Илустрација

РИЈЕЧИ УТЈЕХЕ: ВРИЈЕМЕ ЈЕ ДАР БОЖИЈИ

Зашто је толико важан брижљив однос према времену које нам је Господ дао за земаљски живот? Шта хришћанин обавезно треба да стигне да учини? И за коју грешку, које кашњење се може испоставити да су непоправљиви? Објашњава протојереј Олег Стењајев.

Најстрашнији демон за православног хришћанина је хронофаг, који прождире наше вријеме. С интернета преузимамо филмове које не гледамо. Преузимамо и књиге које не читамо. Читав дан можемо да прележимо на каучу, да гледамо у плафон и да губимо драгоцјене тренутке свог живота. Човјек треба да научи да се одговорно односи према времену које му је дато.

У совјетско вријеме сам познавао једног човјека који је због својих вјерских убјеђења у стаљинским концентрационим логорима провео преко 20 година. И он ми је испричао причу о изузетном догађају који се у његовом животу десио негдје крајем 20-их – почетком 30-их година прошлог вијека. Радио је у ватрогасној служби у Москви, на Таганки. Овај човјек се звао Серафим Иванович, имао је брата Николаја. И Серафим се веома бринуо због тога што његов брат није ишао у цркву. Савјетовао је брата говорећи: „Иди у цркву, моли се, немој пропустити вријеме.» На то је брат Николај одговарао: „Кад будем стар као наш отац или мајка, обећавам ти, Серафиме, да ћу ићи у цркву, да ћу се молити, исповједати и причешћивати.“ И Серафим Иванович ми је испричао да је једном, кад је по ко зна који пут чуо такав изговор, као по неком надахнућу рекао брату: „Николаје, пази да не закасниш.“

После овог разговора прошла су два-три дана и одједном је неко назвао телефоном ватрогасну бригаду у којој је служио Серафим Иванович и саопштили су му: „Да ли је ваш брат тај и тај? Довезен је у болницу у тешком стању, има многобројне преломе кичме. Дођите.“ Серафим је затражио да га пусте с посла и отрчао је у болницу. Љекар је изашао из операционе сале и рекао му је: „Ваш брат је доживио несрећу. Покушали смо да учинимо све што је било у нашој моћи. Али… мноштво прелома кичме… Погинуо је.“

Почели су уобичајени послови око мртвог тијела, израда докумената; издејствовали су дозволу да однесу тијело кући. Код куће су опрали покојника, пресвукли су га, положили у сандук и тек око 4 сата ујутру људи су почели да се разилазе по собама како би мало одспавали. А Серафим је одлучио да посједи с братом у фотељи, да мало буде с њим, што се каже, насамо. И каже како је чим је сјео у ову фотељу у кући завладала тишина и буквално је уронио у неко виђење. И види: улази Николај – здрав, млад, лијеп; прилази му док овај сједи у фотељи и каже: „Симо, Симо, да ли чујеш? Закаснио сам.“ Серафим Иванович је задрхтао и пренуо се: сједи у фотељи, братовљево тијело је поред њега.

Ако човјек закасни на посао мораће да пише објашњење; ако закасни на састанак с другим човјеком, може да замоли за опроштај, може да се извини. Али ако човјек закасни да се помири с Богом, ако га обузме пролазност догађаја који се дешавају и ако не донесе најважнију и најпотребнију одлуку у овом животу – да се помири с Творцем, више нигдје и никад то неће моћи да учини. Тачка после које нема повратка за сваког човјека је физичка смрт. Зато кад човјек умире, он нема инструмент за поправљање који представља људско тијело. Док смо у тијелу можемо да постимо и Бог ће оцијенити наш труд; док смо у тијелу молимо се и наше молитве бивају услишене; кајемо се док још живимо на земљи и Бог види наше сузе. У будућем животу чак ни плач и шкргут зуба у паклу нико неће видјети и неће чути. Зато се трудимо да живимо хришћански – док још имамо макар мало времена како бисмо стекли мир у Христу и са Христом.

Немојмо улудо траћити своје године, своје мјесеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Зато што нико од нас не зна хоћемо ли имати следећи тренутак. Можда га нећемо имати. Можда нећемо имати сјутрашњи дан. Не знамо колико људи који сад гледају ову емисију неће дочекати сјутра. Сан сваког човјека, кад лежемо на починак, – представља слику смрти и молимо се показујући свој кревет: „Неужели мње одар сеј гроб будет?“ („Хоће ли ми ова постеља бити гроб?“)

Човјек треба одговорно да се односи према свом времену. Не треба да троши тренутке свог живота на нешто празно. Треба да васпита у себи осјећања тако да живи у складу са дневним, недељним, мјесечним и годишњим кругом богослужења. Руси су некад тако живјели. И познати словенофил, историчар Јуриј Самарин је писао да је Рус могао понекад да се напије толико да заборави на самог себе, али кад дође у храм и погледа икону на налоњу, кад погледа украсе у храму, могао је апсолутно тачно да каже који је дан у недељи, који је мјесец и који је датум. Наши преци су заиста живјели у складу са дневним, недељним, мјесечним и годишњим кругом богослужења. То је оно што недостаје многима од нас. И треба схватити да Православље није просто збир неких знања или вјерских убеђења. Православље је прије свега начин живота, то је оно како трошимо или не трошимо своје вријеме.

Треба брижљиво да се односимо према времену. Живот који имамо на земљи је дар Божији. Све се решава у овом животу. Човјек не може да се спаси после гроба. Ако до момента физичке смрти не стекне мир с Богом, више нигдје га неће стећи. То је очигледна истина. Али видите у чему се састоји парадокс нашег живота. У овом земаљском животу више се бринемо о тијелу иако поуздано знамо да ће наше тијело умријети. Наше тијело ће пропасти, без обзира на то колико да се бринемо за њега, и распашће се у земљи. Дан спасења људског тијела је кад тијело пролази кроз смрти, распада се у земљи, враћа се у стање препостојања, постаје прах, али васкрсава на звук трубе архангела Гаврила. То је дан спасења тијела, зато што васкрсло тијело више никад неће умријети. У овом садашњем земаљском животу постојање тијела одржава душа. Душа излази из тијела и тијело је мртво. У будућем животу ће све бити обрнуто и душа која изађе из тијела нема пуноћу бића. Она је или у предворју мука или у предворју блаженства. Али кад тијело васкрсне и кад се душа врати у ово тијело, тијело ће души дати пуноћу бића.

Дакле, треба брижно и брижљиво се односимо према сваком тренутку свог живота, јер смо још увијек живи. Можда је неко на самрти, можда изговара последње ријечи и молитве. Овдје, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овдје ће молитва бити услишена, Бог ће видјети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд. Трудимо се да не закаснимо да се помиримо с Богом, као што је закаснио Николај, Серафимов брат.

Протојереј Олег Стењајев
Са руског Марина Тодић
Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*