Илустрација

ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИСЛАВ ЦИПИН: О СТАТУСУ САБОРА НА КРИТУ

Статус „Светог и Великог Сабора“ који је одржан на Криту коментарише протојереј Владислав Ципин, доктор црквене историје, професор и шеф катедре за црквено-практичнe предметe на Московској духовној академији и професор канонског права у Сретењској духовној семинарији.

Пише: Протојереј Владислав Ципин

У јуну 2016. г. на Криту је одржан Сабор, који је унапријед назван „Свеправославним“. Његов састав и околности његовог сазивања које имају везе са учествовањем и неучествовањем на њему представника аутокефалних Православних Цркава изазвали су велики одјек у медијима, углавном нестручан. У најразличитијим публикацијама се истицала његова сензационалност, стално је објављивано да је то догађај без преседана у периоду од више од једног миленијума црквене историје. Другим ријечима, још прије сазивања докони коментатори су га стављали у исти ред са седам Васељенских Сабора од којих је последњи одржан 787. г.

Заправо, за то нема основа. Двадесетих и тридесетих година ХХ вијека идеја о сазивању Васељенског Сабор је с ентузијазмом разматрана у Фанару, за овакву манифестацију су се обављале припреме, али је земљотрес који се десио у Светој земљи (а тада је Јерусалим изабран за његовог домаћина) спријечио одржавање Сабора на којем је од стране прогањане Руске Цркве требало да учествују обновљенци, који су у њој изазвали раскол. Сабор је одложен на неодређено вријеме, а кад је 1960-их година обновљена припрема за њега (овог пута уз учествовање представника канонске Руске Цркве), није се више радило о Васељенском, већ о Свеправославном сабору, али притом, истина, није било искључено да касније може бити проглашен за VIII Васељенски, али се ниједан одговоран црквени прегалац није унапријед изјаснио о таквом признавању.

А кад је коначно одређен програм Сабора за који су се вршиле припреме постало је јасно да он не може стећи статус Васељенског. Међу Саборима које је Православна Црква признала за Васељенске није било ниједног на којем нису формулисане догме (у виду Символа вјере, саборског ороса или на други начин), а догматске теме нису биле предвиђене програмом Сабора који је планиран за 2016. годину, а за доношење одлука о малобројним питањима која су после велике селекције остала на програму, није била потребна компетенција Васељенског Сабора.

У вези са термином „васељенски“ потребно је терминолошко објашњење. Историја Цркве зна за различите саборе који су себе проглашавали „васељенским“, али касније нису признати за такве, испоставило се да су јеретички, разбојнички, или нису одбачени, али се сматрају помјеснима, без обзира на то што су неки од њих по свом саставу далеко превазилазили границе једне митрополије (каква је била велика већина сабора из I милијенијума после Р.Х.) или једног патријархата. Као примјер се могу навести 2 сабора која су била сазвана за вријеме светог патријарха Фотија: 861, 869. и 879. године. Други од ових сабора, на којем је свргнут патријарх Фотије, а свети патријарх Игњатије враћен на Константинопољски пријесто у Католичкој цркви се назива VIII Васељенским, због чега се понекад доноси погрешан закључак да га Православна Црква одбацује као разбојнички. То није истина: за нас је то само један од помјесних сабора.

Додјељивање сабору назива „васељенски“ својевремено није имало значај који је овај термин попримио касније. Ради се о томе што је овај термин „васељенски“ (грчки „οἰκουμενικός“) еволуирао. У Ромејском царству се многим институцијама додавао овај титуларни назив: „васељенски патријарси“, „васељенске судије“. Савремена употреба архаичних титула које одговарају реалијама прошлости и које су преузете из номенклатуре византијске епохе представља устаљени црквени стил. Али када осјећај за мјеру буде изневјерен и кад се титуле доживљавају као карактеристике садржаја на основу којих се појављују неодрживе претензије, очигледна је мегаломанија која изазива жаљење.

У том смислу је веома карактеристичан један изванредан документ. Крајем XIV вијека кад се Ромејска (или како се сад назива, Византијска држава) састојала само од престонице с најближом околином велики московски кнез Василије Дмитријевич је забранио митрополиту да узноси име императора на богослужењу, зато што Руси имају Цркву, а немају цара. Гласине о овој новини су дошле до Константинопоља и патријарх Антоније је великом кнезу Василију упутио повељу у којој је писало:

„То није добро. Свети цар заузима високо мјесто у Цркви, он није исто што и други локални кнезови и владари. Цареви су на почетку утврдили и учврстили побожност у цијелој васељени, цареви су окупљали Васељенске Саборе; они су својим законима потврдили поштовање онога што говоре Божански и свети канони о исправним догмама и о уређењу хришћанског живота; много су се подвизавали против јереси. Због свега тога имају велику част и заузимају високо мјесто у Цркви. И ако су, по Божијем допуштењу пагани опколили царска имања и земље, цара ипак поставља Црква, по истом чину и са истим молитвама се помазује великим миром и поставља се за цара и самодршца Ромеја, односно свих хришћана… Ако су и неки други хришћани присвајали назив цара, сви ови примјери представљају нешто неприродно, противзаконито и више су дјело тираније и насиља (неголи права). Заправо, који оци и који сабори и који канони говоре о њима? А све, и одозго и одоздо, говори о природном цару, чије се законске одредбе испуњавају у цијелој васељени и само његово име свуда помињу хришћани, а не било чије друго“ (Цит. по: Карташов А.В. Есеји о историји Руске Цркве. М., 1993., стр. 371).

Ова посланица одлично илуструје претензије византијске правне свијести: чак и у последњем периоду постојања државе царство Ромеја је поистовећивано са васељеном: сматрало се да империја нема географске границе и да обухвата цијели свијет – васељену, екумену. Зато су царске институције називане „васељенским“, а црквени сабори, који су превазилазили границе појединих митрополија такође су се називали „васељенским“.

Али временом је у православној еклесиологији настало учење о Васељенским Саборима који нису такви само по називу, већ и по суштини ствари, а суштина се састоји у томе да вјероучитељске догматске формуле које су на њима проглашене посједују непогрешивост, због чега се и сами Сабори признају као богонадахнути, јер такви и јесу. У њиховим оросима се заправо садржи језгро Светог Предања, које је заједно са Светим Писмом богооткривена истина.

У канонима и другим црквеним актима нема дефиниција које се односе на Васељенске Саборе, њихов састав, овлашћења и инстанце које су опуномоћене да их сазивају. Пошто не постоји канонска дефиниција Васељенског Сабора, главне црте ове изванредне, харизматске институције у животу и структури Цркве се могу открити само на основу историјских података, уз уопштавање околности у којима су они сазивани и одржавани. Што се тиче инстанца које их сазивају, свих седам Сабора су сазвали императори. По свом саставу Васељенски Сабори су представљали епископске корпорације. Презвитери, ђакони и монаси без чина, као и царски чиновници присуствовали су Саборима, али су саборне одлуке (оросе) потписивали само епископи или замјеници одсутних епископа. Императорски потписи актова Васељенских Сабора су им давали ауторитет државних закона. Изузетак, који не представља норму, јесте потписивање монаха без епископског чина, аката VII Васељенског Сабора. Разлог за то је био ауторитет који су монаси стекли својом исповједничком одбраном иконопоштовања у вријеме иконоборачких прогона.

Канонски монопол епископата на учествовање у Саборима наилази на предрасуде, које дјелимично проистичу из терминолошке збрке повезане са словенским и руским преводом грчких ријечи. Универзалност Цркве је језиком Символа вјере изражена помоћу двије дефиниције – једна (μία) и католичанска (καθολική, у руском преводу „саборна“). У уобичајеним представама о саборности Цркве, о саборном начелу њеног уређења, које се одразило у руској литератури, често се сријеће озбиљна терминолошка грешка, која изврће православну еклесиологију. Ова грешка се састоји у томе што се успоставља директна, непосредна веза са „саборношћу“ која се исповиједа у Символу вјере као једног од својстава Цркве и црквене институције као што је „сабор“.

Типичан случај аберације који се очигледно не може објаснити елементарном неукошћу и незнањем тога да је у тексту Символа вјере у оригиналу употријебљена ријеч „καθολική“, која нема исти коријен као грчка ријеч „сабор“ („σύνοδος“), већ је највјероватније изведена из одавно устаљене традиције шире, дакле, богословски не сасвим адекватне интерпретације садржаја појма „саборност“, „католичност“, кад се у идеју саборности укључује додатни садржај, који може бити изведен из семантике словенске и руске ријечи „сабор“. Заправо, да бисмо били богословски коректни, треба да полазимо од тога да се институција као што је сабор не односи прије свега на саборност (католичност), већ на апостолске катактеристике Цркве. У класичном Катихизису светитеља Филарета тема сабора се разматра на одговарајућем мјесту – тамо гдје се коментарише „апостолско“ својство Цркве.

Надлежност Васељенских Сабора се прије свега састојала у решавању спорних догматских питања. Васељенски Сабори су такође издавали каноне у којима је биљежено обичајно право Цркве или се придавао виши, општецрквени ауторитет одлукама помјесних Сабора. Напокон, Сабори су судили поглаварима аутокефалних Цркава и другим јерарсима, не само уколико су били оптужени за јерес, већ и због кршења дисциплине или незаконитог заузимања црквених дужности. Васељенским Саборима је такође припадало право да доносе суд о статусу и границама Помјесних Црква. Историјски је коначно признавање Сабора за Васељенски припадало следећем Сабору. Тако је Сабор из 787. године признат као VII Васељенски на Помјесном Константинопољском сабору 879. године.

У црквеном народу је уобичајено мишљење по којем Васељенских Сабора не може бити више од седам, а то значи, с једне стране, да се не може признати за Васељенски неки од Сабора који су раније одржани, а с друге – у будућности је немогуће сазивање новог Васељенског Сабора. Ово убјеђење које је у народу чврсто уврежено не може се догматски образложити, али се мора признати да га историја није оповргла, и зато треба да будемо опрезни и да га не квалификујемо као заблуду или предрасуду.

О Васељенском статусу Сабора који је одржан на Криту и у чији програм нису улазиле догматске теме, већ због тога не може бити ни говора. Али да ли је исправно или није то што се назива Свеправославним? Ако се ради о властитом имену попут тога што су неки сабори познати као „Двократни“, „Сабор испод храста“ или наши „Велики Московски Сабор“ и „Стоглави Сабор“, зашто да не? Али ако се не поставља питање о властитом имену, већ о његовом црквеном статусу, очигледно је да Сабор на Криту није био свеправославни. На њему није било представника, не 4, као што обично пишу новинари, а и не само они, већ 5 аутокефалних Помјесних Цркава – Америчка Црква се не помиње, зато што њено учествовање није ни било предвиђено. Међутим, то не значи да таква Црква не постоји и да је престао да важи томос којим јој је 1970. године дарована аутокефалност. Дакле, на Сабору није било представника 5 Цркава, а представници 10 других су били присуствовали, али је аритметичка надмоћ присутних у односу на одсутне привид. Постоји и друга, важнија статистика. Паства Помјесних Цркава које нису учествовале на Сабору износи три четвртине православаца на цијелом свијету.

И још о рецепцији саборских аката: пошто документа која су донијета на „Свеправославном сабору“ нису догматског карактера и значаја, питање њихове рецепције се не поставља оштро тако да њихово признавање или непризнавање служи као лакмус папир Православља, као кад су у питању догматски ороси и друга угледна излагања вјеронауке. Релативан значај ових докумената се признаје у зависности од квалитета њиховог садржаја. Одмјерена оцјена сваког од њих се може дати тек након темељног проучавања. С тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, већ резолутивном дијелу имају обавезујући карактер за оне Цркве чији су представници учествовали у њиховом доношењу, али би било апсурдно сматрати да на било који начин везују и оне аутокефалне Цркве, чији поглавари и архипастири нису ставили свој потпис на њих. Другачији однос према њима би подразумјевао да или је то Сабор in corpore, или да неко од његових учесника посједује непогрешивост, али хвала Богу, ниједан православни епископ не претендује на непогрешивост која припада Христовој Цркви и која је институтивно везана искључиво за Васељенске Саборе.

Са руског језика превела Марина Тодић

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*