Илустрација

ПОКАЈАЊЕ ЈЕ СЛАТКИ БОЛ ДУШЕ – Земља нашег срца је жедна суза (други дио)

Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видео. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!»

Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напред, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно.

Бог жели управо да ово признамо, да сагнемо главу и кажемо: «Да, грешан сам! Човек сам и грешим.»

«Да, рекао сам тешку реч, опрости ми. Ниси ти крив, ја сам крив. Опрости ми што сам те ражалостио ових дана. Имао сам проблема на послу, допустио сам да ме савлада егоизам. Безосећајан сам, не умем да волим, да опраштам и да те прихватам онаквог какав јеси, да будем стрпљив. Такав сам, и не говорим то хладно, али истовремено ни очајнички, кажем то мирно, са смирењем, једноставношћу и добротом у срцу и очекујем разумевање од тебе.» Сад, Господе, кад сам признао своје грехове, своје немоћи, кад се кајем пред Тобом, спреман сам на све. И Твоја доброта, Твоје признање ће највише утешити моју душу. Свака душа то чека.

То треба да очекујеш од другог. Кад се покајеш, кад се заиста смириш и кажеш: «Опрости ми, згрешио сам, кајем се,» — нико неће бити тако окрутан и тако немилосрдан да те удари, да се са још већом снагом баци на тебе. Кад види твој чист поглед, твоје очи које се кају и плачу, и другог ће напустити страст. Попустиће и рећи: «Ма добро. Нема проблема, ништа страшно се није десило, рекао си то, али си само човек, све је прошло!» Смирење, покајање и признање ће отопити гвожђе, оно ће отопити и демоне, парализоваће зло.

Али у мени нема овог покајања, нема овог смирења. Чинимо тако много грешака, повређујемо толико много људи, рањавамо толико душа, презиремо толике људе, заобилазимо их, равнодушни смо, чинимо толико злочина, толико грехова. Не говорим о другима, сад говорим на основу свог искуства. Али не само на основу свог искуства, већ и из искуства других. Јер човек све зна кад је свештеник: зна своје грехове, зна и грехове другог, слуша грехове свих људи и види да има много грехова на свету за које неко треба да се покаје.

Има много грехова које чинимо, а да чак ни не размишљамо о њима: протраћени сати, безброј издангубљених тренутака, и за то нас нимало не гризе савест. Губимо толико сати у свом животу које бескорисно проводимо и због којих ћемо једном горко плакати. Плакаћемо, али ће бити касно. Плакаћемо с онима који су убијали бесконачно много сати испред телевизора или компјутера због глупости — док је требало да читају о искушењима.

Прошли су читави сати у току којих се уопште нисмо молили и нисмо ништа прочитали. То су дани беспослености у којима нисмо научили да волимо и да опраштамо. А после ћемо рећи: «Како је пролетео мој живот? Кад су протутњале ове године? Како сам напунио 80 или 90 година, а шта сам учинио у свом животу? Па ништа! Зашто, зашто ништа? Христос каже да човек може да се покаје за тренутак, али док је разбојник за трен ушао у рај, ја нисам изгубио само минут, већ хиљаде, милионе минута и нисам учинио ништа за своју душу. Страхота! Како је пролетело време мог живота?»

Наступиће час кад ћемо се кајати због изгубљеног времена. Наступиће час кад ћемо се кајати због речи које смо изговорили. Речи… Колико се односа покварило због горких, увредљивих, злобних, саркастичних и ироничних речи којима смо понизили другог! Затим се чаша изненада прелила — због само једне речи, једне увреде, и тако се распадају читаве породице.

Наступиће час… О, кад би то било сад кад суза покајања још увек може да кане из наших очију и кад можемо рећи Богу: «Господе, како могу тако да причам, како могу тако да рањавам друге? Шта то причам, шта то изговарају моја уста?! Не, не псовке или рђаве речи — ја просто тако разговарам с другима! Увек вређам, иронишем, не поштујем — шта је то, то што излази из мојих уста? Колико пута сам осуђивао, колико пута сам се наслађивао животом неког другог! Оговарам људе, блатим њихов живот, тумачим њихове поступке, иако не знам да ли је истина оно што говорим пошто нисам срцезналац. Колико пута сам, Господе, приписивао себи Твоју власт. Одузимао сам Ти право које је само Твоје. Које право? Да судиш другима. Колико пута сам чинио овај грех, а ретко сам се кајао. И уопште се нисам покајао, јер да јесам, зауставио бих се. Да сам се покајао, не бих то више понављао. Да ми се није свиђало, престао бих.»

Кад ти се неко јело не свиђа, кад је горко и неукусно, не једеш га више. Не спремаш га више, не желиш чак ни да га окусиш — не свиђа ти се. А ми увек чинимо исте грехове и никад се не кајемо. Зашто? Зато што нам се свиђају. Свиђа нам се оно што радимо. Навикли смо, свиђа нам се порок. Свиђају нам се егоизам, наше страсти, свиђа нам се да забадамо нос у туђа посла, да видимо да други нешто губе и да се разилазе, сплеткаримо о томе, зато што нам се свиђа.

Ако се на телевизији приказује документарни филм о некој научној или философској теми, на пример, о историји уметности, пребацујемо канал. Али ко пронађемо канал на којем се приказује нешто о животу људи: ко се развео, зашто се развео, како су се посвађали, — седамо и гледамо. Свиђа нам се, нешто нам се дешава и наслађујемо се неуспесима других. Не плачемо због њих, не кајемо се — ни због себе, ни због њих, ни због невоља у свету, већ се радујемо кад чујемо да негде експлодирају бомбе, што су тамо бол, искушења и проблеми. То нам причињава скривену насладу зато што се, хвала Богу, није десило нама, него другима.

— Причај, шта је било? И шта му је рекао на крају? Да ли си сазнао детаље?

Свиђа нам се све то и не кајемо се. Наслађујемо се чинећи грех.

Шта свеци кажу ако желимо да се покајемо, ако желимо да плачемо? «Ако ваше очи пролију воде свих река, и мора, и океана, наш плач неће бити довољан.» Да бисмо исплакали своје и туђе грехове. Да бисмо признали да с нама није све у реду.

Блажени који плачу, јер ће бити помиловани, јер ће се утешити (Уп.: Мт. 5: 4, 7). Они који плачу јесу они који тугују, у којима има покајања, који жале због свог греха и због греха света, који жале због својих грешака, због људских брига, због проблема других, због своје непокајане браће и који преузимају на себе њихово покајање говорећи: «Господе, кајем се и за оне који се не кају! Молим Те: пожали их!» А ми? Ми — ништа, у нама нема ничега ни налик на то.

Колико нерођене деце чека да се појаве сузе у очима њихових родитеља, а суза још нема! Колико се абортуса учини на основу само једног потписа: лекари, уговори, документа, сва ова формалност! Кажеш себи да многи то чине, да многе жене и мушкарци чине абортусе. Они чине убиство, а ти још ниси заплакао!

Често долазе жене и исповедају се — као и мушкарци, зато што они одговарају за оно што се десило њиховим женама — и не говоре ништа о абортусима. Питам их кратко:

— Да ли сте некад починили абортус?

— Да, два пута.

— И тако једноставно говорите о томе?

Отац си, спреман си да плачеш због двоје деце којих више нема међу живима, и да још више плачеш због њихових живих, али мртвих родитеља? Овде се чак не поставља питање о томе да су згрешили, јер су људи: и ја бих могао то да учиним, и свако би могао због своје немоћи и непажње, због различитих разлога. Али да нема ниједне сузе? Чак ни не жалиш због онога што си учинио?

Зар ниси свестан тога? Зар не схваташ да за то треба нешто да даш? Коме? Не мени, не Богу, већ овим душама, овој деци, која се нису порадовала овом свету, која нису поживела. Чак и ако немате новца, нека би она просила у метроу. Али никога ниси упитао шта да радиш с овом децом. И ниси их погубио да не би лоше живела. Једноставно си узео и сам донео одлуку. Просто си себе још једном прогласио за бога и рекао: «Ја ћу да одлучим, ја ћу да одређујем свој живот, ја ћу да кажем да ли ће они живети или неће!»

Још увек ниси схватио да те је твоје «ја» уништило и ниси плакао због тога. Извршио си абортус или то намераваш, али ниси схватио своју грешку и ниси пролио ниједну сузу покајања. Зар то није страшно? А где је покајање? Нема покајања. Колико хиљада абортуса се обави у Грчкој? Око 350–400 хиљада годишње, по званичној статистици (чуо сам то неколико пута). То су они који се уписују у документа у болницама, а колико их се још чини тајно, о чему се не говори због различитих разлога: породичних, да човек не би изгубио углед, да не би покварио свој имиџ у породици, свету и друштву.

Да ли је свака од ових породица макар сузу пролила? Нисам срцезналац и не судим им, не кривим их, само објашњавам зашто је земља нашег срца жедна суза, јер је веома сува, земља наше планете жели сузе, јер је пресушила.

Грешни смо, али у нама нема покајања, и наша трагедија се састоји у томе, управо у томе што живимо у греховно доба. Сва времена су била греховна, али је садашње време у невиђеној мери лишено покајања, окрутно је, непопустљиво и надмено пред Богом. То је стални устанак и бунт против Бога, а дрскост је најтрагичнија од свега тога. Није трагично то што грешимо, већ што имамо дрскост и што претварамо грех у начин живота. Уместо да признамо и кажемо: «Господе, опрости нам. Преклињем Те да ми помогнеш да се извучем из мочваре!» — кажемо: «Лепо поступам, тако сви раде, свиђа ми се то. Хоћу то да радим!»

То више није људско. То је сатанско: «Ја хоћу, мени се свиђа, нећу да се мењам,» — то је већ сатанско размишљање. Нисам то чуо од стараца или из књига. Да вам кажемо до кога сам то чуо? Од самог ђавола сам чуо. Нисам лично видео ђавола, али сам се једном случајно обрео на истеривању злог духа. Тада је све трајало пола сата, толико тога сам чуо и после тога сам се врло добро замислио.

У извесном тренуку свештеник је упитао лукавог духа:

— Ко је јачи? Знаш зашто то кажем: зато што је Христос јачи од тебе. Признај то! Да ли је тако?

— Нећу да ти кажем!

— Ко је јачи: ти или Господ?

— Нећу да ти кажем!

И на крају му је свештеник рекао:

— Заклињем те именом Господа да ми кажеш!

А кушач му одговара:

— Ако не знаш да је Назарећанин јачи од мене, зашто питаш?

Свештеник одговори:

— Да би ти то рекао!

Ово сам чуо својим ушима, и не само ја, већ и много људи, и то образованих људи. Тако да то није неки фолклор да можеш да кажеш: ма то су само бапске приче. Тамо је био чак и један новинар, видео сам да је држао касетофон и снимао. Не знам шта је хтео — да ли да напише репортажу или нешто друго, не знам.

Свештеник је наставио:

— Знаш да ће те Бог поново примити кад се покајеш? Поново ће те примити као светлог анђела, поново ће те примити у Своје окружење, знаш ли то? Као вољено дете, блудно, које се враћа. Знаш да ће те Бог примити у Своје наручје ако се покајеш?

Кушач је одговорио:

— Знам. Знам и то.

Свештеник му је рекао:

— Зашто се онда не кајеш, безумниче? Глуп си ако се не кајеш.

У тај час се разлегао крик по целом храму, од којег су се сви укопали на месту, зато што је глас био диваљ и продоран, али истовремено веома јасан и сигуран, врло сигуран:

— Зато што НЕЋУ!

Не могу да га опишем. Овај глас је дуго одзвањао, чуо се само крик: «Нећу! Нећу!» Ђаво не жели да се каје.

Сваки пут кад кажеш: «Нећу да се мењам, нећу да признам своју грешку, нећу. Пусти ме на миру! Желим да пијем, желим да пушим, желим да грешим, да се одајем разврату. Желим, свиђа ми се то, пријатно ми је, пусти ме!» — то већ изазива забринутост.

Кад би рекао да грешиш, јер си човек, као што и ја чиним грехове, као што и сви чине грехове, — само Господ није учинио грех, зато што нико није без греха (В.: Јн. 8: 7). Сви смо ми грешни, у најмању руку пред Тобом, Јединим, грешимо, али и пред Тобом, Јединим, падамо ничице. Не престајем да грешим, али поново долазим код Тебе, падам пред Твоје ноге, молим за Твоју милост, кажем Ти да сам згрешио и Ти ме поново примаш.

У томе је разлика између човека који се каје и онога ко се не каје: човек који се каје греши и каје се. А непокајани чини грех и тврдоглав је у томе, чини грех и задовољан је због тога. Чини грех и радује се, култивише га, развија, гаји га у себи и живи у паклу и сатанској атмосфери још у овом животу, у свом срцу. Немаш разлога да питаш куда ћеш отићи, нема разлога да питаш да ли ћеш отићи у рај или у пакао: већ овде осећеш рај или пакао. Онај ко се каје још овде осећа рај, плаче, признаје да је крив, али се радује, зато што види Христов загрљај, види прстен који у на руку ставља Небески Отац, царски прстен, прстен усиновљења, нове промене и Он му каже:

— Дете, волим те!

— Грешан сам.

— Волим те.

А ти кажеш:

— Христе мој, каква је радост коју ми дарујеш! Грешан сам, а ти ме волиш? Како ме волиш с овим грехом, који чиним?

А Господ ти каже:

— Не волим те због онога што си учинио, већ те волим због онога што Ми сад дајеш. Због твог срца које Ми поново дајеш, због тога што опет долазиш код Мене, пружаш Ми руку, поново ме волиш, — ето шта волим. Твој повратак!

Ова лепота постоји у Цркви. Кајемо се, враћамо се, падамо и устајемо — неописив је осећај повратка! Тешко је осећати пад, горчину у души, обузимају нас туга и чамотиња, али се с друге стране радујемо, јер имамо Оца, нашли смо Месију, нашли смо Избавитеља. «Радуј се, Ти Која си родила Наставника заблуделима, радуј се, Ти Која си у утроби носила Избавитеља заробљених!» Он је наш Избавитељ. Заробљени смо и заблудели, али долази наш Избавитељ, имамо Путовођу, и због тога се радујемо, а не због тога што смо лоши, — то је тужно.

У Цркви има много наде, много оптимизма. Квасац покајања је суза која се чим почне туга претвара у радост. И више не знаш зашто плачеш: да ли зато што тугујеш или зато што се радујеш.

Има људи који на исповести само плачу, видео сам људе који плачу, па сам их питао:

— А зашто сад плачеш? Па Бог ти опрашта!

А они кажу:

— Не знам. Плачем и због онога што сам учинио и зато што осећам опроштај, што ме Господ испуњава Својом љубављу. Мене, гнусног, грешног и непотребног слугу Свог — како ме воли у овом смраду? Како ме грли неопраног?

А како је отац блудног сина пољубио своје дете које је било у ритама, које се читаве недеље није купало и које је било прљаво? Како га је дотакао овај пречисти отац кад је његов син био презрен у људским очима?

И Отац каже:

— Ако тако говориш, то значи да Ме још не познајеш. Ако Ме називаш Оцем, а сматраш Ме таквим, још увек ниси схватио какав је Бог. Још увек ниси схватио океан Моје љубави, Мог човекољубља, Моје доброте, Моје неправедности. Ја сам неправедан Бог, зато што немам твоју праведност, твоју вагу, већ Свој опроштај дајем онако како хоћу.

И док на твоју вагу треба ставити одређени тег како би се успоставила равнотежа Господ балансира како хоће. Он раднику који ради само последњи сат плаћа исто као и ономе који је радио од ујутру до увече. А овај други негодује и каже:

— Господе, али зашто тако? Ја радим од ујутру до увече и Ти ми дајеш плату, а овај је дошао и почео да ради тек предвече, а плата му је иста! Зар није неправедно то што радиш?

А Бог му каже:

— Шта те брига за то? Зашто те то љути? Љубав је неправедна.

Љубав је неправедна. За ову неправду и треба да се ухватимо и да се уздамо да ћемо се спасити. Ако ми Бог буде судио по правди, нећу се спасити, а ако ми не буде судио по правди, односно, ако ми буде судио с љубављу, милосрђем и опраштањем, Божански, има наде за моје спасење.

«Господе, ако будеш обраћао пажњу на безакоња, ко ће опстати, Господе?» (уп.: Пс. 129: 3). Ко ће издржати, ко ће претрпети овај суд? Ако будеш примећивао моје грехове, за мене је немогуће да се спасим. Али ће Твоја милост превагнути, превагнуће једна суза.

А имаш ли једну сузу? Оно што називамо Божијом благодаћу, оно што називамо Христовим додиром наше душе, јесте плод Светог Духа. Плод Светог Духа је пун суза. О овом дару нам пише Свето Писмо, зато што овај скривени и неочекивани дар избија као врело и долази од Бога по Његовој вољи, и тиме нас Бог изненађује. Свети Дух има много дарова, не само овај, Он има бескрајне дарове: Божански смисао, предивне мисли, јединствене доживљаје, Божански сјај око нас, Христову благодат, сузе, много тога нам даје.

Дакле, имамо ли ову сузу? Ако је имамо, имамо и наду да ћемо бити у рају.

Дивна је ова суза кад се котрља и Бог је узима, узима је наш анђео, а ти мислиш да нестаје. Бог је узима и односи у рај, где се она претвара у дијамант. И анђели на небу изненада виде снажну светлост и кажу Богу:

— Шта је ово заискрило, шта то блешти међу нама у овом светом сабрању? Шта тако јако светли данас, Господе?

А Он им одговара:

— То је суза једног човека који се каје: једно Моје чедо се покајало. Једно Моје створење је данас плакало, горко је плакало. Узео сам његове сузе и претворио их у дијаманте који ће га чекати како би украсили његов венац кад дође у Моје Царство.

Ови дијаманти ће нам створити лепоту. Тада ће ове сузе украсити нашу душу и у нама више неће бити суза — «идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја». Бесконачни живот. Али за то треба да постоји суза, макар једна суза.

Старац Јероним Егински (постоји књига о њему коју је написало његово духовно чедо) каже: «Суза има много, али су очи мале и не могу да их приме. Нису довољне очи моје, Господе, да бих исплакао сузе које имам због љубави према Теби, због кајања за моје грехове и за грехове људи!»

Како је дивно имати покајање! Увек, а не само за време Великог поста. Увек треба да имамо покајање, зато што и на Васкрс чинимо грешке, на Васкрс или на Успење Пресвете Богородице могу се десити неспоразуми: колико свађа бива због хране, због породичних проблема, а празник је у току!

Неко може да се не сложи и да каже да су празници време радости: Божић, Васкрс, само лето кад одлазимо на море, путујемо, проводимо свој одмор — да то није време за покајање. Али гледај, и тамо где идеш деца ће те замолити за сладолед, почећеш да се нервираш што немаш пара, и да се љутиш на жену зато што је хтела да станете, и одавде почињу неспоразуми. Ето вам поново повод за покајање! Како ћете се помирити? Па кад се покајете!

И за време одмора, и у најбољем кампу, и на најбољем мору, и на најлепшој плажи ће се појавити повод за покајње. Куд год да кренеш треба да понесеш покајање да увек буде с тобом. Оно је врло корисно, врло је неопходно, где год да си, као кутија за хитну помоћ. Оно ће исцелити свакодневне ране и повреде — мале и велике. Оно може да исцели све велике трауме.

Кад се нађемо пред Богом сви они који су се кајали имаће велику наду на спасење. А шта ћемо радити ми остали? Ми остали, који се никад нисмо кајали, шта ћемо радити?

Сећам се приче из «Евергетиноса», у њој се говори о једном лењом и нерадном хришћанину, који је немарно проводио свој живот, никад се не кајући за оно што је урадио. Стално је грешио. И наступио је његов последњи час и видео је да ће Бог судити његовој души. Ту је био и анђео-чувар који му је био дат на Крштењу и који се трудио да нађе нешто добро за шта би могао да каже: «Господе, ово је урадио.» Али анђео није видео ништа добро у његовом животу, већ само егоизам, нервозу, каприце, гнев и удаљеност од Бога.

Шта човек сад да ради, шта да кеже Богу? Види да су реалност све оне ствари којима се смејао. Шта ће овај човек рећи Богу? Ево, наступио је крај лажима, крај шалама. А он је мислио да је вечни живот шала и говорио је да је само овај живот стваран. «Хајде да једемо и да пијемо, да узимамо оно што постоји на овом свету, а све остало је мит.» И шта ће сад види? Види да је оно што је називао митом — стварност, и да је оно што је сматрао стварношћу — мит.

И завршио се роман! У романима људи на крају обично почињу да живе боље… а ми ћемо живети још боље! Да, али сад не види да уопште није боље, већ напротив, горе, да се уопште није припремио за оно друго што га сад очекује. Ништа није стекао. И онда почиње да размишља о свом животу. Види како на ваги претежу његови грехови.

Анђео је био веома тужан и плакао је, а ђаво се радовао. И тада је одједном и сам заплакао — он, немоћан, на умору, одједном је почео да плаче и да говори:

— Шта сам учинио, Боже! Цео мој живот је прошао у разврату, цео живот у грешкама, цео живот је протекао далеко од Тебе — и то је најгоре, то је моја највећа грешка! Мој највећи грех. Нисам спознао Бога! Живео сам као пси, па чак и горе од њих, зато што се они за својим инстинктима поводе с мером, а ја… Поводио сам се за својим животним инстинктима и страстима и ништа више. Нисам мислио да Бог постоји! Нисам размишљао о томе да ли постоји душа. А сад све видим…

Овај човек је видео цео свој живот као на филмској траци. Никад пре није плакао. Али тада је и он, тако окорелог срца, заплакао, узео је марамицу и обрисао је очи. Претезао је тас с његовим пороцима и зауставио се на самом дну. И одједном је у последњем тренутку анђео нешто смислио. Јер, љубав увек нешто смисли. Љубав је бистра и домишљата. Шта је то анђео учинио?

Зграбио је марамицу — ону марамицу мокру од суза — и ставио ју је на други тас говорећи: «Господе, Господе! Пре него што донесеш коначну одлуку, погледај ову марамицу, ове сузе. Зар оне не могу да учине чудо? Погледај његово покајање макар сад, у последњем часу, два минута пре него што ће умрети! Милосрдан си, Господе, и пре си то чинио. Господе, Ти си на Крсту спасио разбојника у последњи час.»

Ставио је сузом наквашену марамицу и тас је превагнуо на другу страну, Господ му је опростио!

Ова суза — суза покајања је свемогућа! Али имамо ли таквих суза? О, кад бисмо нашли времена у свом животу, данас, сутра, прекосустра; о, кад бисмо се помало кајали због онога што смо учинили и због онога што намеравамо да учинимо. Због онога што чине наши ближњи и због чега се никад нисмо кајали, као и због чега се они никад нису кајали.

Хајде да молимо Бога да нас дотакне оним жезлом којим је Мојсије дотакао стену кад је потекла вода у пустињи. Да Господ дотакне стену нашег срца, које је тврдо као камен и да потече ова животворна суза.

Молим вас, помолите се за мене, а ја ћу се молити за вас!

 Архимандрит Андреј (Конанос)
Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*