Александар Вучић, мандатар за састав нове Владе Србије

Пренемагање господара Вучића је увод у „меку“ диктатуру

„Шпанска серија“ са састављањем нове владе Србије не дjелује да је близу завршетка. Међутим, сво то одуговлачење и кукање мандатара Александра Вучића како га зли моћници притискају са свих страна има само један циљ, а то је да се покаже како овој земљи институције нису ни потребне, већ да све треба да зависи од једног човjека – управо самог Вучића. Питајте само оне несрећне људе који су чекали од ране зоре да им „технички“ премијер рijеши проблеме у распону од набавке лијекова па до обезбјеђивања посла…

Тереза Меј, нова премијерка Велике Британије, формирала је свој кабинет у року од неколико дана од добијања мандата, и то после најтурбулентнијег периода у новијој политичкој историји те земље. Александар Вучић то још увек није урадио, иако су избори били далеког 24. априла.

Наравно, он увијек може да парафразира чувену изјаву Николе Пашића и да каже Србима: „Колико сте ви Енглези, толико сам и ја Тереза Меј“, али ни то не би прикрило непријатну чињеницу да је Вучић заказао ванредне изборе да би, тобоже, провјерио да ли се грађани слажу са његовом „проевропском“ политиком, а после тога више од 3 мјесеца обавља све државне послове са ограниченим легитимитетом, с обзиром да је одлазећа влада „техничка“.

Међутим, то не спречава Вучића да потписује међудржавне споразуме са Кином, да шаље војску на границу ради заштите од миграната, да потписује декларацију са предсједницом Хрватске, иако Закон о Влади, у чл. 17. прописује да Влада којој је престао мандат може да врши само текуће послове, а никако оне од кључног значаја за развој државе.

Најочитија представа „свемогућег Вучића“ била је онај фамозни састанак са грађанима 8. јула у Влади Србије, после кога је објављено да је мандатар ријешио 35 проблема грађана, међу њима неке посебно болне за појединце и породице – питања операција и лијекова за дјецу, помоћи за дјецу за посебним потребама – што су све проблеми у надлежности Министарства здравља и Министарства за рад, па се поставља питање шта раде министри у тим ресорима, иначе најближи Вучићеви сарадници.

Такође, Вучић је том приликом, по сопственим ријечима, успио да ријеши „питање посла“ неких од својих гостију, што је лијепа вијест за оне којима је нађен посао, али затрашујућа за 750.000 незапослених, који могу да се запитају да ли је потребно отићи код премијера да би се он добио.

Наравно, то практично урушавање институција није могло да прође без медијске пропаганде да Влада Србије још увијек није формирана услед притисака, гдје се најчешће спомињу „амбасадори западних земаља“. Оно што је збуњујуће је што Вучић истовремено шефове тих држава назива „својим пријатељима“, па није баш најјасније ко му онда ради иза леђа. Посебно занимљиво је што многи познаваоци политичких прилика сматрају да највише притисака Вучић у ствари трпи са друге стране – из братске нам Русије, али то је већ друга прича…

Оно што је важно, јесте да се налазимо на прагу „меке“ диктатуре у којој државне институције формално постоје, али у пракси све најважније одлуке доноси само један човјек. Уосталом, онај ко критике са Твитера, Фејсбука и осталих друштвених мрежа јавно излаже у центру главног града и сматра их нападима на државне органе, није неко ко ће се тако лако вратити на путеве демократије…

Вести/П.Вранешевић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*