Илустрација

РАЗУВАЈЕВ: Савремено руско друштво је нација реванша за геополитичку катастрофу 1991–1993

  • Руско друштво се, као и у случају с Кримом, ујединило пред спољном пријетњом. И не ради се само о томе да Руси у рату своје не остављају у невољи
  • Лажних ставова у том питању нема. У историји Русије и Евроазије било је различитих периода. И све патриотске тачке гледишта у складу су са линијом јачања државе, а то је најважније
  • Штавише, за судбину земље можемо да не бринемо. Ми смо нација реванша, а то значи да бар своју тајгу никоме нећемо дати. Више се не поставља питање шта ће бити с Отаџбином и нама. И то је, наравно, добро
Пише: Александар Разувајев

Случај са Турском и руским Су-24 главна је тема последњих дана. Озбиљни аналитичари и обични корисници друштвених мрежа изанализирали су ситуацију до танчина, детаљно размотривши војне, геополитичке, економске и остале аспекте будућих руско-турских односа, судбину Курда, Туркомана – народа турског поријекла који живи у Сирији и Ердогановог режима.

Најусијаније главе су чак захтијевале напад на Истанбул. Странице на друштвеним мрежама запљуснуо је талас порука „православних фундаменталиста и активиста“ који су се појавили ниоткуда. Либерална публика се поново жалила, помијешавши адекватну одмазду са жељом за самоизолацијом.

Руско друштво се, као и у случају с Кримом, ујединило пред спољном пријетњом. И не ради се само о томе да Руси у рату своје не остављају у невољи.

Све је много дубље. Савремено руско друштво је нација реванша, реванша за геополитичку катастрофу 1991–1993. Ми поново желимо да живимо у моћној држави. То право су нам одузели, без да су тражили нашу сагласност.

Прво су три другара потписала некакав папир о ликвидацији СССР, а потом је један од њих приредио показно тенковско гађање парламента у центру Москве. Као последица тога, држава се распала, а много велике дијелове највредније имовине привремено су приграбиле криминалне и полукриминалне групе.

Моћну државу свако од наших 86 одсто (удио Руса у становништву РФ) замишља на свој начин. Ми смо, заправо, веома различити. Црвени тугују за СССР-ом, сјећајући се Стаљинове модернизације и велике побједе 1945. године, бијели и монархисти – за царском империјом, сјећајући се Скобељева и Јермолова.

Евроазијци се сјећају златног вијека владавине Бату-кана и његових наследника, сматрајући да само ново словенско-туранско јединство народа бившег СССР може да створи нову империју и спријечи да постсовјетски простор прогутају Запад или Кина која је у експанзији.

Лажних ставова у том питању нема. У историји Русије и Евроазије било је различитих периода. И све патриотске тачке гледишта у складу су са линијом јачања државе, а то је најважније.

Штавише, за судбину земље можемо да не бринемо. Ми смо нација реванша, а то значи да бар своју тајгу никоме нећемо дати. Више се не поставља питање шта ће бити с Отаџбином и нама. И то је, наравно, добро.

Међутим, значајан дио великих предузетника, државних функционера и средње класе дефинитивно се заглавио у 90-тим. Њих у Русији има 1, можда 1,5 одсто, али они још увијек много тога одређују. За њих су профит и лично благостање по било коју цијену и даље главна и једина идеологија. А приче о историјском реваншу изазивају само потпуно неразумевање или злобни подсмјех.

Те персоне дефинитивно треба мијењати, и што прије, то боље. Њихово налажење на врху друштвене пирамиде је апсолутно неприхватљиво у контексту историјског момента.

Најбоље је да то уради сама власт којој смо делегирали одговарајућа овлашћења на изборима. Много горе би било да тај неконтролисани процес крене одоздо.

Ја нисам апсолутно тржишно оријентисан. Разумно економско понашање, чак и жудња за богаћењем у постиндустријском друштву дефинитивно су плус, а не минус.

Али, историјски реванш је старији и нешто што је историјски важније.

Факти

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*