Беле ноћи у Петрограду и мост Александра Невског

РЕПОРТАЖА: Пловидба Невом – Русија између Србије и истока

  • Градски ток реке Неве дугачак је чак 28 километара. Некада је ова река образовала 101 острво на подручју града, али су временом градске власти многе од њих затрпали тако да је сада остало свега 42
  • Камене фигуре у подножју стуба симболизују четири руске велике реке: Волгу, Дњепар, Неву и Волкхов. У близини је и високи звоник Петропавловске цркве са позлаћеним врхом и фигуром анђела – чувара града, који сјаји на 122.5 метара надморске висине
  • На крају пловидбе, никога од нас, па ни мене није промашила светлосна зрака дајући и ми осећај припадности овом великом граду, његовој души и царевини која овде и даље живи. Управо се овде налази она највреднија Русија, Царска Русија
Пише: Ненад Бадовинац

Одувек сам волео слушати о царевини. Дуго сам чекао док нисам добио прилику да јој се приближим. Сво време се царевина помало усељавала у моје срце, а онда ме недавно и изненада привукла ка себи – у своје средиште, у град Петроград којег смо на путовању називали Питер. Први истински контакт са Питером сам имао са реке Неве. Било је то током пловидбе каналима који пролазе кроз готово све делове града. Градски ток реке Неве дугачак је чак 28 километара. Некада је ова река образовала 101 острво на подручју града, али су временом градске власти многе од њих затрпали тако да је сада остало свега 42. Нисам посебно морао да тражим начин како бих упознао Неву. То се догодило само од себе, током пловидбе, заједно са групом у малом бродићу.

Брод "Благодат" на Неви
Брод „Благодат“ на Неви

Било је око 22 сата када смо се сви заједно упутили ка ушћу реке Неве. Тек у то време је залазило сунце. Био је то део године када сунце тако касно залази. Чувене су то Петроградске „Беле ноћи“. Многи парови у Русији одлучују да се венчају управо за време „Белих ноћи“. Град је у то време препун романтике у којем појам времена никоме није потребан. Време је стало када смо се укрцали на брод. Свако од нас је заузео свој део брода, сели смо и посматрали лепоту града. Туристички оператер је све време причала о знаменитостима које смо обилазили: Острво Василијевски са прелепом архитектуром из 19. века. Слушајући њу сазнао сам да смо прошли испод моста: Александра Невског, Троицкиј моста, Литејниј моста, поред Ермитажа, али и поред осталим мањих музеја пловећи каналима у осталим деловима града. Поред Неве своју лепоту нам исказују два рострална стуба украшена бакарним рострама који су одузети са поробљеним бродовима. Камене фигуре у подножју стуба симболизују четири руске велике реке: Волгу, Дњепар, Неву и Волкхов. У близини је и високи звоник Петропавловске цркве са позлаћеним врхом и фигуром анђела – чувара града, који сјаји на 122.5 метара надморске висине.

Зимска палата (Ермитаж)
Зимска палата (Ермитаж)

Чинило се као да се брод управо због нас провлачи кроз градске канале како би нам показао знаменитости града. Били смо петербуржанима цењени гости, јер смо носили у себи ону искру љубави према царевини. Сви су се окретали за нама, помало се чудили нашим љубавним сигналима које смо упућивали овом прелепом граду. Све време је окус града приличио царевини. Становници Питера исто као и ми, воле царевину, стога су и нас убрзо заволели. Били смо упорни и пуни наде да ћемо доживети Питер у свим његовим бојама. То се остварило овде на реци. Боје Питера смо доживели као поклон од вољене царевине. Сигуран сам да би нас на овако знаменит начин својевремено угостила царска обитељ.

Убрзо су и пролазници схватили да смо постали зависници од Руске духовне лепоте. Нисмо били посебно гласни, већ напротив, ћутали смо. Каналима смо пролазили поред градских парковима, прометних улица и стамбених зграда. Обасјавала нас је ноћна расвета, али се она испреплитала са Белоноћним сунцем. Дух садашњости је остао позади и било је за очекивати да ћу иза угла неког од многобројних канала којим смо пловили угледати прошле векове, у времену царевине Цара Николаја II Романова. Стојећи, боље сам видео све што камера није могла забележити: прекрасне пејзаже животних прича људи који живе поред реке и на реци. Чини се да је савремена прича ових људи неодвојива од царевине. Знам да је то нова генерација људи, али сви они носе исте гене, гене из времена последњег руског цара. Гледам са реке тај дух прошлих времена по којег је требало овде доћи и доживети га. Удар на емоције присутан је иза сваког угла. Овај град живи на реци, грађен је да доживи свој врхунац управо у овом веку, управо у времену када смо овде. Но, можда је његова способност да се пред посетиоцима покаже као неуморни див препун престижних дарова намењени онима који заволе њега и царевину. Питам се како су градитељи успели да га украсе свим овим бојама које имају намеру да нашим очима дочарају време Царске Русије. Смисао профињених градитеља показује да су били итекако свесни појма царевине.

Црква Светих петра и Павла у Санкт Петербургу
Црква Светих петра и Павла у Санкт Петербургу

Оном духовном, од чега сам створен, било је лако да се нахрани духовном храном реке Неве у облику безбројних боја које овде сијају. Сваким треном пловидбе реком Невом постајем све сигурнији да живим духовни живот, јер ово што сам на Неви доживео не може да умре, не може да нестане. Сутрадан, када смо остатку групе испричали доживљај вечерње вожње Невом, привукли смо и остале да нам се придруже. Кренули су и они наредне ноћи са нама. Тада је вожња била испод подигнутих мостова који сваке ноћи чине јединствен доживљај којег је у оваквом облику не могуће наћи било где у свету.

Пловидба је трајала дуже, јер је то било путовање испод подигнутих мостова. За овај спектакл су знали и многи други који су са својим чамцима, јахтама и бродићима испловили из луке и испунили готово цели Невски залив. Свако је имао своју потребу да слави. Када би се мост подигао, сви би појурили да прођу испод подигнутог моста и пожурили према другом мосту. Када смо прошли испод сва четири подигнута моста, тада сам обратио пажњу на град, на ноћу покривени Петроград. Тада су се преда мном светла града појачала и њихова незаборавна игра са мојим емоцијама је почела. Била је то игра светлости са Ермитажа, са цркве Светог Петра и Павла, са купола осталих Светих храмова, музеја, мостова, јахти, бродова. На крају пловидбе, никога од нас, па ни мене није промашила светлосна зрака дајући и ми осећај припадности овом великом граду, његовој души и царевини која овде и даље живи. Управо се овде налази она највреднија Русија, Царска Русија. Овде у мом окружењу. То је управо оно што сам тражио: близину царевине, неугашене Руске царевине.

Записи и репортаже

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*