Мило Ђукановић и америчка амбасадорка у Црној Гори

РИСТИЋ: Зашто је Црна Гора идеалан терен за нови прокси сукоб

  • Кључни део балканске слагалице без кога било шта има мало геостратешког смисла су Срби, а посебно њихов за атлантисте најпроблематичнији део који живи изван граница матичне државе на Балкану. То значи да су таргетиране Република Српска и Црна Гора. Паника пред референдум у РС довољно говори о нервози у атлантистичком табору када су дешавања у другој српској држави у питању. Међутим, Црна Гора неправедно остаје испод радара. Последњи део Медитерана, изузимајући алавитски приморски део Сирије, који није под непосредном или посредном америчком контролом мора бити „пацификован“ и трајно уведен у атлантистичку орбиту
  • Предуслови за црни сценарио у Црној Гори итекако постоје. Постоје две јасно диференциране групе, пре свега геополитички неповратно раздвојене, што је далеко опасније од било које друге разлике. Јаз је толико дубок да је сиријски војник који се бори са Русима против наметања решења са стране по антиглобалистичкој оси ближи ономе ко пружа отпор црногорском режиму у Ластви Грбаљској, него Ђукановићеви клијенти који за шаку евра мењају веру, нацију и језик којим говоре од пописа до пописа. Ова непремостива разлика у процепу какво је стратешко опредељење будућих генерација може бити окидач који ће заувек променити овај простор
  • Има ли спаса Црној Гори? Главу изнад воде у кризним ситуацијама често уме да одржи снажан економски раст. У Црној Гори је тај период прошлост још из времена експанзије цена некретнина. Међутим, у будућности би у тој сфери кључну улогу морао да одигра туризам, у условима нестабилности у северној Африци, на Блиском Истоку и у Турској. Међутим, уколико ова и наредна туристичка сезона подбаце, а буџет се не буде пунио предвиђеном динамиком из других извора, отвара се опасан простор за дестабилизацију и на политичком нивоу. Томе додатно доприноси чињеница да је Црна Гора држава која се суочава са великим проблемима по питању одрживости свог јавног дуга, што такође промиче mainstream медијима
Пише: Иван Ристић

Пребијање демонстраната може да буде сенка оног што ће уследити ако не буде консензуса о стратешкој оријентацији државе

„Обојена револуција је подривање мултиполарних транснационалних везивних пројеката кроз споља изазване идентитарне конфликте у таргетираној транзитној држави.“
Пепе Ескобар

Ко год макар и површно прати регионална дешавања, јасно му је да се балканско буре барута налази пред пуцањем и да је довољан један непромишљен потез или обавештајна операција ограниченог обима да регион склизне у сценарио у односу на који би прва половина 90-тих година изгледала као дечија игра. Међутим, предреферендумска криза у БиХ, провокације које на дневном нивоу долазе из правца одакле су не тако давно долазили лешеви умотани у бодљикаву жицу, као и упорни покушаји креирања погодног тла за обојену револуцију у Србији, често замагљују опасност која прети од дубоко закопаних братоубилачких кама на југоисточним границама Србије и обали Медитерана.

СРПСКА СПАРТА ИЛИ ПОСЛЕДЊИ СЛОБОДАН ДЕО МЕДИТЕРАНА

Црна Гора је у мају потписала Протокол о приступању НАТО, што је изненађење само за геополитичке лаике. Ипак, убрзање промена и најновија дешавања у региону су овај позив донели нешто раније него што се очекивало. Равнотежа која је на Балкану бомбама, санкцијама и етничким чишћењима присилно успостављена после Дејтона даје назнаке да је озбиљно нарушена. Американци су схватили да је ђаво однео шалу и да морају да „доврше посао“ започет дезинтеграцијом Југославије и сабијањем српског фактора на њима прихватљиву меру.

Кључни део балканске слагалице без кога било шта има мало геостратешког смисла су Срби, а посебно њихов за атлантисте најпроблематичнији део који живи изван граница матичне државе на Балкану. То значи да су таргетиране Република Српска и Црна Гора. Паника пред референдум у РС довољно говори о нервози у атлантистичком табору када су дешавања у другој српској држави у питању. Међутим, Црна Гора неправедно остаје испод радара. Последњи део Медитерана, изузимајући алавитски приморски део Сирије, који није под непосредном или посредном америчком контролом мора бити „пацификован“ и трајно уведен у атлантистичку орбиту.

Процес ратификације приступног споразума са Црном Гором одвијаће се у наредних годину дана, вероватно и нешто дуже. Међутим, на том путу ће се појавити много препрека различитих врста и нивоа, а свакако у склопу глобалне битке између евроазијанизма и атлантизма. За Црну Гору су заинтересовани и Русија и САД, иако из радикално различитих побуда, али са једним циљем – да Црну Гору уподобе својој визији света. Основна разлика је у томе што је Русија, као и у случају Србије, спремна на компромис, захтева проверу воље народа на референдуму и задовољна је неутралном позицијом, док су атлантисти искључиви и не задовољавају се било чиме осим насилним увлачењем Црне Горе у своју орбиту и трајним „решавањем српског питања“ на обалама топлих мора.

Након опасног заоштравања ситуације праћеног озбиљним политичким потресима, насилним одговором црногорског режима на протесте и паљења НАТО заставе на Цетињу, на први поглед делује да се ситуација смирила. Међутим, црногорска прошлост нам говори да је она идеално типско тле за сценарио обојене револуције и друге врсте насилних политичких догађаја. Предуслови за тако нешто постоје и довољна је једна искра како би се процес покренуо у незаустављивом смеру и са несагледивим последицама.

ПРОКСИ СУКОБ ИЛИ МИРАН ПОВРАТАК ЕВРОАЗИЈАНИЗМУ?

У Црној Гори се, уз подршку Вашингтона, над Србима спроводи етноцид. За разлику од геноцида, који подразумева физичко истребљење, етноцид подразумева културно-идентитетско преумљење народа по унапред задатој матрици. Медијско-клијентелистичка батина црногорског режима за сада делује као моћно средство у свођењу српског утицаја на политички процес у Црној Гори близу нуле.

Једно мора бити јасно, посебно апологетама црногорске режимске пропаганде. Црна Гора, попут осталих антиидентитетских државних пројеката у окружењу, није сама по себи толико значајна, колики значај у себи носи њена улога у свођењу Србије на меру прихватљиву Вашингтону. Она као засебан играч нема моћ да допринесе НАТО нити да на било који начин самостално буде претња руским виталним интересима. Међутим, она заузима стратешки важан простор и има улогу у потискивању било ког вида српског геостратешког утицаја а тиме посредно и руског што је могуће даље од Јадранског мора. Исти циљ стоји у сенци етничког чишћења Срба са територије некадашње РСК, свођења Републике Српске на 49 одсто територије НАТО бомбама пред Дејтон, као и истеривања Срба из метохијске долине Дрима. Црну Гору и Републику Српску треба посматрати као завршни ударац, али он може значити и прекретницу у позитивном смеру, у зависности од става Русије. Сигнали који са Истока долазе пред референдум у РС у том смислу су охрабрујући.

Предуслови за црни сценарио у Црној Гори итекако постоје. Постоје две јасно диференциране групе, пре свега геополитички неповратно раздвојене, што је далеко опасније од било које друге разлике. Јаз је толико дубок да је сиријски војник који се бори са Русима против наметања решења са стране по антиглобалистичкој оси ближи ономе ко пружа отпор црногорском режиму у Ластви Грбаљској, него Ђукановићеви клијенти који за шаку евра мењају веру, нацију и језик којим говоре од пописа до пописа. Ова непремостива разлика у процепу какво је стратешко опредељење будућих генерација може бити окидач који ће заувек променити овај простор.

Изван Црне Горе могућ је притисак на сваку појединачну државу од стране Русије да успори процес ратификације, и то је најмање болан сценарио. У том случају негативан процес у Црној Гори стоји у месту, а народ не трпи штету. Далеко опаснији од тога је унутрашњи конфликт, који је специјалност супротног геополитичког пола. Како би се прокси-сукоб догодио, потребна је критична маса. Она може настати сама од себе, али се најчешће креира споља новцем, трговином утицајем и обавештајним радом на највишем нивоу. Критична маса и конфликт морају бити како изазвани, тако и усмеравани споља, и то не толико у смислу повода колико у смислу узрока. Стварање повода у црногорским условима је на нивоу приправника у било којој иоле озбиљној обавештајној служби. Све нервознији црногорски режим, традиција братоубилачких конфликата, убрзавање геополитичких промена и опасно принудно попуштање америчких стега источно од Јадрана идеалне су околности за такав сценарио.

ЗАШТО ЦРНА ГОРА ИПАК НЕЋЕ У НАТО

Са једне стране, на потписивању Протокола о приступању НАТО је званичној Подгорици честитао хрватски министар иностраних послова, уз опаску да се нада да ће Хрватска бити прва држава која ће га ратификовати. Са друге стране, недавна незванична посета Сергеја Лаврова Црној Гори прошла је незапажено у медијима. Међутим, она носи огроман значај и може се третирати као последње упозорење црногорском режиму да не занемарује вољу сопственог народа. Ова дихотомија довољно говори о растрзаности црногорске државе и друштва између спољних сила и унутарњих друштвених трвења.

Да ли ће двоиподеценијски режим испунити свој рок трајања по уласку у НАТО, варијабла је која се неоправдано занемарује у већини анализа. Он упорно опстаје упркос свим спољним недаћама и упркос чињеници да Црна Гора, и поред постојања парламентарне традиције, никада није променила власт на изборима. То ствара опасне контракције у друштву, које такође веома лако могу да се преломе на питању одређивања коначне геополитичке судбине Црне Горе.

Има ли спаса Црној Гори? Главу изнад воде у кризним ситуацијама често уме да одржи снажан економски раст. У Црној Гори је тај период прошлост још из времена експанзије цена некретнина. Међутим, у будућности би у тој сфери кључну улогу морао да одигра туризам, у условима нестабилности у северној Африци, на Блиском Истоку и у Турској. Међутим, уколико ова и наредна туристичка сезона подбаце, а буџет се не буде пунио предвиђеном динамиком из других извора, отвара се опасан простор за дестабилизацију и на политичком нивоу. Томе додатно доприноси чињеница да је Црна Гора држава која се суочава са великим проблемима по питању одрживости свог јавног дуга, што такође промиче mainstream медијима.

Процес експанзије атлантизма је завршен. Најпре је успорен 2008. у Грузији, а потпуно је заустављен у Донбасу, не тако далеко од места где је сахрањен и његов идеолошки претходник пред Стаљинградом. Било да Црна Гора одлучи да по сваку цену уђе у НАТО без изјашњавања грађана или одлучи да од интеграција у овај војно-политички савез одустане, чекају је тешка времена са крајње непредвидивим исходом. У овом тексту је великоалбанска опасност намерно занемарена као аргумент у прилог томе да она уопште није неопходна како би атлантисти постигли свој циљ. Прекомерна употреба силе према демонстрантима на протестима прошле јесени биће бледа сенка онога што ће уследити уколико се не постигне консензус о стратешкој оријентацији те државе. Међутим, моје је дубоко уверење да Црна Гора неће ући у НАТО. Остаје само да се види да ли ће то бити у форми замрзавања ратификације приступног споразума у некој од држава, другим врстама притисака, самом спознајом САД да у овом тренутку тим потезом дугорочно више губе него што добијају или неком врстом унутрашњег конфликта који ће онемогућити даље интеграције.

Нови Стандард

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*