Илустрација

ПРОТОЈЕРЕЈ ЦИПИН: О ТОЛЕРАНТНОСТИ

Пише: Протојереј Владислав Ципин

Једна од најважнијих парола нашег времена је нашироко позната „толерантност“ или на српском „трпељивост“. У прошлости та ријеч се употребљавала или у садејству са ријечју „дом“ (на руском језику фраза „дом терпимости“ означава јавну кућу), или у измијењеном облику у контексту правног статуса вјерских мањина као „вјерска толеранција“, што појашњава значење тог израза. Очигледно је да у савременим државама попут Русије, Француске или Сједињених Држава нема државне религије, већ је загарантована слобода вјероисповести и једнакости грађана независно од њихове вјерске припадности, тако да термин „вјерска толеранција“ губи на својој актуелности. Најновија семантичка еволуција ријечи „толерантност“ проширила је значење овог појма, приближивши га неологизму „политичка коректност“ и смјестивши га у сферу која дефинише односе међу расама, народима, културама и цивилизацијама. Приврженост принципу толерантности и политичке коректности постала је својеврсна пропусница у „цивилизовано друштво“, нешто попут смокинга или кравате.

Међутим, примјена тог посебног термина према људима друге расе, открива нам да су људи који себе сматрају толерантним заправо латентни расисти. Зарад појашњења овог закључа, који се на први поглед може учинити апсурдним, навешћемо примјер вјерске толеранције у државама гдје постоји државна религија. Вјерска толеранција у том случају представља цивилизовано понашање државе или приватних лица, који припадају државној религији, према вјерским мањинама, притом не доводећи у питање доминантни статус државне вјероисповести. Или један банални примјер који илуструје парадокс ријечи „толеранција“: фанатичне америчке феминисткиње, испуњене осјећајем надмоћи свог рода, веома су бурно реаговале ако се неки каваљер усудио да им пружи руку приликом силаска низ стрме степенице, или понудио да им помогне при ношењу тешке торбе, јер су сматрале да је такво понашање у ствари показатељ мушкарчевог непоштовања према цијелом женском роду и према њима самима – у њиховим очима тај човјек је био „гендерни расиста“. На сличан начин реагују припадници расних мањина када се сусретну са политичком коректношћу и толеранцијом од стране „бледоликих“ Европљана или Американаца, који су их некада називали „обојеним“, јер их нису сматрали равним себи.

Термин „толеранција“ међу расама, народима и културама у Русији није умјесан. За разлику од западнe Европe и сјевернe Америкe, у којима је донедавно (да се политички коректно изразим) његована идеологија супериорности бијеле расе над „обојеним“, што је јако битно за идентитет Западног човјека, у Русији тога никада није било. А ако је некада нешто слично и било забиљежено у виду индивидуалних случајева и екцеса, онда је такво понашање потпуно страно и у супротности са руским погледом на свијет и тако је било кроз читаву нашу историју. То можемо објаснити на разне начине, али главни разлог представља јеванђељско учење о универзалном братству међу људима, а и због тога што за Христа „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни скита, роба ни слободњака“ (Кол. 3: 11). Те ријечи и учење су наши преци усвојили толико искрено и дубоко да су наставили да баштине осјећање једнакости међу људима разних раса и националности, чак и у то вријеме када су изгубили своју православну вјеру, када је на државном нивоу свака религија била одбачена и дискредитована, јер су одрасли у средини прожетој хришћанским етосом. Збот тога расправе о расној и националној толерантности у Русији немају утемељење. Узевши то у обзир, хулиганска или у неким случајевима и криминална активност скинхеда, ионако малобројних, апсолутно противрјечи руској традицији. Њихово понашање је чиста копија туђе традиције, што је јасно и из њиховог назива – „скинхед“. У руском језику чак не постоји ни назив за тако нешто. Они немају подршку у руском друштву и не заслужују да им се посвећује вријеме у озбиљној расправи, осим ако то нема за циљ друштвену психотерапију. Стога је медијска халабука око њиховог неприхватљивог дјеловања контрапродуктивна.

Русија, као и остале православне земље, ма колико биле заражене увезеним бацилима расизма, ксенофобије и шовинизма, радикално се разликују у том погледу од Запада, који је у блиској прошлости био под апсолутном влашћу идеје о сопственој супериорности израженој кроз цивилизаторску фразу – „терет одговорности бијелог човјека“. Зар исти тај „терет“ не подстиче једну савремену суперсилу да намеће своје вриједности читавом свијету, који још није заборавио цивилизаторе и колонијалисте из 19. и 20. вијека, иако нико у данашње вријеме, наравно, не покушава озбиљно да заступа идеју расизма?

У оквиру наметања вриједности, које врше савремени цивилизатори, „толерантност“ добија сасвим нову и оригиналну интерпретацију. Када у данашње вријеме неко замјера свом противнику да није толерантан, он више не мисли на његов однос према разним расним, националним или вјерским мањинама, већ под тим подразумјева његов однос према људима који бирају стил живота, који се у ранијем периоду сматрао скандалозним и порочним, другим ријечима ради се о толерантности ка гријеху.

Али хришшћанин, чисте савјести, не може испунити такав захтјев, јер озбиљно схвата упозорење апостола Павла: „Не варајте се, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије“ (1 Кор. 6: 9–10). Апостол не учи хришћане трпељивости према гријеху, већ супротно – нетолерантности према гријеху. Притом је наша прворазредна брига да разоткријемо гријех у себи самима, јер нам Господ заповиједа: „Не судите да вам се не суди… А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт. 7: 1, 3). Али тај позив да не осуђујемо трунку у оку ближњег свог, док је у нашем брвно, не значи да смо слијепи пред очигледним гријесима наше браће. Господ је говорио својим ученицима: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послиша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18: 15–17), другим ријечима, грешник који одбија покајање подлијеже искључењу из Цркве.

Најважније је да, док разобличавамо јавног грешника, не чинимо то с фарисејском охолошћу, већ скрушено, знајући да смо и сами грешни, и с љубављу, с искреном надом на његово покајање и промјену живота. Апостол Павле, у својој Посланици коринћанским хришћанима, прво набраја гријехе који препречују пут у Царство Небеско, а потом додаје: „И такви бејасте неки, али се опрасте и просветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега“ (1 Кор. 6: 11).

Да ли то све значи да нетолерантност ка гријеху, коју нам Господ заповједа и која се тиче самопријегора и покајања као и међуљудских односа, има утицаја само на живот унутар Цркве и нема никаквог значаја за политичку или правну сферу? То би била неистинита претпоставка. Хришћани не треба да бјеже од овог свијета нити да га руше. Чак и у вријеме прогона Цркве у Римском царству, хришћани су били одани грађани, што је дивно изражено у „Апологији“ Светог Јустина Филозофа, упућеној цару Антонину Пију. Хришћани нису зазирали од војне службе у легијама паганског Рима, нити су сматрали да је то неспојиво са хришћанском вјером. Православна Црква слави као свете угоднике Божије оне који су пострадали за вјеру у Спаситеља за вријеме чистки хришћана у армији. Тада су пострадале велике римске војводе као што су: Великомученик Георгије, Димитрије Солунски, Теодор Стратилат. Учешће хришћана у државном апарату добило је на значају када је Свети цар Константин даровао хришћанима слободу вјероисповјести.

Када су хришћани постали већина, римско законодавство и правни систем претрпјели су озбиљне промјене под утицајем јеванђељског учења и хришћанских моралних норми. Промјене су нарочито видљиве у кривичном праву, гдје је направљена јасна разлика између порока који нису подлијегали кривичној санкцији и оним људским гријесима који су могли бити кривично гоњени. Ту правну разлику хришћани нису успоставили у виду приватних лица или као дио Цркве, већ у својству чиновника овлашћених за израду законодавних аката, или као благочестиви хришћани и носиоци врховне власти, тојест као цареви, који су доносили законе, руководећи се притом хришћанском савјешћу. Сличне поуке можемо извући и из историје руске државе и њеног односа са Црквом, као и из историје руског права, које је засновано на хришћанским моралним вриједностима.

Очито је да границу међу гријесима који се не кажњавају и криминалним дјелима утврђује држава, а не друштвене групе. Али за нас хришћане је врло важно гдје ће та граница бити и какве ће одлуке у том погледу бити донесене. У сваком случају, православни хришћани, који су вјерни и предани јеванђељском учењу, позвани су да у политичком животу подрже све оне партије које штите моралне вриједности, а не оне странке које проповједају толерантност према гријеху или бришу границу између морала и гријеха, добра и зла. Стога, када хришћанин бира своју политичку опцију он увијек мора да води рачуна о томе какви су ставови одређене партије по питању друштвеног морала, да ли ће она штити тај морал у законодавној, административној и судској сфери, или ће га рушити. Једном ријечју за хришћанина је важно да ли једна партија подржава или одбацује морални друштвени поредак. Дабоме, јасно је да не треба судити само по ријечима и тврдњама, већ у главној мјери по дјелима. Посебна одговорност пред Богом, у сврху борбе против овог очигледног зла, лежи на законодавцима или учесницима у власти, који су православци.

С руског Александар Ђокић

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*