Грб Руске империје на славолуку Петропавловске тврђаве у Санкт Петербургу

ПРОСЛАВЉЕН У ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ: Поводом рођендана Руске империје

Пише: Алексеј Светозарски

Дана 22. октобра (4. новембра по новом календару) 1721. године Сенат је издао указ којим је Петра I именовао за императора: „за очинску бригу и старање које је за добробит државе изволио да покаже и за тако снажно бодро и старање и за то што је учинио да његов подани народ постане прослављен у цијелом свијету“. Русија је постала империја.

Замолили смо историчара Алексеја Константиновича Светозарског да објасни смисао и значај ово догађаја.

Русија као империја    

То што је Сенат Петру I додијелио титулу императора представља признање његових личних заслуга. Признање да је завршена велика етапа у историји земље. Али то је био и данак новим струјама. Почела је нова епоха и то више није било Московско царство, већ друга држава. Русија је добила излаз на Балтичко море после дугог рата који је трајао више од 20 година; спровела је низ реформи, веома потребних реформи, које су се тицале државне управе, армије и флоте. Све се промијенило, промијењено је само устројство руског живота.

Русија се сад позиционирала као држава која свјетску заједницу – тадашњу Европу – приморава да узима у обзир њено мишљење. Како је говорио сам Петар Велики: „Треба водити европску политику.“ Русија постаје члан европске заједнице, излази из извјесне самоизолације и појављује се на међународној сцени.

Треба да имамо на уму да је у Петрово вријеме изградње империје тек започела. Овај процес се, по мом мишљењу, завршио за вријеме Катарине Велике.

Зашто за вријеме Катарине Велике? За вријеме њене владавине освојене су нове територије, Русија излази на Црно море и постаје веома важан играч у свјетској политици – у суштини је одређује. И још: Русија сад своје проблеме решава и војним путем и ван граница земље. Сматрам да је то веома важан критеријум империје. И то је показатељ снажне државе.

Катарина је промијенила многе ствари у унутрашњој политици. А себе је сматрала мајком свих поданика која мајчински све жели да прими, – сјетимо се њене политике пресељења и прилично велике вјерске толеранције. Она је заиста довршила Петрово дјело. И схватала је то.

Ове двије историјске личности – Петар I и Катарина II се у публицистици, а понекад чак и у црквеној историографији, подвргавају остракизму. Међутим, не можемо да не признамо да су њих двоје оснивачи империје. Почетак је Петар I, утврђивање је Катарина II. Између њихове владавине било је скоро 40 година дворских преврата…

Империја, наравно, уједињује многе народе који су били или покорени, или освојени, или су добровољно примили подаништво, или су ангажовани у економској дјелатности империје. Управо уједињује. Локалне елите народа се укључују у елиту империје. Народи имају могућност да живе по обичајима и законима на које су навикли. У Руској империји је владала прилично велика вјерска толеранција. Сјетимо се да су се на Невском проспекту – главној улици престонице империје – налазили храмови различитих конфесија: и католичка базилика свете Катарине, и протестанска кирха Петра и Павла, и јерменска црква… И наравно, величанствена православна Казанска саборна црква као доминанта. Дакле, империја је слика дома за све.

Империја и Црква

Петар I није примио само титулу императора, већ и оца отаџбине. Тиме је истицана и изузетна улога цара – узгред речено, то је била нова улога. Сад је воља монарха представљала највиши извор права. То је принцип апсолутистичке монархије. И занимљиво је да управо 1721. године, неколико мјесеци прије додјељивања императорске титуле Петар оснива Духовни колегијум – у суштини, званично укида патријараштво. Последњи Московски патријарх био је патријарх Адријан († 1700), и премда је престо патријарха преко 20 година био упражњен, сачуван је некадашњи поредак црквене управе. Сад је он принципијелно промијењен.

Свих ових 20 година Петар је спроводио реформе државне управе: умјесто прилично незграпних уреда он ствара складан систем колегијума – министарстава. И сад стварање овог система колегијума довршава Духовни колегијум, који је ускоро добио назив Свети владајући синод.

Ова реформа Петра I се често оцјењује само негативно. Да ли је то оправдано? Наравно, Црква сад постаје дио државног механизма. Али колико је прије тога била самостална? Колико је самостална била фигура патријарха? Многи историчари сматрају да је после патријарха Никона само патријарх Јоаким можда имао извјесног утицаја на државне послове. Он је подржавао Петра, бранио је његова права на царски престо. А патријарх Адријан? Позната је епизода – погубљење учесника у Стрелецком бунту. Патријарх Адријан долази – не на Црвени трг, као што се то обично мисли због тога што је тако насликао В.Суриков. већ у Преображенску слободу, гдје се лије крв, гдје се налазе стратиште и вјешала, гдје Петар и његови саборци, чију лојалност провјерава, сијеку главе побуњеницима, завјереницима, правим и умишљеним… Доноси Владимирску икону Мајке Божије и моли за помиловање, чему ће се Петар веома зачудити. Зато што је прије тога последњи човјек који је искористио право да моли за људе био митрополит Филип (Количев), још за вријеме владавине цара Ивана IV Грозног… Државна власт је одавно укинула ово право.

Наравно, Петар је нарушио канонско уређење Цркве, али немојмо заборавити да ни прије тога Црква више није била нека самостална институција. За вријеме цара Алексеја Михајловича донијета је Манастирска уредба, којом су практично контролисане манастирске земље и земље архијерејских домова. Не само то, свјетовни чиновници уреда су чак распоређивали приходе Цркве. Тако да је тенденција таквог државног управљања Црквом постојала. Петар је само ставио тачку. Што се тиче уређења манастирског живота и манастирског земљопосједништва, тачку је ставила Катарина II. Игор Корнејевич Смолич сматра да је спор о црквеном земљопосједништву, који је започет у XIV вијеку завршен „првим ослобођењем сељака“ манифестом из 1764. године: манастирски сељаци су постали цареви – економски, како су их називали, пошто је њима управљао за њих безлични Колегијум економије.

Нема сумње у то да је црквена реформа Петра I врло двосмислена. Да, Црква је чврсто ушла у састав државног механизма и лишена је канонски правилног предводништва. Међутим, у овој потчињености држави било је и извјесних позитивних момената. Један од њих је транспарентност: финансија, дјелатности архијереја… Тако, на примјер, ако би архијереј прекорачио извјесне дозвољене границе, једноставније речено – ако је почео да испољава самовољу, о томе (не за вријеме Петра, већ касније, за вријеме Николаја I) секретар конзисторије обавјештавао обер-прокурора, који је у појединим случајевима чак блокирао одлуке архијереја. Наравно, то канонски није исправно, али је спречавало самовољу, приморавало је архијереја, уколико је био необуздане природе, да буде уздржан у својим поривима.

Огроман плус синодалног периода представља систем духовног образовања. Он је био изванредан, није заостајао за европским до почетка ХХ вијека.

Као очигледно негативне моменте навешћу фискалне функције за које су била задужена духовна лица: морала су да траже расколнике, да потказују људе који нису долазили на исповјест, да у случају потребе достављају потврде о људима који су били на исповјести, али којима није дозвољено да се причесте Светим Тајнама. Наравно, почетком XVIII вијека сама реч „потказивати“ је имала мало другачије значење од онога које је стекла касније, посебно у другој половини XIX и почетком ХХ вијека. У XVIII вијеку имала је значење: „обавјештавати надређене о извдесном нереду и рђавим стварима“. Међутим, и овакво „обавјештавање“ је већ почетком XIX вијека образовано друштво доживљавало као нискост и нечасност. Потказивање је највећа срамота. И овакав однос је гајен од дјетињства. Фискалне функције које је Црква требало да испуњава, срозавале су њен ауторитет у очима друштва у којем су све више јачала антиклерикална расположења.

Црква је требало да објављује све одлуке владе. Једноставно зато што је у храму, кад се окупи велико мноштво народа – а то је претежно био прост народ, дакле, и неписмен – то било врло згодно: сви су били обавјештени о одлукама владе. Али Црква је и због тога губила ауторитет. Познато је да су у годинама Првог свјетског рата, кад су се војска и земља већ уморили од дуготрајних борбених дејства манифести који су се читали у храмовима дочекивани с крајњим незадовољством.

Владајући Синод су и тада и данас многи историчари доживљавали као нешто туђе Цркви. Али желио бих да цитирам једног мудрог човјека, московског протојереја, великог познаваоца старе и нове историје који је односе између државе и Цркве у овом периоду окарактерисао на следећи начн: синодски систем је био спољашња сила, али ова сила није била непријатељска према Цркви. Морамо се сложити с овим. Иако је, наравно, било много бирократизма и контроле над живим појавама живота. Сви се сјећамо с каквим су се неповјерењем чиновници – узгред речено, и неки архијереји који су постајали чиновници – односили према појавама православног народног духа и подвижништва као што је старчество. Оптински старци су били прогањани! Црквено руководство није схватало старце Амвросија, Варсануфија… Није схватало испољавање духа које није регулисано правилима и спољним инструкцијама. Контрола живе проповиједи, бесконачна цензура… Тога је било свуда и укинуто је тек у периоду револуције 1905-1907. године.

Дом за све

Хајде да упоредимо Руску империју с, рецимо, Отоманском империјом, која је такође нестала у ватри Првог свјетског рата. Тешко је замислити султана „сјајне Порте“ у улози оца свих својих поданика. Он је од њих очекивао потпуно повиновање. Знамо како су људи били понижавани и угњетавани по националном, али прије свега вјерском критеријуму. Не само православни хришћани, већ ни представници неких других вјероисповијести нису били равноправни с поданицима који су исповиједали ислам.

Премда су у Руској империји постојала одређена ограничења по вјерском и националном критеријуму, није било онога што се повремено дешавало у Турској. Русија није била тамница народа, она је била дом народа. Центар је давао више него што је узимао. Његова улога у доношењу тековина цивилизације била је огромна, зато што је национална периферија добијала драгоцјене стручњаке, у њу су стизали образовање и култура, развијала се индустрија итд. Ови народи – сад већ државе – требало би да буду захвални Русији.

Империја је оптимална форма за државу која има огромну територију и у којој живе многобројни народи. Она је у стању да успјешно одржава равнотежу у међунационалним односима и да буде дом за све.

Са руског превела Марина Тодић

Православље.ру

 

2 Коментара

  1. Бог на Небу а Света Русија на земљи !!!

  2. Za vrijeme vladavine gore pomenuta 2 ruska vladara (Petra I i Katarine) bio je u sluzbi na ruskom dvoru i jedan vrlo cijenjeni srpski diplomata – Sava Vladislavić Raguzinski (1668-1738).
    S’obzirom koje su mu odgovorne misije povjeravali ova 2 vladara, moze se slobodno reci da je i on dosta doprinio tom usponu Rusije, svojim znanjima i sposobnostima.
    Vise o ovom covjeku ovdje:
    https://sr.wikipedia.org/sr-el/Сава_Владиславић_Рагузински

    Isjecci iz teksta:
    …cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu jula 1702. godine
    …1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe,
    Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, …
    Od carice Katarine je dobio titulu grofa 24. februara 1725. godine.[3] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do kjahtanskog sporazuma, najvažniji međunarodni sporazum Rusije i Kine do sredine 19. vek o i danas važećem razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*