дјелатника у предсаборском процесу, помаља се, као што је то обичај да се каже у модерној политичкој реторици, сјенка Москве.

Овакви испади су изазвали праведно негодовање у Грузији. Тешко је замислити миран ток Сабора уз овако ужарене емоције. Користећи логику прот. Г Цециса, лако се можемо запитати у заробљеништву којих кругова се налази Константинопољска патријаршија и колико заправо вриједе лажна добронамјерност и братољубље савременог екуменистичког богословља митрополита Ј. Зизјуласа и прот. Г. Цециса.

Дани који су преостали до 19. јуна, датума почетка Сабора, нажалост, врло вјероватно, представљају одбројавање до ступања у дејство негативног сценарија. Иницијатива Синода Руске Православне Цркве је садржала реалну могућност да се спаси ситуација. Молимо се да Господ подари Његовој Светости патријарху Вартоломеју свијест о истинској, а не реторичкој „изузетној одговорности за одржавање јединства Православља“.

Православље.ру

Један коментар

  1. Ekumenizam i papizam Carigrada nece proci. Carigradska Patrijarsija nije glavna u Pravoslavlju vec je Glavni samo Jedan i Jedini Sveto Trojicni Bog. Zato uzalud carigradska zlobna vriska i dreka sa Fanara. Pravoslavlje nema covjeka papu. Covjek papa, ili samoproglaseni samozvanac za Hriscanstvo, je kod jeretika u Vatikanu. A ima tragikomicnih pojedinaca i u Pravoslavlju koji su umislili da su visi i veci od Crkve. Da se covjek grohotom nasmije ljudskoj gordosti i nemocnoj demonskoj sujeti.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*