Јенс Столтенберг јуче у Бриселу приликом упућивања позива Црној Гори

ПАВИЋ: НАТО поход стигао до Црне Горе

  • Далеко смо одмакли од славног времена с почетка 1990-их, „коначне побједе демократије“ и најављиваног „краја историје“, у којем ће се сви проблеми човјечанства решавати демократски и тржишно. Далеко смо одмакли од маја 1990. године, када је тадашњи НАТО генсек, Манфред Вернер, надахнуто говорио о „најважнијим задацима“ који чекају Алијансу, као „заједницу вриједности“, укључујући и „подршку земљама Централне и Источне Европе у њиховим напорима да изграде демократију и успјешне привреде“
  • НАТО је, у међувремену, прошао кроз три рунде проширења: 1999, 2004. и 2009, да би сада и Црна Гора била позвана у чланство, уз опаску генсека Столтенберга да тај позив представља „важан корак у евроатлантској интеграцији цјелокупног западно-балканског региона“. Другим ријечима, нека се припреме Србија, Босна и Херцеговина и Македонија (а зашто не и „Косово“). Обећања се на Западу дају да би била прекршена…
  • Добрим, несебичним, искреним и неискључивим организовањем, ослобођеним досадашњих бољки, Црна Гора би могла да постане језгро једног проактивног, антиглобалистичког и мировног отпора, који би могао да се издигне изван националних, па и регионалних оквира. Питање расписивања референдума о чланству Црне Горе у НАТО може да постане тачка окупљања, око које легитимно могу да се окупе све присталице истинске демократије у Европи (па и шире), укључујући, наравно, и оне из Србије, Републике Српске и осталог окружења
За Фонд Стратешке Културе пише: Александар Павић

Када је у марту 2009. године тадашњи хрватски премијер Иво Санадер послао на гласање у Сабор предлог ратификације Сјеверноатлантског уговора, којим би Хрватска и формално озаконила своју вољу да приступи НАТО-у, на основу позива који је добила 3.4.2008. на НАТО самиту у Букурешту, то је пропратио ријечима: „Заборавит ћу притом да су неки хтјели референдум. Да смо ишли у ту авантуру, не би ово остварили“.

Како ствари сада стоје, његов садашњи црногорски пандан, Мило Ђукановић, водиће се истим „демократским“ обзирима, како би легализовао и легитимисао позитивни одговор званичне Црне Горе на позив за њено учлањење у НАТО, упућен 2. децембра 2015. године са министарског састанка земаља-чланица Сјеверноатлантског савеза у Бриселу. То је ваљда оно што НАТО генсек Јенс Столтенберг подразумјева под „прогресом у демонстрацији јавне подршке за чланство Црне Горе у НАТО“, на шта је позвао црногорске власти при саопштавању одлуке о позиву Црној Гори на отварање приступних преговора за чланство.

Далеко смо одмакли од славног времена с почетка 1990-их, „коначне побједе демократије“ и најављиваног „краја историје“, у којем ће се сви проблеми човјечанства решавати демократски и тржишно. Далеко смо одмакли од маја 1990. године, када је тадашњи НАТО генсек, Манфред Вернер, надахнуто говорио о „најважнијим задацима“ који чекају Алијансу, као „заједницу вриједности“, укључујући и „подршку земљама Централне и Источне Европе у њиховим напорима да изграде демократију и успјешне привреде“.

А још даље смо одмакли од лијепих жеља које је тада, у име НАТО, Вернер изрекао у вези односа са Совјетским Савезом и његовим мјестом у будућој Европи:

„Главни задатак у предстојећој деценији биће изградња нове европске безбједносне структуре, која би укључила Совјетски Савез и државе Варшавског пакта. Совјетски Савез ће играти важну улогу у изградњи таквог система. Ако размотрите садашњи положај Совјетског Савеза, који је практично остао без савезника, онда можете разумјети његову оправдану жељу да не буде потиснут из Европе. Задатак такве европске безбједносне структуре биће да организује безбједносно партнерство европских држава, ради превазилажења крутог непријатељства из година Хладног рата, и да од конфронтације напредује ка сарадњи… Треба да нађемо решења која поштују легитимне безбједносне интересе свих учесника, укључујући и Совјетски Савез. Подвлачим: свих учесника; другим ријечима, не само Совјетског Савеза. Та нација има право да очекује да њемачко уједињење и њемачко чланство у Атлантском савезу неће угрозити њену безбједност. Међутим, такође је јасно да она не може очекивати да НАТО доведе у питање своје постојање и пружи јој нешто што она сама није успјела да добије у прошлости, чак и на врхунцу своје моћи. Запад не може да на ерозију Варшавског пакта одговори слабљењем или чак распуштањем Атлантског савеза; једини одговор је успостављање безбједносног оквира који обухвата оба савеза: другим ријечима, оквир који увлачи Совјетски Савез у Европу засновану на сарадњи“.

Међутим, ипак смо, у данашњем времену, после позива Црној Гори да постане 29. чланица НАТО – а 1990, да подсјетимо, било их је свега 16 – најудаљенији од следећег кључног Манфредовог увјеравања, упућеног тог маја тадашњем Совјетском Савезу:

„Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размјештамо даље од територије Федералне Републике (Њемачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбједносне гаранције“.

Опште је познато шта је остало од ових лијепих ријечи и обећања, поготово овог последњег о неширењу, за које се данашњи политички Запад прави да не постоји, и да никад није ни постојало.

НАТО је, у међувремену, прошао кроз три рунде проширења: 1999, 2004. и 2009, да би сада и Црна Гора била позвана у чланство, уз опаску генсека Столтенберга да тај позив представља „важан корак у евроатлантској интеграцији цјелокупног западно-балканског региона“. Другим ријечима, нека се припреме Србија, Босна и Херцеговина и Македонија (а зашто не и „Косово“). Обећања се на Западу дају да би била прекршена…

Паралелно са овим вјероломним процесима, док се Совјетски Савез распадао а Јељцинова Русија скоро 10 година покушавала да буде најбољи западни штребер у одељењу, НАТО се умијешао у грађански рат у бившој Југославији, активно форсирајући сецесионисте, неонацистичке екстремисте и исламске терористе као инструменте сопствених интереса, први пут користећи силу ван своје територије (против Војске Републике Српске 1994. и 1995. године), да би све то „крунисао“ отвореном агресијом на остатак Југославије, између 24.3. и 9.6.1999. године.

Русија је, чим је почела да показује знаке повратка у редове суверених држава, почела да бива третирана прво као партибрејкер, па онда и као непријатељ. Руске иницијативе за успостављање простора јединствене и недјељиве безбједности на простору од Лисабона до Владивостока – а да ли је Вернер говорио о нечему суштински различитом – су у потпуности игнорисане. Умјесто тога, подстакнут је још један чин сецесије, овог пута „Косова“, у фебруару 2008. Нападнути су и уништени Ирак и Либија, дестабилизована сјеверна Африка и Блиски исток, подржано формирање тзв. Исламске државе ради уништавања Сирије и додатног преобликовања региона. Трајно је дестабилизована Украјина, чију војску НАТО сада активно подржава и обучава – „Украјина није сама“, како је управо поручио Столтенберг из Брисела, подвукавши да НАТО „наставља да помаже Украјини у неколико области, укључујући модернизацију командне контроле, сајбер и логистичких капацитета“ – све под фирмом „помоћи“, а фактички ради избијања на саме западне руске границе.

На састанку са руским министром спољних послова Лавровим у фебруару 2015. генсек Столтенберг је тај поход ка руским границама цинично назвао „дефанзивним“, као одговор на руске примједбе да НАТО ствара додатне напетости и „провоцира конфронтацију и подрива евроатлантски безбједносни систем“. Ово све пошто је у јануару Столтенберг потврдио планове Алијансе за успостављање командних центара и снага за брзо реаговање у шест источноевропских земаља: Естонији, Летонији, Литванији, Румунији, Пољској и Бугарској, уз најаву да ће НАТО Снаге за реаговање бити повећане са 13.000 на 30.000 припадника.

Разумије се, сва руска упозорења о негативним последицама позивања Црне Горе у чланство наилазила су на глуве уши. Како чак и Ројтерс констатује, „руски министар спољних послова Сергеј Лавров је у септембру рекао да свако ширење НАТО представља „грешку, чак и провокацију“, док је НАТО политика тзв. отворених врата „неодговорна политика која подрива ријешеност да се игради систем једнаке и заједничке безбједности у Европи“.

Наравно, не може а да се не примијети како позив Црној Гори за учлањење долази паралелно са другим западно-инспирисаним покушајима дестабилизације региона, од терористичких напада у Македонији, Босни и Херцеговини и на „Косову“, до перманентних нереда у Приштини и непрекидних напада на преостале Србе на КиМ, „изненадне“ одлуке Уставног суда БиХ да поништи Дан државности Републике Српске. Они који су ријешили да питање црногорског учлањења баш сада ставе на дневни ред врло добро су знали да оно само може да допринесе порасту, а никако смањењу тензија у региону. Но, такође треба примијетити да званична Србија, бар за сада, није реаговала на ову вијест. Као што није реаговала ни на одлуку Уставног суда БиХ…

За крај, осим овог подсјећања на политичко-историјски контекст у ком је Црној Гори упућен позив на чланство, главно питање је, као и увијек – шта чинити? Јер, да подсјетимо, Црна Гора још увек није члан Алијансе, она је формално тек позвана да започне преговоре о учлањењу. Потребно је да се спроведе додатни низ формалних корака у самој Црној Гори, као и у Бриселу, а и да све чланице НАТО ратификују позив у својим институцијама, што је процес који може трајати годину дана, можда и више (мада се ту не треба уљуљкивати – НАТО је више пута доказао приврженост оној његошевској: нужда закон мијења).

Оно што је најважније, дошао је тренутак истине за све декларисане анти-НАТО снаге и појединце у Црној Гори, што укључује и оне који чак и нису против чланства, али су за демократску провјеру народне воље. Мораће да нађу начина да се уједине у свом захтјеву Ђукановићевом режиму да распише референдум. Не значи да ће успјети да га натјерају да то уради, али могу да учине веома много у правцу делегитимисања – како Ђукановића тако и самог НАТО и његовог позива на учлањење. Демонстрирање масовног, динамичног и растућег покрета за расписивање референдума не би прошло незапажено, ни у Црној Гори, ни у Србији, ни у Русији, ни у многим западним круговима, па и медијима, који нису одушевљени НАТО политиком изазивања глобалног хаоса који би могао да доведе до свјетског рата.

Добрим, несебичним, искреним и неискључивим организовањем, ослобођеним досадашњих бољки, Црна Гора би могла да постане језгро једног проактивног, антиглобалистичког и мировног отпора, који би могао да се издигне изван националних, па и регионалних оквира. Питање расписивања референдума о чланству Црне Горе у НАТО може да постане тачка окупљања, око које легитимно могу да се окупе све присталице истинске демократије у Европи (па и шире), укључујући, наравно, и оне из Србије, Републике Српске и осталог окружења. С обзиром на опасност коју НАТО представља за свјетски мир, ствар проширења Алијансе на Црну Гору не може да буде само и искључиво ствар Црне Горе, сједишта НАТО у Бриселу, и функционера 28 држава-чланица НАТО. Иако би они управо то и хтјели.

Црна Гора је, ипак, cosa nostra.

Фонд Стратешке Културе

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*