Радован Караџић у судници Трибунала у Хагу

ПЕТРОНИЈЕВИЋ: Не ослобађа Хаг Милошевића него унапријед одређену „српску кривицу“ пребацује на Караџића

  • Оптужница против бившег предсједника Републике Српске др Радована Караџића била је заснована на монструозном облику одговорности, популарном УЗП-у, односно удруженом злочиначком подухвату, у којем је, по ставу тужилаштва, учествовао читав српски народ, а као носиоци УЗП-а означени су сви највиши политички, војни и полицијски руководиоци СРЈ, Србије и Републике Српске. У том контексту бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић био је означен као један од носилаца УЗП -а, а заједно са њим и српско руководство и већи број војних и полицијских водећих људи тога доба
  • Несумњиво је да све ово што је наведено представља резултат рада одбране др Радована Караџића и његовог тима, а прије свега стратегије коју је дефинисао сам др Караџић. Наиме, стратегија у првостепеном поступку је била нападати базу злочина, преиспитати сваку тврдњу тужилаштва и све што се српској страни ставља на терет, било са ове, било са оне стране Дрине. Караџић се никада није бранио стратегијом „нисам ја то учинио“, „неко ми је наредио“, „неко други је то учинио“ и сл, већ стратегијом „хајде да утврдио шта се тачно догодило“. На овај начин је читава стратегија првостепеног поступка била усмјерена на одбрану Србије и Републике Српске, а тек онда самог др Радована Караџића
  • Због немогућности да остваре свој наум и огласе кривим Слободана Милошевића, они који кроје политику кривичног прогона Хашког тужилаштва и суда, значајне дијелове одговорности који су претходно стављани у гријех Милошевићу, сада преносе на друге, којима се суди, а који су живи, како пројектована „кривица“ Срба не би случајно остала недоказана. У конкретном случају, ако је Трибунал утврдио да нема доказа за учешће Милошевића у УЗП-у у БиХ, то првенствено значи њихову намјеру да унапријед одређену квоту кривице српског народа са Милошевића пренесу на Караџића, а најмање намјеру да, како аналитичари тврде, ослободе Милошевића
Пише: Горан Петронијевић, адвокат

Информација која се појавила у појединим медијима да је, наводно, бивши предсједник СРЈ, покојни Слободан Милошевић, ослобођен одговорности пред Хашким трибуналом, и то пресудом изреченом бившем предсједнику Републике Српске др Радовану Караџићу, увелико је узбуркала и домаћу и међународну јавност. Као Караџићев правни савјетник и особа која је учествовала у његовој одбрани од самог хапшења до данас, пошао сам трагом те информације да бих утврдио каква су то „открића“ учинили поједини „аналитичари“.

Прво што је видљиво чак и правним лаицима јесте чињеница да читачи пресуде Хашког трибунала, изношењем оваквих тврдњи, врло широко и неаргументовано тумаче поједине чињенице изнијете у пресуди против др Радована Караџића. Помпезно најављивање у појединим медијима „сензационалног открића“, „проналажење закопаног блага“ итд., може се свести само на једну реченицу која озбиљно девалвира све овакве квалификације „истраживачког рада аналитичара“. Овакве тврдње представљају максимално „откриће топле воде“.

Оптужница против бившег предсједника Републике Српске др Радована Караџића била је заснована на монструозном облику одговорности, популарном УЗП-у, односно удруженом злочиначком подухвату, у којем је, по ставу тужилаштва, учествовао читав српски народ, а као носиоци УЗП-а означени су сви највиши политички, војни и полицијски руководиоци СРЈ, Србије и Републике Српске. У том контексту бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић био је означен као један од носилаца УЗП -а, а заједно са њим и српско руководство и већи број војних и полицијских водећих људи тога доба. Намјера тужилаштва је била да докаже да је фактички читав српски народ, и са једне и са друге стане Дрине, имао намјеру да од свих несрба очисти просторе на којима они живе. Овако монструозна оптужба везује се као камен о врат читавом српском народу. До овакве позиције српског народа, као што је општепознато, дошло је у фази покушаја отуђеног дијела међународне заједнице, оличене у Сједињеним Америчким Државама заједно са Великом Британијом, Ватиканом и Њемачком, у историјском подухвату изазивања „контролисаних сукоба“ на простору бивше СФРЈ, као механизму њеног разбијања, а да би са себе скинуо сопствену одговорност и приписао је српском народу. Тако је српски народ од жртве постао „злочинац“, а сам Хашки трибунал је требало да буде мјесто верификације овакве историјске инверзије.

Но, да се вратимо актуелном проблему, тј. питању „Да ли је Слободан Милошевић ‘ослобођен’ одговорности пресудом др Радовану Караџићу?“.

Сваком оном ко је у било каквом додиру са правном науком, потпуно је јасно да се пресудом донијетом против једног лица, не може нити осудити нити ослободити друго. У конкретном случају, пресудом против др Радована Караџића не може се ослободити одговорности Слободан Милошевић.

Слободан Милошевић је умро под веома чудним околностима у завршној фази суђења против њега и тај кривични случај се на тај начин и окончао. У свим правним законодавствима свијета, када лице коме се суди умре, поступак се обуставља трајно због смрти и то лице се не може сматрати нити осуђеним нити ослобођеним. На страни осумњиченог, у фази вођења кривичног поступка, стоји једно правно начело универзалног карактера, које се зове „претпоставка невиности“. У конкретном случају, у тренутку смрти Слободана Милошевића, он је управо имао статус окривљеног под заштитом претпоставке невиности. То надаље значи да је Слободан Милошевић окончао свој живот невин по питању кривице, те да му нико након тога не може судити за било које кривично дјело нити га ослобађати за нешто за шта није осуђен.

Изрицањем пресуде бившем предсједнику Републике Српске др Радовану Караџићу, 24. 3. 2016. године (на годишњицу бомбардовања СРЈ), вијеће Хашког трибунала није прихватило све ставове Хашког тужилаштва и др Радована Караџића ослободило је одговорности за наводни геноцид у седам општина БиХ у току 1992. године, и то утврдивши да догађаји који су се десили у тим општинама немају обиљежја овог кривичног дјела. Та одлука вијећа Трибунала је најзначајнија по питању статуса, како српског народа, тако и будућности међународног положаја Републике Српске.

Поред овога, истом пресудом су из удруженог злочиначког подухвата избачени сви српски званичници међу којима је и Слободан Милошевић, што је веома значајно са аспекта оптужби за одговорност Србије за догађања на територији БиХ 1992–1995. године. Требало би подвући да, уколико би Хашки трибунал из заједничког злочиначког подухвата избацио Слободана Милошевића, а оставио било ког српског званичника, Србија би у међународноправном смислу могла сносити неки од облика одговорности.

Надаље, овом пресудом је редефинисан појам геноцида у Сребреници, знатно умањен, по ставу вијећа, број страдалих муслимана (од више од 7.000 на 5.000), из оптужнице су избачене десетине веома важних инцидената који су стављани на терет српској страни, први пут је утврђена чињеница „самоповређивања“ муслимана као начина оптуживања српске стране, признато је постојање „Холбруковог споразума“ итд.

Несумњиво је да све ово што је наведено представља резултат рада одбране др Радована Караџића и његовог тима, а прије свега стратегије коју је дефинисао сам др Караџић. Наиме, стратегија у првостепеном поступку је била нападати базу злочина, преиспитати сваку тврдњу тужилаштва и све што се српској страни ставља на терет, било са ове, било са оне стране Дрине. Караџић се никада није бранио стратегијом „нисам ја то учинио“, „неко ми је наредио“, „неко други је то учинио“ и сл, већ стратегијом „хајде да утврдио шта се тачно догодило“. На овај начин је читава стратегија првостепеног поступка била усмјерена на одбрану Србије и Републике Српске, а тек онда самог др Радована Караџића.

Све ово је било неопходно рећи да би се схватила следећа ствар. Из самог диспозитива пресуде др Радовану Караџићу видљиво је да Слободана Милошевића нема као учесника у удруженом злочиначком подухвату, и то је свима, па и правним лаицима, било јасно од момента изрицања пресуде. Значај те чињенице је веома велики, али сада долазимо до терена покушаја дешифровања разлога оваквог „правног тумачења“ ове чињенице и историјског момента у коме се то догађа. Овакав правни став и тумачење ове чињенице може бити резултат или правног незнања или лоше намјере. Уколико се правним тумачењем одређене пресуде и веома великог броја значајних чињеница изнијетих у њој, баве лица која не посједују правно образовање, могућност поткрадања грешке је велика. Али ако то чине лица која имају одређено правно образовање и искуство, онда је могућност намјерног погрешног тумачења са одређеним циљем далеко вјероватнија.

У конкретном случају, овакво тумачење довело је до великог узбуркавања српске јавности, буђења старих подјела за и против Милошевића итд. Коме је у овом тренутку потребна оваква подјела у српском народу, лако је закључити, али је тешко схватити да и поједини државни органи и њихови представници несмотрено реагују на ову провокацију.

Умирућа подјела Срба на „партизане и четнике“, очигледно захтјева нове разлике и облике подјела међу Србима. За то се, пред Хашким трибуналом, Слободан Милошевић сигурно није борио, а то ни данас не чини Радован Караџић.

Мислим да би требало нагласити још једну ствар коју аналитичари готово хвалећи овакво понашање Трибунала у Караџићевој пресуди немају у виду. Због немогућности да остваре свој наум и огласе кривим Слободана Милошевића, они који кроје политику кривичног прогона Хашког тужилаштва и суда, значајне дијелове одговорности који су претходно стављани у гријех Милошевићу, сада преносе на друге, којима се суди, а који су живи, како пројектована „кривица“ Срба не би случајно остала недоказана. У конкретном случају, ако је Трибунал утврдио да нема доказа за учешће Милошевића у УЗП-у у БиХ, то првенствено значи њихову намјеру да унапријед одређену квоту кривице српског народа са Милошевића пренесу на Караџића, а најмање намјеру да, како аналитичари тврде, ослободе Милошевића.

Само историјска ревизија свих неправедно вођених поступака пред Хашким трибуналом може довести до „ослобађања“ и појединаца и читавог српског народа.

Недељник

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*