Са Међународне конференције ФСК

Преглед излагања са међународне научне конференције Фонда стратешке културе (други дио)

Фонд стратешке културе из Москве организовао је 17. априла 2016. године међународну научну конференцију под називом: „Резултати ‘западне демократизације’ на постјугословенском простору 1990 – 2016“.

У покушају да дају валидне одговоре и протумаче домете демократије западног типа на простору бивше Југославије и посебно на српским вјековним територијама, на конференцији су учешће узели еминентни стручњаци, као и аутори Фонда стратешке културе.

Настављамо са преношењем најзанимљивијих дијелова излагања са конференције.

Др Зоран Чворовић, експерт правне историје

Инспиративно и на себи својствен начин, господин Чворовић (тема: „Глобализација у праву као средство за разбијање државног суверенитета и националног идентитета) је подсетио да је освајање унутрашње, духовне слободе најважнији предуслов за стицање спољне, политичке слободе. Јер је у условима унутрашње поробљености, спољна борба осуђена на сигурни неуспех.

Подсетио је да је глобализација један од најчешће коришћених и најмање дефинисаних појмова у речнику савремене друштвене науке, те да је таква појмовна безобличност својствена већини политичких појмова који чине идеологију привидно дезидеологизованог савременог постиндустријског друштва. И зато је, према Чворовићу, глобализација суштински процес као наставак вестернизације источних цивилизација у форми колонизације. Он тврди да глобализација и колонизација проистичу из истог духовног корена, идеологије супериорности западне цивилизације.

Чворовић је апострофирао свеприсутне двојне стандарде који најбоље потврђују колонизаторски карактер глобализације. Сходно томе, такозвана демократизација има својство идеолошке легитимизације процеса западне колонизације. И зато је нагласио да ако глобализацију и демократизацију посматрамо из историјске перспективе, онда су њихове претече, идејни и практични завичаји, с обзиром на дуализам средњовековног Запада, папски и царски универзализам, прозелитизам и колонијализам, римокатолицизам и природноправна филозофија.

У том смислу је и Чворовићева поента, да када се процеси глобализације у праву посматрају из овакве појмовне и историјске перспективе онда савремена хармонизација националних права са наднационалним правним поретцима, какав је примера ради поредак ЕУ или поредак Бретонвудских финансијских институција и СТО, представља наставак западне средњовековне римокатоличке тенденције да се створи ius commune. И додао је, да као што је сакрализација римског права служила заправо сакрализацији власти римског епископа, тако и савремена сакрализација хармонизације права, којом се тобоже обезбеђује ефикаснија и уједначенија заштита права појединаца и омогућује њихова сигурна економска и свака друга коумникација, само служи сакрализацији власти глобалистичке псеудоелите.

Отуда веома убедљиво стоји његов следећи став, да је ексклузивност знања универзалног права обезбеђивала у прошлости, али и данас, ексклузивност друштвеног положаја и близину сигурним изворима финансирања, потенцирајући да је већина савремених правника спремна да за добре апанаже следи веберовско схватање да право није дело конкретног друштва, већ образованих правника што га чини претежније универзалним, него националним феноменом.

Према сјајној анализи Чворовића, суштинска мета процеса глобализације права јесте аутохтона правна култура једног народа, без које нема правне свести, а без ове и дуговечне државе. Зато се на првој, видљивој линији удара налази државни суверенитет, јер у процесу хармонизације права држава најпре губи уставотворство, као кључни атрибут унутрашње суверености.

Јер, како је истакао, хармонизација права подрива начело правне сигурности, зато што су домаћи судови и управни органи дужни да правилно примењују постојеће домаће право, као што проистиче из ССП Србије са ЕУ. Основна последица, коју је нагласио у вези са тим јесте, да хармонизација права подрива начело поделе власти, а уз то се угрожавање државног суверенитета и супрематије домаћег права лицемерно скрива иза поделе наднационалног права ЕУ на тзв. меко (нпр. препоруке) и чврсто (нпр. директиве) право, што је из угла њихове обавезности лажна класификација.

Основни, дакле, најважнији закључак професора Чворовића је да се измештањем законодавне функције са националних представничких органа на органе наднационалне заједнице или на међународне банкократске установе поништава народна сувереност.

Говорећи на крају о паралелама, тачније о озбиљним и суштинским разликама кроз историју, између права западне цивилизације и права које је неговано у византијском комонвелту, које је куд и камо било примереније и праведније, Чворовић је сјајно закључио да „Срби, Руси и други православни народи византијског цивилизацијског круга немају избора – или ће, ослобађајући се од западног духовног ропства, изградити сопствени, аутентични поглед на државу, право и друштво, једном речју своје социјално учење или ће бити сужњи западне цивилизације.“

Др Предраг Ћеранић, експерт безбједности 

Дајући снажан печат раду конференције, др Предраг Ћеранић (тема: „Систем безбедности на простору СФРЈ од 1990. до данас), актуелни саветник министра унутрашњих послова Р. Српске и познати регионални експерт за питања безбедности, оценио је у свом излагању, између осталог, да је пад Берлинског зида као кључни историјски догађај с краја 20. века, створио прву „пукотину“ у заједничкој држави Јужних Словена, Југославији, обновљеној након завршетка Другог светског рата.

Затим је апострофирајући улогу водећих западних земаља, подсетио да је уједињена Немачка врло брзо показала да су јој за растућу економску моћ и тек проширене границе, у ствари мале. У вези са тим је нагласио да је стара германска тежња у виду незадрживог продора на Исток поново дошла до изражаја. На том путу стајала је Југославија са политиком политичког и војног несврставања, и на Истоку и на Западу, у доба Хладног рата прихваћена као „тампон зона“.

Из угла релевантног и непосредног сведока времена у којем су се одвијали преломни догађаји у некадашњој СФРЈ, др Ћеранић је оценио да тадашња Југословенска народна армија (ЈНА), као организована војна сила, и децентрализована Служба државне безбједности (СДБ) која је, као и полиција, више била у функцији републичких власти а не заједничке државе, нису могле у околностима политичке дисолуције да се супротставе снажној амбицији Немачке, као и осталих западних сила, да овладају прилазима Дунаву и путу ка Турској.

Потенцирао је веома значајан податак, одавно познат озбиљним аналитичким круговима, а то је да се немачки план сводио на једноставан закључак – да државе које имају мање од пет милиона становника не представљају фактор ни у политичком ни у војном смислу, односно нису препрека. Стога је, како је подсетио Ћеранић, Југославија пуцала по републичким „шавовима“ и уместо једне, временом је на постјугословенском простору настало више независних држава. Немачка је предњачила, што свакако не аболира значај и улогу осталих западних сила, у признавању нових држава и дајући подршку сепаратизму, подстицала војне сукобе.

Посебно је истакао важну чињеницу, да по завршетку ратних сукоба на постјугословенском простору егзистира шест држава, и самопроглашено Косово, са системима безбедности који су под великим или скоро потпуним утицајем земаља Запада, првенствено Сједињених Држава. Словенија и Хрватска, као чланице НАТО савеза, у безбедносној политици следе политику Алијансе, а НАТО показује отворену намеру да и преостале државе на постјугословенском простору инкорпорира и тако трасира пут ка руским границама.

Ћеранић се на крају свог излагања осврнуо и на мигрантску кризу као релативно нов геополитички проблем, који је показао сву немоћ безбедносних полуга Европске уније, као и балканских земаља. Констатовао је да поједине од њих граде јединствену политику према мигрантском цунамију, ововременој сеоби народа, на начин да полицијом и жичаним баријерама настоје успоставити контролу кретања миграната, при чему се Аустрија показала као координишући фактор на тзв. Балканској рути.

Утврдио је да ЕУ нема јединствену политику. Штавише, политика ЕУ према мигрантској кризи је подељена. Стога је неопходно, како је изнео као својеврсни експертски предлог, да се земље које су највише изложене ударима мигрантских таласа, а тиме и потенцијалних терористичких претњи, а ради се о земљама централног Балкана, БЈР Македонији, Србији и Републици Српској, међусобно увежу и направе лук у политичком и безбедносном смислу.

Проф. др Коста Чавошки, академик САНУ

Обраћајући се скупу као угледни борац за демократију, право и правду, српски академик Коста Чавошки (тема: „Западна демократија и двоструки аршини“) на самом почетку је истакао да не постоји западна демократија, него само демократија као таква и она је хеленског порекла. Истичући да је велика предност демократије чињеница да се њоме уважава једнако право сваког човека да заједно са другима одлучује о властитој судбини, појаснио је да се због тога демократија сматра добрим иако не савршеним обликом политичког поретка.

Затим је наставио о слабостима демократије, потенцирајући три најбитније: (1) тиранија већине, (2) владавина осредњости и (3) губитак индивидуалности, што су према Чавошком озбиљне слабости, које је и сам преузео од великог француског мислиоца Алексиса де Токвила. У вези са тим, академик Чавошки је истакао да се често дешава да они који су најспособнији у исти мах носе у себи склоности ка великом користољубљу. Људи који су јако способни јесу и јако опасни, а они који су неспособни, они и нису за владавину. И то је иманентна слабост сваке демократије.

У наставку је апострофирао да се врло често тзв. демократски поредак намеће силом и пропагандном из иностранства, што је врло опасно. И зато је нагласио да је још увек бољи ауторитаран поредак који је домаћег порекла, него демократски поредак који је наметнут споља. Подсетио је присутне да је то мисао Емануела Канта још из 18. века, који је сматрао да је то бољи поредак, зато што је његов, а не инострани.

Поткрепио је овај део свог излагања најупечатљивијим примером Ирака после пада Садама Хусеина, који је срушен нелегалном агресијом Американаца и Британаца под изговором да он – Садам, располаже оружјем за масовно уништење. Нису нашли ништа од таквог оружја, али су, како су тврдили, донели ирачком народу демократски поредак и слободу. У ствари, подсетио нас је господин Чавошки, донели су унутрашњи верски и грађански рат и директно допринели стварању Иламског калифата, а саму државу довели до ивице распада.

Констатовао је да је увезена слобода и демократија као средство спољне интервенције у унутрашње односе, нешто што је погубно и погано, а спроводе га нови господари света, првенствено циљајућу државе на које немило гледају, пре свега из геополитичких разлога, проналазећи неке унутрашње слабости које би пружиле изговор да евентуално интервенишу или у најмању руку укаљају углед те државе у свету.

Навео је и пример Хаитија из 1984. године, када је у име демократије и „народне воље“ демократија у ту земљу увезена силом, с једне стране, правећи контраст са примером Саудијске Арабије у којој нема избора и демократије, а где Американци не интервенишу, нити им то пада на памет. И у вези са тим је нагласио да њима није стало до слободе и демократије као такве, већ им демократија служи као средство за мешање у унутрашње послове других, неподобних земаља.

Такође је указао и на најактуелније мете „демократизације“ – Русију и Кину, велике силе које су стале на ноге, које сада треба поткопати и у коначном разорити, онако како је урађено са Совјетским Савезом.

У свему томе је прича о демократији само најобичније покриће, што се може видети и на нашем сопственом примеру: „То вам је као код нас, погледајмо пример Вучића и његове пропаганде. Ту нема демократије. Да ли је ико приговорио из САД и Европе на ту тему? Није, то њих не занима. Вучић је њихов човек и може да ради шта год хоће.“

Критикујући на крају дискусије модел западне демократије и такозване борбе за људска, мањинска, национална, односно права националних мањина, што је основни модус за покретање криза, академик Чавошки је направио паралелу са изборним системима у САД, Британији и другим западним државама, који су униноминални: „То значи, дели се земља на један број округа где се бира један представник. Нема пропорционалног система. Када тога нема, онда мањине, етничке и верске, не могу да прођу због процента. Да ли икога занима где су то представљени Хиспаноамериканци? Нигде, осим појединаца који су се утопили. У Америци је само један језик службени – енглески. Нема шпанског. Зашто Порторико није званична држава САД? Због језика, шпанског, и преседана који би након тога изазвао праву лавину у САД“.

Затим је, као контраст, академик Чавошки навео пример захтева за регионализацијом Србије, наводећи питање Војоводине, случај тзв. Санџака и друге примере, наглашавајући да су такви процеси у служби разбијања државе, те да се приче о верским, етничким и осталим мањинама користе само када треба ослабити мале и слабе државе, а да такве теме, једноставно, не важе за велике силе Запада.

Џевад Галијашевић, експерт за борбу против тероризма

Уважени гост из Босне и Херцеговине, господин Џевад Галијашевић (тема: „Политички интереси западних сила и методологија промене дејтонског политичког система у БиХ од 1996 – 2016.“) је у веома интересантном излагању поткрепљеном обиљем ексклузивних чињеница, између осталог посебно апострофирао да је Запад од потписивања Дејтонског споразума имао такозвану скривену агенду, која је објављена 1997. године, када је високи представник Карлос Вестендорп себе прогласио сувереном над Уставом, законима и политичким странкама у БиХ, што је потврђено конференцијом у Бону.

С тим у вези Галијашевић је нагласио да је „последица тога овакав политички систем данас у БиХ и оваква мрежа невладиних, терористичких организација и њихових помагача у појединим странкама, које желе да глуме неку опозицију, а у ствари представљају опозицију држави“.

Он је оценио да су сталне интервенције високих представника у политички систем државе, учиниле Дејтонски споразум бесмисленим, неефикасним и поремећеним уставним решењем. Према Галијашевићим речима, те интервенције довеле су до тога да безбедносни систем у БиХ буде разрушен, а да „оно што се дешава у БиХ представља претњу цијелом окружењу, западном Балкану па чак и континенту.“

Као најновији и вероватно најупечатљивији пример споља наметнутог растакања државе истакао је чињеницу да безбедносну политику спроводе кадрови хрватског МУП-а попут Драгана Мектића, особе која је минорно образовање стекла у образовном центру МУП-а Хрватске, где се искључиво обучавају хрватски полицијски кадрови. Дакле, именовани који формално долази из редова српске стране није дипломирао на Правном факултету, што је, уз низ других недоследности, последица одузимања надлежности посредством канцеларије ОХР-а, која диригује унутрашњом политиком споља.

У наставку излагања Галијашевић је у вези са наведеним извео паралелу са БЈР Македонијом, истичући како та држава данас доживљава исту судбину као и БиХ и да је и тамо на сцени прозападна опозиција у виду Зорана Заева, која руши елементе државности, у сарадњи са албанским терористичким елементом. То је слично ситуацији у БиХ, где поједине политичке странке квазиопозиције као што су ПДП и СДС, у сарадњи са исламистичким фактором у Сарајеву и западним фактором, руше стабилност Републике Српске и њене уставне темеље.

Он је указао присутнима на скупу да се „наранџасте револуције“ не изводе само на улицама него и кроз институције и да у њима учествују „војници тих хибридних ратова“ који су стационирани у политичким странкама или невладиним организацијама, а чији су наредбодавци у западним амбасадама.

Навео је да данас трпимо последице хибридних ратова у околностима у којима, рецимо, ММФ онемогућује с једне стране, фискалну стабилизацију или буџетску подршку, пре свега за социјална давања док, са друге стране, безбедносне агенције, користећи закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма, са шест тужилаца руше цео банкарски сектор Републике Српске.

Како је казао, питање суверености је питање фискалне, политичке и сваке друге суверености, за коју се Република Српска сада бори, наглашавајући да је „ово што ради председник Републике Српске, Милорад Додик, потребна и најважнија политика за његов народ и Републику Српску, али је свакако, врло штетно по њега лично“.

Галијашевић је на крају закључио да је потребно вратити се основним правилима функционисања државе у којој су њене институције и народ суверени у вођењу и политичких и свих других послова.

(слиједи наставак прегледа излагања)

Фонд Стратешке Културе/Горан Јевтовић

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*