Панорама ратом разорене Малуле

РЕПОРТАЖА: Малула – сузе које свијет не види

За Космомолску правду пишу: Александар Коц и Дмитриј Стешин

Наши ратни репортери Александар Коц и Дмитриј Стешин су видјели како живи хришћански град-светиња после најезде исламских терориста.

Познате уличице које се као поточићи разливају по граду који се смјестио у кланац. Полако идемо с мајорем сиријске војске и сјећамо се како смо прије двије године као спринтери трчали између зграда из којих се пуцало. Било је апсолутно немогуће схватити ко пуца и одакле.

Арапски телевизијски канали су саопштавали да град само што није ослобођен од исламиста. Али испод једног у низу зидова од самана који нам је послужио као несигуран заклон, било је јасно да су вијести далеке од стварности. Као и спасоносан излазак из града до којег је требало савладати само пар квартала. Њима је с одвратним звиждуком јурила смрт, штекћући између зграда, у цигленој прашини превијани су тешки рањеници, иза ћошка су «заливали» из калашњикова не гледајући. А онда су одједном појурили…

Војска и локално хришћанско становништво нису издржали притисак одреда од неколико хиљада терориста који су се појавили иза либанског гребена. Снаге владе су покушале да освоје град фронтално, али су сваки пут биле потиснуте из Малуле. До вечери смо успјели да изађемо заједно с хаотичном бујицом избјеглица. Причали су страшне ствари – како су у куће хришћана упадали терористи, како су стријељали, клали, батинали до смрти… Тада још није било «Исламске државе» (организација је забрањена у Русији – Ред.) и «цивилизовани свијет» тада још није дијелио опозицију на «умјерену» и терористичку. Зато је и трагедија овог градића у којем се и дан-данас говори на арамејском језику – на којем је проповиједао Христос, – прошла незапажено за Запад.

Стојимо поред хотела «Сафир» који је претворен у прах, на импонзантној висини, с које су прије двије године овај град исламисти нештедимице отварали ватру из свих врста оружја. Одавде се свака улица види као на длану. Тек овдје човјек схвата колико су узалудни били покушаји армије – војска је гађана директно, као на стрељани. Велика скулптура Дјеве Марије тужно са висине гледа разорени град. Разбијене колибе, минирани крстови храмова, ријетки пролазници…

Одавде су хорде терориста силазиле у град уским стјеновитим кланцем, који је некад представљао туристичку маршруту. Овде су још увијек на сваких 20 метара за зид причвршћене корпе за смеће – људи у Сирији знају да чувају своје светиње. Предање гласи да је управо овдје свој пут завршила света Текла, ученица апостола Павла. Након што ју је протјерао антиохијски владар пјешке је кренула у Каламуну доносећи хришћанско учење и исцјељујући болесне. У извјесном тренутку снага ју је напустила, а најближе село је било иза високе планине. Света Текла је пала на кољена и завапила је ка Господу. Планина испред ње се расцијепила, направио се узак пролаз. Данас он води право до манастира Свете Текле, једног од најпоштованијих мјеста ходочашћа за хришћане Блиског истока.

У току првих мјесеци окупације монахиње и настојатељица су остале у храму, није им било забрањено да служе и западни медији су чак неколико пута гануто саопштавали о вјерској толеранцији «Фронта Ан-Нусра». Кад пиар више није био потребан, монахиње су заробљене. После 100 дана заточеништва замијењене су за жене терориста. Уз помоћ либанских специјалних служби. Запад је равнодушно ћутао. Али манастир је до тада био похаран. Још увијек је затворен, само старији стражар, који говори на древном језику који нико не разумије, стално живи при храму. Стражар нам отвара капију звецкајући свежњем кључева. Одлично, у трен ока је схватио да смо из Русије. Сагињемо се и провлачимо се за њим у пећину. Стражар мрмља:

– Руси! Руси! – и показује нам икону.

У келији свете Текле, на зиду, директно код улаза, гдје пада зрак свјетлости, виси Владимирска икона Богомајке, насликана у стилу старе руске школе. Келија је потпуно изгорјела – али су иконе благовремено однијете и сакривене. Терористи су у пећину убацили аутомобилске гуме и црна гареж од гума помијешала се с гарежи од цвијећа, које су овдје паљене стотине година. И свуда, гдје год да човјек погледа, наилази на трагове изругивања и скрнављења. Неке светиње – старински мозаици на камену – потпуно су уништене. Скинуте су длијетима. Терористи нису пропустили ниједан хришћански симбол који би им запео за око, у овој мржњи према туђој вјери било је нечег пакленог, демонског и нездравог. Захватило је светиње као шумски пожар и нетрагом нестало. Смеће и крхотине су очишћени, гареж је опрана. Иконе, чак и оскрнављене, стоје на подовима код изгорелих олтара. Чекају рестаурацију и освећење. Већ смо одлазили кад су се у манастиру појавиле двије дјевојке – дошле су код Текле. У фармеркама и блузицама, без марама. За шта су могле да моле праведницу? Можемо само да нагађамо прилично тачно – да неки момак обрати пажњу на њих, да ближњи буду здрави и да у Малули буде мир.

Она је сад пуста, вратило се десетак одсто становника. Исламисти-«опозиционари» су опљачкали цио град, не пропустивши ниједан храм, ниједну стамбену зграду. И људи не журе да се врате кући. Можда, слаби духом, нису хтјели да живе у близини својих оскрнављених светиња, које нису успјели да одбране или сачувају? А можда грађани не вјерују да су терористи заувијек потиснути? Али има оних који вјерују, нису сви пали у очај, видјели смо! На прозоре-пушкарнице кроз које су пуцали снајпери већ су уграђена стакла, а крв је опрана са симсова. Довезли су цемент, мјешалице за бетон – поправљају оно што су пројектили оштетили. У Теклин манастир је враћено звоно и сваког часа ће у свој духовни дом доћи монахиње-мученице. Све ће се вратити, искушење је било велико, али се могло издржати.

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*