Дубровник

Овај текст Мара Маришића је узбуркао јавност у Хрватској а грађане Дубровника да мућну главом

Текст аутора Мара Маришића, који преносимо у цјелости, а у ком су обрађени сви историсјки, друштвени и економски разлози за самосталност Дубровачке Републике, за пар дана је подигао праву буру у хрватској јавности. Текст осликава ситуацију у овом приморском граду, али и осјећања националне припадности која муче житеље овог, надалеко чувеног, лучког града.


Кроз читаву своју дугу и славну историју, Дубровник је имао мало везе с Хрватском – по први пут у историји, Дубровник је потпао под државу која у називу носи име Хрватска, за вријеме Другог свјетског рата, у фамозној НДХ, што није дуго потрајало и СФРЈ у саставу СР Хрватске. Трећи, а уједно последњи пут је ова данас Хрватска у којој се, још увијек, налази.

Дубровник је вјековима био независна држава – Република је основана још 1358. године и трајала је све до уласка Наполеонових трупа 1808. године. Само та вишевјековна независност била би јој довољна да се покрене легитимна иницијатива за поновно успостављање самосталне државе попут Сан Марина, Луксембурга, Малте или Лихтенштајна.

Стари Дубровчани, постоје бројни докази, нису се осјећали ни као Хрвати, ни као Срби, ни као Црногорци – осјећали су се, једноставно, као Дубровчани. Кренимо од језика – службени језици Дубровачке Републике били су италијански и латински језик, иако се у свакодневном говору користио „славенски“ језик. Да, управо, славенски језик, јер Дубровчани, када су говорили о свом језику, нису га спомињали у контексту хрватског језика, него „славенског“ или „нашког“. Рајмунд Џамањић 1639. у Венецији објављује правопис „Наук за писати добро латинскијема словима ријечи језика словинскога којијем се Дубровчани и сва Далмација како властитијем језиком служи“. Значи, не спомиње се да се стари Дубровчани служе хрватским, него славенским језиком, иако ће током 19. вијека управо дубровачки језик послужити за успостављање хрватског стандардног језика.

Панорама Дубровника
Панорама Дубровника

Велики прилог тези да се стари Дубровчани нису осјећали као Хрвати даје славни писац Марин Држић у свом бесмртном дјелу Дундо Мароје. У њему, наиме, постоји споредни лик који се зове Гулисав Хрват. Међу тридесетак драмских особа у Дундо Мароју, једино је за Гулисава, Држић осјетио потребу да удијели додатак имену – Хрват. Ваљда Држић, да су се стари Дубровчани осјећали као Хрвати, не би имао никакву потребу да једног јединог лика означи као Хрвата.

Не само да се Дубровчани нису осјећали као Хрвати, него су с њима и – ратовали. Бројне ускочке и хајдучке трупе малтретирале су дубровачко подручје и дубровачке бродове пљачкајући их, а извели су чак и напад на Стон. Ускоке је дуго подржавала Венеција желећи да смањи утицај Дубровачке Републике на Медитерану.

Међутим, засигурно је србокатолички покрет у Дубровнику најбољи показатељ да се стари Дубровчани нису сматрали Хрватима. Наиме, дубровачки Србокатолици били су истакнути Дубровчани католичке вјере (било их је више од хиљаду), а у покрету је било доста католичких свештеника, који су се такође изјашњавали као Срби, а многи истакнути Дубровчани који су се изјашњавали као Србокатолици још увијек носе називе дубровачких улица попут Меда Пуцића, Пера Будманија, Балтазара Богишића…

Како и зашто је дошло до србокатоличког покрета у Дубровнику? Средина и крај 19. вијека било је тешко вријеме за Дубровчане – након вишевјековне самосталности нашли су се под омраженом Аустријом, а током њихове владавине будила се национална свијест.

У то вријеме – објашњава доктор социолог Никола Тоља који је написао књигу о србокатоличком покрету у Дубровнику – за разлику од Дубровника и Хрватске, Србија и Црна Гора су биле самосталне државе.

Тоља додаје да су се таква Србија и Црна Гора, те идеја уједињавања јужнословенских народа, дијелу Дубровчана указале као спас.

Центар Старог Дубровника
Центар Старог Дубровника

„Део најугледнијих Дубровчана излаз је видио у српској национално-политичкој идеји, настојећи да издвоји свој град из осрамоћене и измождене куеновске Хрватске и приближи га слободној Србији, којој су приписивали ујединитељску улогу. Сањали су слободу од Аустрије и стварање заједничке моћне јужнословенске државе у којој би вјековима слободан Дубровник имао аутономију какву заслужује“ – пише Тоља.

Зашто је ово важно за нашу причу? Да су се стари Дубровчани осјећали као Хрвати, сигурно никад не би покренули србокатолички покрет и изјашњавали се као Срби. Сад ћете рећи да је ипак већина Дубровчана жељела да буде у Хрватској и да су се због тога осјећали као Хрвати. Истина, велики број Дубровчана није био за србокатоличку идеју, него је будућност видио у Хрватској, али не зато што су се осјећали као Хрвати, него само зато што су с Хрватима дијелили исту вјеру. Да су Срби или Црногорци били католици, велико је питање гдје би Дубровник данас био.

Да закључимо – Дубровник је данас у Хрватској, не зато што су се стари Дубровчани осјећали као Хрвати, него искључиво због сплета историјско-политичких околности и дијељења исте вјере с Хрватима. Све ово што смо горе набројали довољно је да закључимо да Дубровник, тачније подручје бивше Дубровачке Републике, данас потпуно легитимно и историјски утемељено може тражити самосталност и независност. Упоређујући Дубровник са, на примјер, Косовом, Каталонијом или Шкотском усудио бих се да кажем да Дубровник, гледајући дуго историјско раздобље, има далеко веће право на самосталност од наведених.

Схватили смо да Дубровник има историјско право за самосталношћу и потенцијалним отцјепљењем од Хрватске, али одакле нама уопште идеја да ми о томе пишемо и који је повод за овај текст? Па, у најкраћим цртама – Хрватска се од почетка деведесетих година према Дубровнику односи као маћеха. Шта је то, молим вас лијепо, држава учинила за Дубровник у последњих 25 година?

Подручје бивше Дубровачке Републике једина је територија у Хрватској на којој нема ни метра аутопута. Готово свако село у Хрватској има излаз на аутопут, али Дубровник не само што нема аутопут, него нема ни нормалан магистрални пут, па путницима са аеродрома до Дубровника треба више времена, него из Њујорка до конавоског аеродрома. Кад смо већ код аеродрома, у ком је држава такође највећи власник, ваља казати како ни он није најидеалнији – за вријеме мало јаче буре не може се слетјети.

Дубровник је саобраћајно далеко најизолованији у читавој Хрватској, а држава по том питању мало шта ради – уосталом подручје Републике ни нема копнену границу с Хрватском. Не може човјек да купи сир у Сплиту, а да се не тресе хоће ли му га узети на граници у Неуму. Пељешки мост који је требало да буде изграђен јуче, ко зна када ће се и хоће ли се изградити. Такође, умјесто да држава преко свог Кроација ерлајнса даје Дубровчанима попуст јер су саобраћајно изоловани, то мора да ради Град Дубровник трошећи свој новац.

Дубровник
Дубровник

Поновимо питање – шта је то Хрватска учинила за Дубровник? Помогла је, свака част, изградњу моста Фрањо Туђман, помогла је обнову луке како би могло да се усидри што више крузера, и то је мање-више све.

Више је Калмета укуцао државних пара на изградњу Калметине, него што ће Хрватска, због јавног дуга, укуцати у Дубровник у следећих сто година. А с друге стране, дубровачки туризам понајвише пуни државни буџет како би саборски посланици имали све могуће и немогуће дневнице, додатке за стан и путовања, одвојени живот… Хрватска, како-тако, још увијек економски опстаје искључиво захваљујући туризму, а Дубровник је њена најважнија туристичка перјаница, знатно важнија и од цијеле Истре.

Осим туризма, јако важни људи за функционисање хрватске привреде су поморци, од којих велики број долази из Дубровника. Сви они раде у страним компанијама и у Хрватску доносе огроман новац пунећи буџет преко ПДВ-а. Хрватска не само да тим људима не олакшава посао, него га отежава. Стално их убија пореском политиком и бесмисленим наметима музећи им додатни новац.

Замислимо на тренутак, гдје би Дубровник био да ПДВ одлази у градски, а не државни буџет? Могао би да се изгради нови аеродром, путеви и ко зна какви још све инфраструктурни пројекти. Довољно је само прошетати Дубровником и упоредити га с било којим другим хрватским градом, и видјети да је град под Срђем класа за себе и да је далеко најбогатији. Али Хрватска само узима од Дубровника и мало му даје заузврат. Погледајмо ову задњу ‘реформу’ – сада желе да нам узму и успјешну полицијску управу, иако је Дубровник спољна граница ЕУ и на захтјевном стратешком мјесту кроз које прођу бројни туристи, а у случају терористичког напада на Хрватску, терористи би, због угледа у свијету, највјероватније изабрали управо Дубровник.

Замислимо да сами управљамо инфраструктурним пројектима и да сами одређујемо пореску политику. Зашто на примјер Дубровник није добио модерну, пријеко потребну спортску дворану за рукометно првенство? Добили су је и Загреб, и Сплит, и Задар и Пореч, али не и Дубровник којем је најпотребнија и гдје би могле да долазе на припреме и свјетске екипе (јер је Град сам по себи магнет за долазак) и опет тако пунити државни буџет? О фудбалском стадиону да и не говоримо. Зашто се репрезентативни фудбалски камп не би налазио у околини Дубровника, а не у Загребу? Прије рата, због љепоте града и благодати климе, у Дубровник су на зимске припреме долазиле бундеслигашке екипе, а данас дубровачка игралишта, због катастрофалног стања, заобилазе и дјеца.

Јасно је било коме ко може да мућне главом – да је Дубровник самосталан, могао би с паметном политиком и добрим пореским системом, да направи чудеса – све оно што му сад Хрватска онемогућава.

Међутим, мој лични став је да Дубровник не треба да тежи ка самосталности, односно да треба да остане у Хрватској. Првенствено јер треба да помогне сусједу, поготово ако је у горем стању, а Хрватска је у знатно лошијој ситуацији од Дубровника. Најлакше би сад било оставити Хрватску са својим мукама и дуговима и отићи у самосталне благодати.

Поента овог текста није заговарање повратка Дубровачке Републике, него присјећање на тужну чињеницу како се службени Загреб односи према дубровачкој провинцији.

А односи се горе од Беча и Београда.

Један коментар

  1. Odlican tekst. Trebalo je da se osvrne na to koliko je Dubrovnik dobio od Srba, pre svega od Dusana Nemanjica. Ceo Peljesac je bio srpski ali je Dusan to poklonio Dubrovniku.
    Srbi katolici- da istina. Krajem XIX veka u dubrovniku je zivelo preko 7000 porodica Srba Katolika ali i oko 2000 Srba pravoslavnih. Imam cak i almanah grada Dubrovnika u kojem su podaci. Hrvata Katolika ima oko 20 % i nesto malo muslimana.
    Kako su Srbi postajali Katolici
    pre svega u gladnim godinama davana im je hrana ukoliko priznaju Papu i njegovu vlast.
    Cak su dozvoljavali da se vrsi ista sluzba i da ostanu iste crkve ali da se vrsi katolicki obred
    jednom recju bili su Unijati.
    To se desavalo uvek u „gladnim“ godinama pa su porodice iz Dalmacije i Hercegovine prelazile u Katolike gde su Franjevci bili aktivni maximalno. Tako se i u Dubrovnik doselilo puno Srba KAtolika.
    Kad je o istoriji Dubrovnika rec, puno su vise trgovali sa Srbima pre svega jer je Srbija placala dobro i u zlatu i narocito Srebru.
    Samim tim potpuno je logicno da je Dubrovnik bio okrenut Srbima pre nego Hrvatima.
    Hrvati su inace na svim prostorima bili u manjini. Zadar je bio Italijanski, Split je bio pola pola mada je Dalmacija velikom vecinom bila puna i Srba i Hrvata koji su bili privrzeni tome da se zovu DAlmatinci. Cak i posle II svetskog rata puno puta se moglo cuti da neko kaze da nije Hrvat nego Dalmatinac. I to je istina.
    Da su i Srbi i Hrvati verovali u jednorodnu religiju sve bi to bilo bez problema. I svakako bi na svim prostorima bio mir.
    Dubrovnik u svakom smislu zasluzuje vise nego sto ima !!!

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*