Мило Ђукановић, шеф црногорског режима

ПАВИЋ: Мило тешко оптужио – НАТО?

  • Јер, давно су прошла времена лансирања неутемељених оптужби и њиховог бесомучног понављања, без потребе пружања било каквих доказа. У данашње, напредно доба, напредна публика ипак захтјева неку врсту доказа. Типа оних које Бијела кућа редовно нуди против Русије, позивајући се на твитове анонимних твитераша, или виралне постове на Фејсбуку постављене под неидентификованим никовима
  • Не улазимо сад у то да ли су Руси у својој оцјени демонстрација и реакције власти били у праву или не, већ да су, једноставно, изразили ону врсту забринутости коју смо навикли да слушамо искључиво од западних званичника
  • Можда прави одговор, како и доликује великим играма, никада нећемо сазнати. То је проблем са генијем. Кад је исувише велики, често умије да остане несхваћен, све док не буде касно…
Пише: Александар Павић

Било је само питање времена кад ће се разоткрити сва дубина и сложеност перфидне руске игре подривања виталних западних интереса у Црној Гори. Само генијални ум је могао да прозре махинације Кремља, да види оно што је обичном људском оку измицало, обичном људском уму било несхватљиво. Ум који је успио да, ни из чега, створи нову историју сопственог народа, и подари му ново име и нови језик. Који је, једини на свијету, основао цркву у полицијској станици. Који је преко четврт вијека успио да се одржи на власти. И то са причом да представља парагон демократије и напретка.

Дакле, тек је Мило Ђукановић успио да разбије „руску шифру“, да обичном свијету растумачи сву злу намјеру према Црној Гори која долази из правца Русије, да пред цијелим свијетом раскринка праве намјере и правце рада руске дипломатије.

И то је урадио на себи својствен начин. Мајсторски.

Прво је кренуо са провокацијама, тако што је данима оптуживао Русију и сиротог Сергеја Лаврова лично да стоје иза антивладних демонстрација у Црној Гори, без нуђења икаквих конкретних доказа. Они неискуснији су можда у томе видјели дозу аматеризма, помијешаног са страхом, па чак и примјер грубе и сирове пропаганде која припада неким прошлим, мање софистицираним временима.

Јер, давно су прошла времена лансирања неутемељених оптужби и њиховог бесомучног понављања, без потребе пружања било каквих доказа. У данашње, напредно доба, напредна публика ипак захтјева неку врсту доказа. Типа оних које Бијела кућа редовно нуди против Русије, позивајући се на твитове анонимних твитераша, или виралне постове на Фејсбуку постављене под неидентификованим никовима.

Али Мило није нудио чак ни то. Нигде нпр. сензационалних фотографија постављених на друштвене мреже које показују заплијењено оружје руске производње на неидентификованој локацији, руске конзерве са сувом храном пронађене у контејнерима близу мјеста окупљања демонстраната, типове са фантомкама који позирају за камеру испијајући флаше руске водке једном руком док у другој држе спреман молотовљев коктел, водиче за организовање анти-НАТО демонстрација на руском језику случајно пронађене на плажи Јаз, нигде изјава анономних очевидаца који говоре о повећаном броју „Лада Нива“ пуних сумњивих типова виђених у граду последњих седмица. Ништа од тога.

И то није заварало само обичан свијет, који је већ почео да сумња да Ђукановић можда није изгубио нешто од своје оштрине и луцидности, да га је обузео егзистенцијални страх па му се Руси свуда привиђају. Много више од тога – то је, како се чинило, заварало и саму руску дипломатију.

Ипак, на крају се показало да су страховања била узалудна, да је то још увијек онај исти Мило, оштар као бритва, окретан као видра, бистар као планински поток, неухватљив и несаломив.

Јер, руска дипломатија је, чинило се, насјела на његове провокације. После суботњег пребијања демонстраната у Подгорици, руско министарство спољних послова је изразило сумњиво превелику забринутост због „неумјерене примјене силе црногорских власти против мирних демонстраната“.

И ту их је Мило чекао. Сад је имао, напокон, и крунски доказ. Услиједила је муњевита контра, у виду саопштења:

„Изјава Одјељења за информације и штампу Министарства вањских послова Руске Федерације, које је изразило забринутост због наводне прекомјерне употребе силе против ‘мирних демонстраната’, без подсјећања да су ти ‘мирни демонстранти’ гађали полицију молотовљевим коктелима и покушали да на силу заузму парламент и изврше преврат, о чему су извјештавали бројни свјетски медији, само потврђује утемељеност изјаве предсједника Владе Мила Ђукановића о умијешаности Русије у протесте против НАТО-а“, гласило је побједоносно саопштење из Службе за односе с јавношћу Владе Црне Горе.

Корпус деликти. Руси ухваћени на дјелу. Шах – мат.

Е, сад, као и увијек, има злобника и хејтера који ствар тумаче нешто другачије. Питање је да ли их уопште треба удостијити одговора, да ли им уопште дати на важности… Можда ипак треба, чисто да би се показало колико неки људи могу ниско да падну, како не умију да људски претрпе пораз и честитају бољем, љепшем, паметнијем.

Дакле, ти паметњаковићи, ти злобници и хејтери, ти кочничари свега напредног тврде да су, у ствари, Руси превеслали Мила. Како?

Па, лијепо. Руско министарство спољних послова је једноставно употријебило реторику коју НАТО, САД и остале западне силе годинама и деценијама користе против власти других држава које им нису по вољи. Шта год да те власти ураде у одбрану државног или уставног поретка против демонстраната или опозиције – одмах се на њих сручи лавина критика и осуда из западних и вазалних престоница.

Не улазимо сад у то да ли су Руси у својој оцјени демонстрација и реакције власти били у праву или не, већ да су, једноставно, изразили ону врсту забринутости коју смо навикли да слушамо искључиво од западних званичника.

А то је управо оно што је Мило осудио, односно навео као крунски доказ мијешања у унутрашње ствари своје државе. И тиме фактички дезавуисао кључну западну методу – како у прошлости, тако и у садашњости и будућности. На крају – и западне амбасаде су, слично руској, осудиле насиље које је избило на демонстрацијама у Подгорици 24. октобра, предвођене америчком амбасадом.

Русија је само једна, а западних амбасада има више. Ако сви осуђују насиље на протестима, по Миловој логици би то значило да су, у ствари, сви умијешани у његово рушење, а западне силе сразмјерно далеко највише. Ако је израз забринутости над примјеном силе или избијањем насиља на демонстрацијама критеријум на основу којег се може „доказати“ нечије учешће у дестабилизацији или рушењу власти неке земље – онда то представља тешку оптужницу против НАТО земаља. И то не само у Црној Гори, већ широм свијета, у свакој прилици.

Међутим, има и оних којима је већ пала на памет и следећа мисао: шта ако је, у ствари, Мило управо и желио да постигне такав ефекат? Шта ако је, привидно оптужујући Русију, он заправо и хтио да оптужи западне силе, односно НАТО – а да за то нико од његових евроатлантских пријатеља не може да га оптужи?

Шта ако је то, ипак, ипак – перфидна руска игра, шта ако је Мило у ствари руски играч, кога су Руси тек сад активирали ради максималне компромитације кључног данашњег западног метода који се користи за смјену неподобних режима? Шта ако је, наводно прозивајући Русе, Мило заправо прозвао и раскринкао – НАТО?

Можда прави одговор, како и доликује великим играма, никада нећемо сазнати. То је проблем са генијем. Кад је исувише велики, често умије да остане несхваћен, све док не буде касно…

Фонд Стратешке Културе/Принцип

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*