Са конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“

Преглед излагања са међународне научне конференције: „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“

Фонд стратешке културе из Москве и српска патриотска организација „Последња линија одбране“, организовали су 12. децембра 2015. године у Београду, међународну научну конференцију под називом „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“.

Усред најозбиљније светске кризе од краја хладног рата, НАТО је објавио намеру не само да настави своје ширење, већ да се по први пут формално прошири на традиционални српски етнички простор и то на недемократски начин. С обзиром на одсуство званичне реакције државе Србије, указала се потреба за покретањем расправе о овом потезу, који има не само локалне, већ и глобалне последице.

На скупу су говорили истакнути, пензионисани ратни генерали, експерти Ратне вештине и других научних дисциплина – проф. др. Бранко Крга, Спасоје Смиљанић, проф. др Радован Радиновић, Лука Кастратовић, као и пуковници у пензији – проф. др Светозар Радишић, Мирослав Јовановић и Горан Јевтовић. Затим, руски геостратешки експерт мр Ања Филимонова, професори и доценти – др Слободан Антонић, др Милош Јовановић, др Предраг Ћеранић и др Андреј Фајгељ, као и политиколог и колумниста Фонда стратешке културе, Александар Павић.

Скуп је одржан не као класична серија предавања, већ управо као почетак шире и неопходне јавне расправе у српском друштву, са намером да се дијалог и пратеће активности, уколико буде услова и могућности, прошири и интензивира. У складу са тим, током вишесатног и веома занимљивог дијалога, публика и присутни гости су узели учешће у раду кроз дискусије, размену мишљења и постављање питања.

Сажетак – пресек излагања

  1. Спасоје Смиљанић, генерал-пуковник у пензији, командант РВ и ПВО у оружаној агресији 1999. године, изнео је између осталог, да је након педесет година постојања одбрамбеног савеза НАТО, агресија на СРЈ 1999. године била први агресивни, инвазиони рат који је савез водио у својој историји. Био је то рат против једне суверене земље која ничим није угрожавала интересе тог савеза, осим што се суочавала са унутрашњим проблемом сепаратизма и оружане побуне на територији Косова и Метохије.

IMG_6672

То је била операција која је започела знатно пре саме агресије – а траје и данас – из арсенала доктрине сукоба ниског интензитета. Интензивно су спровођене: психолошко-пропагандна, политичко-дипломатска, обавештајно-безбедносна агресија и операција албанског тероризма. Све је кренуло одмах након формирања СРЈ. Била је то агресија посредног наступања. Слабљење економске и сваке друге моћи.

С обзиром да неоружаним облицима нису могли бити реализовани постављени циљеви, припремљене су снаге за оружану агресију на СРЈ. Стратешки циљ вишедимензионалне агресије дугог трајања био је разбијање СРЈ и дробљење Србије, док су нижи нивои циља били: уништење Војске Југославије, смена актуелне власти, успостављање новог система владања и економских односа, формирање нових државних целина и њихово увођење у интересну сферу запада. О томе нам сведочи план „Рутус“ америчке ЦИА из 1997. године.

Нова улога НАТО који се трансформисао у последњој деценији 20. века из одбрамбеног у агресивни савез, тестирана је управо на српским просторима, како у бившој СФЈ – на простору Републике Српске – тако и на СР Југославији. Процес је настављен у Авганистану 2001. и 2003. у Ираку, а затим у Либији и данас у Сирији. Поводи су били наводна заштита демократије и љуских права.

Нова доктрина и стратегијски концепт НАТО – активно ангажовање и модерна одбрана – легитимише га као агресивни савез. Балкан и источна Европа су препознати као геостраштешки простор од посебног интереса водећих чланица тог савеза.

Једина права борба противу таквог агресивног концепта је истина или, још прецизније, борба за истину. Ширењем истине о НАТО могу се отворити путеви мирног решења проблема на овим просторима.

  1. Мирослав Јовановић, пуковник у пензији, некадашњи изасланик одбране у Бриселу и касније помоћник министра одбране Србије, је у детаљном приказу организације НАТО и промене фунцкија тог савеза, истакао између осталог и следеће – од формирања НАТО 1949. године до данас имали смо пет концепата његових функција и задатака, и тиме више промена у структури елемената.

IMG_6635

До 1954. то је била „стратегија одвраћања и истурене одбране“, затим „стратегија масовне одмазде“ до 1960. године, следи „стратегија флексибилног одговора“ до 1991. године, а онда „стратегија дијалога, сарадње, партнерства и прилагођавања“ до 1999. године. Након тога долази, и поклапа се са класичном агресијом на СРЈ, „стратегија кооперативне безбедности“, а потом „стратегија модерне одбране“.

Од скупа НАТО у Истанбулу 2006. године и посебно од Лисабонског скупа 2010. године потпуно се мења начин доношења одлука и по први пут се у тај процес укључују савезници и партнери Алијансе.

Измене функција и доградња организационе, врло компликоване структуре, недвосмислено потврђују да је НАТО прерастао у класичну агресивну организацију. То потврђује и развој снага за брзо реаговање. Основни мото наступања је – „променимо срца и умове“.

НАТО није само војни савез за одговор, како је формиран, већ је пре свега политичка, безбедносна па тек онда војна организација. Променљиве је функције и та генеза функција ће се даље развијати. Он је инструмент, алатка и средство за остваривање интереса пре свега САД. То је инструмент за наметање система вредности.

Такође, то је инструмент за кризни менаџмент и то у свим фазама – од формирања кризе и ескалације, до решавања кризе и деескалације, односно изласка из кризе.

НАТО је уједно инструмент преузимања функција неких других међународних организација, пре свих ОУН, затим ЕУ, Афричке уније, и оно што је врло опасно, а ми смо ту до недавно председавали, чак и ОЕБС-ом. НАТО је инструмент контроле стратегијских извора. НАТО постаје инструмент наметања сфера интереса и промене успостављених геополитичких односа.

Али НАТО је истовремено реално у кризи, и то система вредности. У кризи капацитета и просторних и људских и материјалних, и заиста у кризи која се зове непрекидност тражења прво непријатеља, а након тога и пријатеља.

НАТО је зрео за хитну унутрашњу промену у складу са међународним правом, са Повељом УН и са другим позитивним елементима међународног права.

  1. Проф. Др Бранко Крга, генерал-пуковник у пензији, некадашњи начелник Генералштаба Војске СЦГ, темељно је појаснио карактеристике светских односа данас, истакавши да се у савременом свету одвија више геополитичких процеса, као што су – глобализација, регионализација, суверенизација, као и класични геополитички пројекти – атлантизам, евроазијство и у новије време неоосманизам. Нарочито важан је однос НАТО и Балкан.

IMG_6671

Балкан је парадигма за сукобе, идентификовано је чак 20 потенцијалних тачака могућег сукоба и зато се често зове „буре барута“, појам је за заосталост, проблеме и слично. На Балкану се суочавамо са сукобом цивилизација. Бжежински у свом познатом делу „Велика шаховска табла“, када је анализирао Закавказје, употребљава термин „евроазијски Балкан“.

Постоји мишљење да је Семјуел Хантингтон, када је писао „Сукоб цивилизација“, био инспирасан догађајима на Балкану. Макиндер и Спајкмен, класици геополитике, тврдили су – ко влада источном Европом, влада пределом срца. А предео срца, или „хартленд“, је Евроазија – највећи део садашње Русије. А ко влада Евроазијом, влада светом. И због тога је важна контрола над рубним делом Евроазије – „римлендом“. Ту се управо и налази простор Балкана.

Где је место и улога Балкана и да ли је интерес НАТО у овом времену, док трају сукоби на Блиском истоку, већи или мањи? У сваком случају значај Балкана расте управо због сукоба у Украјини, и најновијег у Сирији.

Афирмативно о НАТО-у говоре новопримљене чланице и оне државе које чекају учлањење, док су ставови Русије и Кине врло јасни и познати широкој јавности. За њих је НАТО рецидив хладног рата а његове аспирације на Балкан неприхватљиве.

Већински став грађана Србије према Алијанси добро је познат и због тога је најважније да наша земља на паметан и мудар, али делотворан начин афирмише статус своје војне неутралности.

  1. Проф. др Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији, експерт Ратне вештине, говорио је о ширењу НАТО према главним геополитичким учењима запада, у вези са чим је назначио да експанзија тог савеза није неки мировни нити случајни процес, већ стратешки и геополитички концепт контроле Евроазије.

IMG_6651

Глобални владари света, чија је ударна полуга НАТО, држе се доктрине и становишта да су природни ресурси неравномерно распоређени, да је Русија неравноправно загосподарила већином тих ресурса, да је легитимно право других, пре свих САД, да и оне располажу тим ресурсима. Русија је према наведеној доктрини пространа и велика земља и зато је неуправљива, те је као таква ризична по безбедност света. Зато је треба поделити и прекомпоновати и то у три дела: европску Русију, сибирску Русију и азијску Русију.

Ширење НАТО према наведеним обрасцима геополитичких учења запада, одвија се према следећим методима – учлањење у НАТО, учлањење у Партнерство за мир, изазивање криза и управљање кризама, инсталирање војних база, сви видови стратешког партнерства, методе утицаја и сви садржаји утицаја.

Циљ ширења НАТО: (1) Русију одвојити од Европе и спречити сваки облик партнерства са великим европским силама, односно народима; (2) спречити све што може да се подведе под савезништво Русије са Кином; (3) окружити Русију и блокирати сваки њен утицај на окружење; (4) обесмислити стратегију одвраћања тако што ће јој се снаге Алијансе приближити сасвим близу и ускратити време и услове за узвратни удар.

То је суштина западне, такозване „стратегије одмазде“.

Одговор Русије на ову стратегију запада је последњих неколико година снажан и квалитетно осмишљен. Пре свега инволвирањем у сукобе у Украјини – враћање Крима, а затим и подршка сународницима на истоку те земље. Након тога подршка Сирији, чиме је заустављен брзи продор НАТО сила ка тзв. меком трбуху, односно централној тачки – Кавказу.

„Глобални интервенционизам“ као метод деловања НАТО, јесте суштина тог савеза.

Циљеви: контрола ресурса и енергетских токова, геополитичка прекомпозиција света, насилна смена режима што доводи до разбијања незaвисних држава и то путем кризе дугог трајања, која се циљано никада не решава (Либија, Египат, Ирак, Сирија, Авганистан, Србија), наметање културно-цивилизацијских образаца по моделима западних вредности, наметање глобалног друштвеног пројекта неолибералног капитализма који доводи до масовног осиромашења радних делова становништва и друго.

Агресија на СРЈ је била инаугурација тог метода „глобалног интервенционизма“. А криза у Украјини је почетак краја и почетак промене светског поретка, то јест неолибералног, униполарног света.

Што се тиче ониј који ипак, упркос свему, теже западу, хоће да се вестернизују, код таквог једног процеса, најмање што би требало да ураде јесте да не игноришу то што се дешава у свету.

  1. Др Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду, тумачећи шта све Србију чека у времену успостављања геополитичке равнотеже, своје излагање започео је питањем – зашто Србија не треба да уђе у НАТО? – да би потом изнео недвосмислени одговор – због части, поноса, достојанства. НАТО пакт је овде сејао смрт, тровао људе, убијао људе и ако нема другог разлога, само због наведеног не би требало да уђе у тај савез, јер би тако негирала себе. Србима је увек било страно да буду кукавице и да негују калкулантски однос.

IMG_6674

Други сет разлога због којих не треба да уђемо у НАТО крије се у одговорима на питање – ко угрожава безбедност Србије? То је увек био Запад и НАТО практично од свог оснивања. Није, дакле, логично да ћемо заштити своју безбедност ако уђемо у савез са онима који су нам угрожавали безбедност – код нашег крвника, нашег отмичара, нашег убице. То је у коначном и нечасно – куповина мира и слободе путем рекета. Код кога? Код онога ко не поштује своју реч, свој потпис (неширење НАТО на Исток, Резолуција 1244 и др.)?

Суштина решења глобалних проблема, и ту је шанса Србије, јесте уравнотежење светских сила, јачање војних и осталих потенцијала Русије и Кине у односу на моћ Америке. Као и јачање савезничких односа на истоку.

Балкан је несумњиво зона кризе и за дуго ће то остати, све док је НАТО присутан или у окружењу.

  1. Проф. др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету у Београду и аутор Фонда стратешке културе, је говорио о теми – производња заборава, са тежиштем на НАТО пропаганди у Србији и Црној Гори. Истакао је да је Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) Србије и НАТО, као једну од тежишних обавеза наметнуо информисање о стратегији Алијансе у вези значаја партнерских односа. То је практично почетак НАТО кампање у Србији.

IMG_6678

Међутим, резултати на том пољу су до сада симболични, о томе нам сведоче истраживања јавног мњења, по којима је број оних који су за НАТО – у просеку 12%. Питање је: да ли је могуће променити тај проценат у корист НАТО? Могуће је, и то нам говори случај Црне Горе, где је такође био сличан случај, али након систематске, вишегодишње НАТО кампање, дошло се до значајног увећања броја оних који се залажу за учлањење.

НАТО примењује познати концепт, у којем је тежиште на финансирању и организовању НВО, медија, разних истраживачких агенција, интелектуалних кругова, владиних службеника, независних агенција и других. Реч је о сувој пропаганди, с обзиром да се друга страна игнорише и минимизира.

Кључна ставка у том наступу је такозвана „производња заборава“ – отклон од ефеката оружане агресије, кроз наглашавање наводних тековина НАТО на западу (животни стандард у тим државама, јаки економски токови, колективна безбедност и слично) и отклон од „културе сећања“.

Без обзира на све, отпор академске заједнице Србије према НАТО и даље представља велику и тешко премостиву препреку, бар за неки дужи период.

  1. Проф. др Светозар Радишић, пуковник у пензији, експерт Ратне вештине, тврди да Запад у новом походу на Исток отворено замера Русима што су православци. Но, у таквом свету живимо. Срби живе у окупираној Србији. Премијер Србије (владар) је 7. децембра 2015. изјавио да не зна одговарајућу личност за министра одбране, тако увредивши цео официрски кор – војну професију – и нико му није замерио.

IMG_6682

Када се помене НАТО, реч је о плаћеничкој војсци, о чијој улози одлучује тзв. Елита (Фамилија). Реч је о посебно школованим људима, који сви припадају и тајним организацијама, а изучавају и тајне науке. Подаци о њима су тајни. Колико су школовани може се закључити на основу следећег – осморо излагача за столом на конференцији, има више школе него целокупна Европска комисија која влада Европом, преко Европског парламента.

НАТО алијансу званично финансирају државе чланице, а она сама послује као предузеће које добија економске услуге након сваке операције (на пример, када опљачкају земљу која има нафту – део нафте користе за своје потребе), ту су и фондације мегакапиталиста, који су такође инструмент „Новог светског поретка“.

Северноатлантска алијанса је инструмент новог светског поретка. У њеном рангу су НАСА, ЦИА, ОЕБС, Европска комисија. Најбољи пример у вези са тим ко управља НАТО алијансом је нестанак Варшавског уговора преко ноћи. Ко још пита, или пише нешто, о феномену нестанка Варшавског уговора у пар дана? Реч је о до те мере утицајној масонерији, која може да донесе одлуку те врсте, и о настанку обе компонете „хладног рата“ у истој кухињи. Подразумева се и да је информисање јавног мњења под њиховом контролом.

Срби су за 78 дана купили време за Исток и омогућили свету да схвати о каквој је „хуманој“ организацији реч.

Измиче и 2015-та година, а Сједињене Државе и НАТО нису остварили идеје из своје „Заједничке визије“ за 2010, 2015, 2020. Требало је да буду у стању да погоде сваку тачку на планети са сваке тачке на планети. Као да су изгубили време, а претекла их је Русија.

Учешћем у следећем рату („рат цивилизација“), НАТО плаћеници ће се борити против руског, кинеског, индијског, иранског народа. Професионалци против обичних људи. Механизам за убијање, против људи који се бране и боре за опстанак. Иза свега стоји „Елита“, која никад не жртвује своје синове, увек жртвује туђе.

У вези са предстојећим ратом све је извесно. Запад ће још једном изгубити рат, јер њихови ратници немају довољно знања, не поседују довољно енергије и заборављају да постоје и тзв. невидљиве сфере. Западњаци закључују на основу пет одсто материјалног космоса. Толико космоса је наводно истражено. А шта то значи, дуга је прича.

То је, уз њихов проблематичан морал, и врхунско лицемерје, можда и кључни разлог зашто је НАТО опасан.

  1. Лука Кастратовић, генерал-мајор у пензији, некадашњи помоћник министра одбране, тежиште у излагању је ставио на земље у транзицији, осврћући се на пример Црне Горе. Истичући да живимо у врмену поремећаја свих људских вредности, подвукао је да нас медији бомбардују тврдњама како напредујемо у транзицији, како унапређујемо демократске односе, како смо ближи приступним фондовима и слично. А дубина криза је све већа. Основна снага НАТО лежи у стратегији промене свести код младих генерација. Поред тога ту је и стратегија – подели па владај, као надоградња оне старе, познате – завади па владај.

IMG_6685

НАТО је спреман да ангажује све снаге и средства како би окружио Русију и уништио је.

Земље у транзицији журе у НАТО. Заправо, процес им је наметнут, јер их је управо стварао тај савез – оружаном или неоуружаном силом и разним облицима субверзивног деловања. Што дуже траје процес учлањења то је процес промене свести темељнији.

Црна Гора као мала, сиромашна земља, са свега 650 хиљада становника, кренула је антисрпским путем још 1996. године и од тада тај процес, све до лажираног референдума 2006. године, није губио на интензитету. Напротив. Након тога у Црној Гори се живи све теже. И не само то, она је изгубила своју независност и сувереност. Најбољи примери су – одликовање Стјепана Месића као човека који се хвалио разбијањем велике Југославије, затим признање независности „Косова“ и успостављање дипломатских односа, као и увођење санкција Руској Федерацији.

Поводом позива за учлањење у НАТО, власти у Црној Гори истичу да су тим чином успоставиле пуну независност и самосталност након 1918. године, када су, наводно, окупирани од Србије.

Питање евентуалног референдума о учлањењу је дискутабилно, зато што су претходни, о независности из 2006. године, апсолутно лажирани.

  1. Др Предраг Ћеранић, експерт безбедности из Бања Луке, говорио је о односу НАТО и Реублика Српска, у вези са чим је апострофирао да су искуства Републике Српске са НАТО врло тешка и болна. И то кроз два аспекта – (1) бомбардовање положаја ВРС током 1994. и 1995. године, али и цивилних објеката, и кроз (2) увоз муџахедина. Последице бомбардовања су углавном познате, значајно је појачан број тумора и других обољења, што су последица употребе забрањене муниције, и то без обзира на националност људи на простору БиХ.

IMG_6687

У рату у Босни НАТО је био страна у сукобу. Он је био врло активан у довођењу муџахедина на тај простор. Тако нешто су сами Американци, као најважнија полуга НАТО, и признали. Амерички дипломата и некадашњи шеф мисије УН у БиХ Жак Клајн је, на пример, понудио следеће објашњење: „Хтели смо да их имамо на једном месту, како бисмо их контролисали, а не да се распрше по свету.“ Док су наводно били под контролом, познато је да су припадници одреда „Ел Муџахедин“ починили најтеже злочине у рату у Босни. Они су након рата, иако је Дејтонским споразумом било наложено да се протерају у матичне земље, остали у тој држави, бар један добар број, и сада представљају озбиљну терористичку опасност.

Недавно је генерални секретар НАТО истакао да поздравља достигнути ниво сарадње БиХ у процесу придруживања том савезу, те да ће већ идуће године бити предузете мере како би се тај пут убрзао. Основни разлог је – протерати Русију са простора Балкана. Зацртани циљ на просторима Балкана је предуслов за остваривање већ поменутих циљева на Кавказу.

НАТО пакту се жури да уведе БиХ и Србију под своје окриље. У војном смислу БиХ је тек мало значајнија од Црне Горе – и ништа више од тога. Дакле, основни разлог за ширење НАТО на те две земље је елиминација сваког кога пакт не контролише из његове залеђине.

У том циљу је покренут прави медијски рат у Босни, конкретно преко Турске која је ментор муслиманском делу те државе, као и осталим антируским снагама.

  1. Др Андреј Фајгељ, доцент Универзитета у Крагујевцу, у свом надухнутом излагању је, констатујући да се Русија коначно пробудила те 1999. године, тумачећи стварну подлогу тог рата, запитао – да ли заиста постоје војна, економска, геополитичка оправдања за напад једне од највећих алијанси у историји света на једну земљу која је, иако се осећамо великим, ипак мала? Зашто направити преседан, прегазити међународно право и бомбардовати Србију?

IMG_6693

Иза тога стоје, поред осталог и неки културни, идејни и духовни разлози. Ради се, у ствари, о сукобу духовности. Нападнута је српска слободољубивост.

И не само да је нападнута у рату већ и након тога, када су рушени наши манастири на Космету, када је у пепео и прах претварана наша духовна вертикала, када је посечен Душанов бор стар вековима, када је све што се вије ка небу било сравњено са земљом.

То је био сукоб између атлантиста и континенталиста, који јесте геополитички, али је и идеолошки. Ми Срби смо пре свега слободан народ, народ који воли слободу, народ који воли сувереност. Зато је агресија северноатлантиста и била уперена противу тих одлика Срба.

Оно што се недавно догодило – дочек генералног секретара НАТО хлебом и сољу – то је дно. Тако нешто се никада није догодило у нашој историји. Као и такозвана стојећа овација, када је тај исти секретар дочекан на ногама на Факултету политичких наука. Сцена и за плакање и за смејање. То је био удар у дно.

Ипак, има нешто и добро, оптимистички – маске су пале, хуманитарне „бомбе“ не могу више никога да преваре, „људска права“ по којима Срби немају право ни на живот, више не пију воду, такозване медијске слободе у име којих се руше телевизије, више не могу да преваре. Ово одушевљење НАТО-ом од стране владајућих структура, јесте мехур од сапунице. Треба га пробушити. Питање је само да ли ћемо ми имати иглу да то учинимо? Најбоља игла био би један слободни медиј у Србији.

  1. Александар Павић, политиколог и аутор Фонда стратешке културе, говорио је о суштини НАТО, и прекршеним обећањима датим тадашњем СССР о даљем неширењу, цитирајући речи, односно обећања НАТО генсека Манфреда Вернера, дата у говору из маја 1990. године. Истакао је да је НАТО прошао кроз три рунде проширења: 1999, 2004. и 2009, да би сада и Црна Гора била позвана у чланство, уз опаску генсека Столтенберга да тај позив представља „важан корак у евроатлантској интеграцији целокупног западно-балканског региона“.Другим речима, нека се припреме Србија, Босна и Херцеговина и Македонија (а зашто не и „Косово“). Обећања се на Западу дају да би била прекршена.

IMG_6694

Док се Совјетски Савез распадао а Јељцинова Русија скоро 10 година покушавала да буде најбољи западни штребер у одељењу, НАТО се умешао у грађански рат у бившој Југославији, активно форсирајући сецесионисте, неонацистичке екстремисте и исламске терористе као инструменте сопствених интереса, први пут користећи силу ван своје територије (против Војске Републике Српске 1994. и 1995. године), да би све то „крунисао“ отвореном агресијом на остатак Југославије, између 24.3. и 9.6.1999. године.

У политичко-историјском контексту у ком је Црној Гори упућен позив на чланство, главно питање је, као и увек – шта чинити? Црна Гора још увек није члан Алијансе, она је формално тек позвана да започне преговоре о учлањењу. Потребно је да се спроведе додатни низ формалних корака у самој Црној Гори, као и у Бриселу, а и да све чланице НАТО ратификују позив у својим институцијама, што је процес који може трајати годину дана, можда и више.

Оно што је најважније, дошао је тренутак истине за све декларисане анти-НАТО снаге и појединце у Црној Гори, што укључује и оне који чак и нису против чланства, али су за демократску проверу народне воље. Мораће да нађу начина да се уједине у свом захтеву Ђукановићевом режиму да распише референдум, или неком сличном захтеву око ког могу да се сложе. Не значи да ће успети да га натерају да то уради, али могу да учине веома много у правцу делегитимисања – како Ђукановића тако и самог НАТО и његовог позива на учлањење.

Демонстрирање масовног, динамичног и растућег покрета за расписивање референдума не би прошло незапажено, ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Русији, ни у многим западним круговима, па и медијима, који нису одушевљени НАТО политиком изазивања глобалног хаоса који би могао да доведе до светског рата.

Добрим, несебичним, искреним и неискључивим организовањем, ослобођеним досадашњих бољки, Црна Гора би могла да постане језгро једног проактивног, антиглобалистичког и мировног отпора, који би могао да се издигне изван националних, па и регионалних оквира. Не могу Срби, где год живели, бити мање заинтересовани од НАТО држава за оно што се дешава у Црној Гори, поготово када је реч о покушају даљег ширења једног доказано агресивног савеза у најближем окружењу. Такође, право да захтевају демократско изјашњавање грађана Црне Горе о својој будућности имају сви грађани европских држава којима је истински стало до демократије и спуштања ратних напетости у Европи, које управо даље ширење НАТО подстиче.

  1. Мр Ања Филимонова, експерт геополитике, главни уредник Фонда стратешке културе, исцрпно је и врло стручно говорила о такозваним „Оружаним снагама Косова“ као једном од пројеката НАТО на Балкану, који не само да угрожава Србе на Космету, већ и територију и становништво остатка државе, а посебно југа централне Србије.

IMG_6707

Поред осталог је истакла – „Оружане снаге Косова“ које званично нису формиране, а које заправо постоје у пракси, своје порекло воде од Ослободилачке војске Косова. ОВК представља другачији модел за обарање режима од оних у Египту и Либији. Створена је од стране ЦИА по моделу герилских покрета. Обучавали су је страни војни стручњаци према стандардима САД и НАТО. Већина бораца ОВК је прошла диверзантско-терористичку обуку у базама у Албанији – Тирани, Елбасану, Драчу, Бајрам Цурију, Куксу, Круми, Тропоји.

Легалне структуре и органи Албаније – војска, полиција, службе, помогли су организацију, припреме и све остале аспекте, чиме су створени ескадрони смрти. На власт су их довеле, практично САД и НАТО.

До 2008. године ОВК није била ни расформирана ни разоружана. Штавише, покривајући се Резолуцијом 1244, она је била трансформисана у „Косовски заштитни корпус“, а касније у „Косовске снаге безбедности“ и „Косовске полицијске снаге“. Међутим, карактер делатности и борбени задаци се нису променили. САД су пружиле свестрану подршку. Споразум СОФА између САД и тзв. Косова ступио је на снагу 2012. године. Једна од тачака било је проширење сарадње у оквиру програма „Државног партнерства“, између КСБ и Националне гарде америчке државе Ајова.

Током 2013. године КСБ су испуниле услове за „интероперабилност“, што омогућава функционисање по стандардима САД и НАТО. Претпоставља се да ће будуће „Оружане снаге Косова“ имати пет хиљада редовних војника и три хиљаде резервних војника, што је у складу са снагама армија у региону.

Приштинско законодавство одобрава спровођење обуке и за стране држављане. Тако је на „Косову“ организована диверзантско-терористичка обука сиријске опозиције, а данас и тзв. Исламске државе.

Без обзира на дозволе за коришћење само лаког стрељачког наоружања, реално стање је потпуно другачије. Према званичним подацима КФОР, на терену је остало преко пола милиона цеви, стотине хиљада граната. Муниција се непрекидно надопуњава. Путеви снабдевања иду преко Македоније, Албаније и Црне Горе. Поред тога КФОР је оставио оклопне транспортере Косовским снагама безбедности, као и хеликоптере и другу борбену технику. Инострани стручњаци из више приватних компанија, као што је америчка МПРИ, су инструктори за обуку. Тиме се Косово претвара у моћан војни полигон.

У Албанији, на северу земље, се и данас налазе америчке снаге за брзо реаговање, а између „Косова“ и Албаније је закључен Споразум о војно-техничкој сарадњи, што дозваљава да делови оружаних састава бораве на једној и другој територији и користе је у војне сврхе.

Балкански регион према плановима Вашингтона треба да се укључи у евроатлантске структуре. Сви без изузетка. База Бондстил представља везивно ткиво са базама САД у Бугарској и у Румунији. „Косово“, као територија је део тих структура и евроатлантске зоне.

  1. Горан Јевтовић, пуковник у пензији и аутор Фонда стратешке културе, је у широком излагању образложио бројна достигнућа НАТО у Србији, у вези са чим је истакао да је Србија дубоко „загазила“ у тај савез, посредно преко програма „Партнерство за мир“.

IMG_6708

Достигла је највиши стадијум сарадње – ИПАП, који пре свега представља амбијент за наставак интензивне НАТО кампање и стварање услова за учлањење наше земље у перспективи. Сам тај процес не би био проблематичан када би намере Алијансе биле коректне и позитивне, и када иза нас не било искуство из агресије тог савеза на СР Југославију.

О томе да је Србија значајно закорачила у НАТО сведочи нам и сам „Оквирни документ“ који потписују чланице Партнерства за мир са НАТО, где се у члану 1. и члану 2. јасно констатује – прикључење зони „евроатлантског утицаја“ и „евроатлантског подручја“.

Доказ напред наведеног јесу и резултати „реформе“ коју нам је у систему одбране и у Војсци Србије (ВЈ, СЦГ), након петог октобра, спровео управо НАТО. Од некада снажне оружане силе, конципиране на тзв. територијално-оперативној организацији, која је имала импресивно бројно стање, борбену технику, наоружање, снажну ратну војску, обавезан војни рок – па тако и будуће припаднике ратних јединица, добили смо војску која је малог бројног стања и организована по НАТО стандардима и принципима, на такозваном модуларном систему. Она, једноставно, није у стању да успешно брани земљу од евентуалне оружане агресије или другог озбиљнијег војног или безбедносног угрожавања.

IMG_6656

Резиме конференције и предлози

  • Учесници и гости су били јединствени у ставовима изнетим на конференцији – да је НАТО од одбрамбене прерастао у агресивну алијансу, чему је прилагодио своје стратегије, функције и циљеве, као и поступање у пракси. О томе сведоче најновији догађаји на простору Средоземља, посебно на Блиском истоку, као својеврсна предигра у остваривању главног циља – поход на Русију.
  • Балкан је подручје од посебне важности за НАТО, с обзиром да је поход на Евроазију, као кључну тачку света, немогућ уколико државе Балкана нису стављене под пуну геополитичку, безбедносну и војну контролу. Кроз такву призму је могуће растумачити званични позив Црној Гори да приступи савезу, али и појачавање активности како у Србији и Македонији, тако и у Босни и Херцеговини, где је потребно, између осталог, редуковати надлежности и функције Републике Српске кроз ревизију Дејтонског споразума.
  • Било је различитих ставова међу учесницима по питању „војне неутралности“. Један део њих тврди да је то „последња тачка одбране“, да војну неутралност треба неговати и придржавати се исте с обзиром на актуелну ситуацију у свету, док је други део учесника мишљења да таква категорија не само да не постоји у међународном (ратном) праву и међународним односима, већ је и суштински – садржајно проблематична, тим пре што је подржана (и инволвирана у српски политички систем) од стране НАТО.
  • Дилема која се такође чула на скупу, јесте питање војног (државног) савезништва са Русијом или неком другом светском силом која није под окриљем НАТО савеза. Непознаница је – не да ли нам је тако нешто потребно, већ када покренути такав механизам, у оквиру међународног права.
  • Међународна научна конференција је испунила постављени циљ изнад очекивања. To је јединствена оцена свих учесника и бројних посетиоца скупа у Медија центру.
  • Eкспертски и вишедимензионално је рашчлањено и до танчина сагледано озбиљно питање – НАТО поход на Балкан – а затим усаглашени најважнији, напред изнети ставови. Усвојен је заједнички предлог да се настави са организовањем сличних скупова, али и трибина, оруглих столова, и сличних активности, и учини покушај озбиљнијег анимирања како интелектуалне, тако и свеукупне српске јавности. Не само у Србији, већи и у Црној Гори и Републици Српској.
Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*