Илустрација

ОДГОВОРИ ПАСТИРА: Шта радити ако Бог не даје дјецу?

Одговори пастира

Ступајући у брак и вјенчавајући се младенци сањају о томе и надају се да ће Господ њихову породицу благословити дјецом. Али пролазе године, пет, десет година… а дуго очекивана трудноћа не наступа. Шта да се ради у таквој ситуацији? Шта треба предузети? Јасно је да се прије свега треба молити за дјецу, али да ли треба још нешто чинити, да ли се треба обраћати за помоћ савременој медицини? И да ли су све медицинске технологије, које су у последње вријеме врло популарне, на примјер вантјелесна оплодња (ВТО) прихватљиве за православце? Одговарају пастири Руске Цркве.

За хришћанина је главна ствар праведан живот

Игуман Лука (Степанов):

– Није нам речено да у случају бездјетног савеза обавезно треба „нешто чинити“. Као природна последица тјелесне блискости супружника дјеца у њихов живот уносе бригу и радост, планове и разочарења, пожртвовано служење и утјеху међусобне љубави. Али главно дјело нашег живота – стицање вјечног спасења – не зависи битно од тога да ли дјеце има или нема, а то значи да поред свег људског расположења за њихово рађање, главни осјећај треба да остане повјерење у Божији Промисао, који управља свим нашим земаљским околностима које не зависе од нас.

Протојереј Олег Стењајев:

– Многи свеци се нису рађали одмах и рађали су их старији родитељи. У том случају су се за њих молили Богу и то су била буквално измољена дјеца; притом дјеци која су рођена од старијих људи није била предата страственост младости.

Технологија вјештачке оплодње представља грубо мијешање у тајну рађања дјеце

Протојереј Павле Гумеров:

– Ако Бог не даје породици дјецу треба се надати, не падати у очај и стрпљиво чекати. Данас многи људи нису претјерано здрави и зато се дешава да после неколико година брака нема дјеце. Треба се молити и треба постити. Треба се молити праведнима Јоакиму и Ани, Петру и Февронији. Треба ићи на ходочасничка путовања – на Атон или на друга мјеста.

Ако супружници дуго немају дјеце то представља искушавање њихових осјећања, провјеру колико се воле, јер кад човјеку све лако иде, кад му се све даје на поклон, он то не цијени превише. А кад људе повезује нека заједничка невоља, они постају ближи, почињу изузетно танано да се воле, савладавши ову невољу.

Што се тиче ВТО која се приказује као лијечење неплодности: вјештачка оплодња представља грубо мијешање у тајну зачећа, у тајну рађања дјеце. И знамо да је Архијерејски Сабор 2000. године забранио православним хришћанима да прибјегавају овој технологији, премда неки у овој забрани лукаво виде могућност за прибјегавање неким варијантама вјештачког зачећа. Међутим, у одлукама Сабора је јасно речено да су с православне тачке гледишта недопустиви сви облици вантјелесне оплодње, који претпостављају припрему, конзервацију и касније уништавање ембриона. Приликом вјештачке оплодње увијек долази до уништавања, односно до убиства ембриона.

Укратко ћу подсјетити на то каква је суштина ове технологије. Код жене се стимулише суперовулација како би се одмах добило што више јајних ћелија, понекад чак до 20; од њих се бирају најбоље, оплођују се сјеменом мужа и смјештају у специјални инкубатор на неколико дана. Затим се (увијек неколико) пресађују у материцу, друге се замрзавају, њих касније може да користи исти брачни пар, или други. То је некаква производња дјеце на траци. И ту се врти велики новац: један покушај ВТО са свим пратећим процедурама у Москви кошта минимум 150 хиљада рубаља. А код мене су, на примјер, долазили људи који су имали по 10-15 покушаја. И без резултата. Зато што ВТО не даје стопостотни резултат! То је зарађивање на људској несрећи, а не лијечење неплодности.

А сад поставимо питање: а шта се дешава ако су почели да се развијају сви ембриони који су пресађени у материцу? Јер ставља се одмах неколико како би била већа вјероватноћа да ће преживјети, јер не преживљавају сви… Шта се дешава ако је остало неколико? „Сувишни“ ембриони се редуцирају, односно, одстрањују хируршким путем – врше се абортуси. Тако да се приликом ВТО уништавају оплођени ембриони који су већ дјеца с душом. И испоставља се да човјек који примјењује ВТО пристаје на абортусе.

Постоји једна лукава досјетка: у неким медицинским центрима се нуди „ВТО за вјерујуће“. Не предлаже се стварање неколико ембриона, од којих ће касније неки бити одстрањени, већ да се уради блага суперовулација, добије мали број ембриона и да се они одрже. Али то не мијења суштину ствари.

Технологија ВТО је апсолутно безбожна. Човјек преузима на себе функцију Господа Бога, мијеша се у оно што на тајанствен начин треба да се одвија у мајчином организму.

Још једно питање: зашто оплођени ембриони неколико дана треба да се развијају у инкубатору? Ево зашто. Да би се открило да ли постоји нека патологија, углавном генетска. И постоји наредба коју је потписао министар здравства по којој се у случају да постоји опасност од развоја патологији ембрион не пресађује. Такав ембрион се убија.

А да не говорим о томе да приликом ВТО има много више побачаја, има много више неуспјелих трудноћа. И много чешће се рађају недоношчад.

Нажалост, има врло мало статистичких истраживања о здрављу дјеце рођене помоћу ВТО. Зашто? Зато што је то бизнис, корпоративни договор. Подаци постоје, али се не објављују. Али понешто се може сазнати. Тако академик Алтухов, веома познати генетичар, православац, свједочи: скоро 20% ВТО-дјеце има неку психолошку патологију.

Још један проблем: у природи, кад јајна ћелија доспијева у мајчину материцу среће је милион сперматозоида али се прилијепи само један – „најјачи“, ако могу тако да кажем. А ВТО се може извршити чак и с веома слабим сјеменом мужа. И ако сјеменски материјал није веома квалитетан, каква ће бити дјеца?

Тако да је православни пут следећи: молити се и чекати. А ако Господ не шаље дијете треба поступати онако као што су у Русији и у другим земљама људи одувијек радили – треба усвојити сироче или дијете из дјечијег дома.

Треба прихватити Промисао Божији

Свештеник Валерије Духанин:

– Постоје тајне Божанске бриге о људима, оне су недокучиве. Кад је Рахиља, жена патријарха Јакова која није имала потомство, прекорила супруга: „Дај ми дјеце, или ћу умријети“ Јаков је одговорио: „Зар сам ја, а не Бог, Који ти не да порода?“ (1 Мојс 30: 1-2).

Дијете је дар Божији. И ако Господ не даје дјецу то значи да за то постоји Његов Промисао који треба прихватити, а не падати у очај или мислити да се живот завршио. На то је скретао пажњу преподобни Пајсије Светогорац. Он је знао примјере кад су неки покушавали да стекну дјецу или вјештачком оплодњом или усвајањем туђе дјеце, али су се касније сами увјерили да им Бог није дао дјецу зато што се бринуо за њихово добро.

Важно је не губити главу, не јурити панично за било којим средствима како би се по сваку цијену добило дијете, већ је важно да се потрудимо да ослушкујемо Божији промисао.

Ако Господ не даје дјецу, прије свега се треба обратити Њему. Често су људи добијали дјецу после усрдних молитава, постова и милостиње. Господ искушава родитеље да ли су спремни да приме дијете управо као Божији дар, а не као производ најновијих медицинских технологија.

Наравно, у покренутој теми има много нијанси. Понекад је бездјетност резултат младалачких гријехова родитеља. Једна од статистика гласи да је међу Рускињама које не могу да зачну дјецу 70% пострадало због абортуса. На рађање дјеце такође погубно утичу неки облици контрацепције. У тим случајевима човјек је сам себе лишио могућности да рађа дјецу. И добијамо следећи апсурд – прво човјек чини све што је могуће да нема дјеце, а после је спреман да прибјегне било чему, на примјер, сурогатном материнству само како би добио дијете. Овим људима је прије свега потребно покајање, они треба да скину да себе греховне узроке неплодности, а даље – како Господ да.

Дешава се и другачија ситуација: супружници су се трудили да живе по заповјестима Божијим, али због здравственог стања не могу да зачну. У тим ситуацијама се, наравно, треба лијечити, треба испробати сва могућа природна средства, али коначан резултат треба препустити Богу.

У принципу, сваки случај је индивидуалан. На основу невелике пастирске праксе могу да кажем да духовник често види да је неком конкретном човјеку корисније да буде сам него да има дијете, а за другог би било боље да има малишане и да се потпуно раствори у пожртвованој љубави према њима. Неко нипошто не смије да узме дијете из дјечјег дома, јер му недостају стрпљење и елементарна њежност и љубав. А за некога усвојено туђе дијете постаје до те мјере рођено да такву породицу осењује благослов Божији и њој царује домаћа атмосфера. Чак сам видио ситуације кад су жене које нису имале породицу узимале дјецу из дјечјег дома, и то не једно, већ двоје – брата и сестру, и ове жене су постале дивне маме. Наравно, одсуство оца се одражава, али ова дјеца имају барем маму, а то је већ радост и срећа.

Испричаћу случај једне своје познанице. Зове се Евгенија. Удала се у 25. години и пет година нису имали дјеце. Обраћала се љекарима, одлазила је у центар за планирање породице који је био буквално преплављен женама које су патиле од неплодности. Евгенија је видјела да успостављање дијагнозе и лијечење обично енормно коштају, а на крају немају успјеха, и онда љекари предлажу ВТО. Упознавши се с методиком ВТО схватила је да не може томе да прибјегне, у себи је протестовала против тога, премда још није била уцрквљена. Ради се о томе што ВТО представља грубу манипулацију с људским животом: припремају се ембриони, конзервирају се, а вишак се просто уништава, односно дешава се исто што и приликом абортуса. Евгенија је сазнала да има случајева кад после дуготрајне неплодности људи на чудесан начин добијају исцјељење у храму. Тако је дошла до закључка да дјецу даје само Бог. Кроз своју неплодност Евгенија је постала вјерујућа, и њен муж се крстио. Исповиједала се и причешћивала. Читала је покајничке каноне и молитве за дјецу.

Једном је чула за Боровски манастир у којем постоји крстионица и многи су говорили да ако се човјек тамо погрузи, његова болест пролази. Кад су она и муж отишли на ходочашће и погрузили се, након двије недеље је већ имала позитиван тест на трудноћу. А прије тога пет година није могла да затрудни! А после светог извора је уснула сан: носи корпицу с дјететом; пита: „Како се зовеш?“ – а оно одговара: „Данило.“ А на прегледима и ултразвуку су јој говорили да ће родити кћерку. Али се родио дјечак и дали су му име Данило.

Кад је Данило већ ишао у вртић једном јој је позлило, почела је да крвари. Испоставило се да је била трудна, али је имала побачај. Љекари су јој говорили о компликацијама и да треба да је оперишу, говорили су јој да сигурно неће имати више дјеце, једино помоћу ВТО. Евгенија је отишла код духовника, он се помолио и рекао је: „Мислим да не треба да се оперишеш, дајем ти благослов за кћерку.“ Тачно мјесец дана касније је затрудљела – љекари су били шокирани. Заиста се родила кћерка и дали су јој име Анастасија. Сама Евгенија је била сигурна да су дјеца од Бога, а то значи да се прије свега треба обраћати Богу.

Уопште, свако дјело је заиста добро тек онда кад је сагласно с вољом Божијом. А воља Божија се не открива толико брзо колико бисмо жељели. Ако се брачни другови усрдно обрате Господу у својим молитвама, ако с духовником буду усаглашавали своје жеље, воља Божија ће им се ипак открити и тада ће бити јасно шта одговара управо њима: да ли да очекују чудесну благодатну помоћ, да ли да се лијече или да ипак приме у породицу дијете из дјечјег дома.

Не смијемо се руководити само емоцијама, потребни су опрез и расуђивање

Свештеник Димитрије Шишкин:

– Наравно, ако у породици нема дјеце то је повод за то да почнемо да водимо озбиљнији и трезвенији хришћански живот и да се јаче молимо за то да нам буду дарована дјеца. Овдје треба показати велико трпљење, а дешава се да Господ награђује за ово стрпљење и постојаност у чињењу добрих дјела, тако да се дјеца рађају у породици чак после три, пет и више година „неплодности“. То је велика радост и велика милост! И родитељи који су зачели и родили дијете у тако сложеним околностима заиста знају високу цијену и смисао очинства и материства. Само да се не „задовоље постигнутим“ и да не претворе своје драгоцјено чедо у неки идол, кумирчић око којег се врти цио свијет. Ето тога не смије бити, и то се чак може назвати злочином против Бога, зато што нам Господ нипошто не даје дијете како бисмо га одгајили тако да буде егоиста који је навикао да мисли да је центар земље и да је нешто апсолутно посебно у поређењу „са свима осталима“. Ето зашто би било добро да у породици има много дјеце…

Али ако дјеце нема, па нема, чак и без обзира на очигледне напоре за живот у побожности и молитви, увијек наступа тренутак кад породица себи поставља питање: а гдје је „граница чекања“? И каква је воља Божија? Да ли да живе даље потпуно и смирено се уздајући у Господа, или да усвоје дјецу, или треба прибјећи медицинској помоћи? Мислим да, као прво, све треба да се дешава с расуђивањем и духовно, односно с молитвом и савјетовањем с породичним духовником, опет, зато што се разликују и људи и околности. Неки можда треба да покажу изузетно смирење и трпљење (јер њихова вјера дозвољава да се поступи управо тако), за неке ће бити исправно и добро да се обрате љекарима, да се прегледају и да с расуђивањем прибјегну њиховој помоћи, зато то је Господ створио и љекаре и ова професија постоји ради наше користи, па није грешно прибјегавати помоћи љекара. Али овдје је управо потребно расуђивање, јер знамо да су неке савремене методе „репродукције“ у супротности с Божијим заповјестима. Тако да овдје такође треба да будемо пажљиви да не прекорачимо границу дозвољеног.

A неким породицама у складу с њиховим расположењем и уређењем може да се открије пут усвајања несрећне дјечице која су лишена очинске и мајчинске топлине и бриге. И знамо за породице у којима такве усвојене дјеце нема једно, већ их има неколико и они с оцем и мајком који су их усвојили чине праву велику породицу. Наравно, то је Божије, благословено дјело, али су и овдје потребни опрез и расуђивање како се не бисмо руководили само емоцијама, које су често промјењиве, имајући на уму да је одлука о усвајању – велика одговорност, тако да је „повлачење“ касније попут гријеха издаје. Нека би нас Господ сачувао од тога! Зато се и овдје треба савјетовати с духовником, јако се молити и трезвено оцјењивати своје снаге и могућности.

Све треба чинити само уз помоћ и благослов Божијим

Свештеник Игор Сиљченков:

„Обуците се у свеоружје Божије“ (Еф. 6: 11), – каже нам апостол Павле. Треба се надати и стрпљиво чекати, молити се и постити (али само по благослову свештеника). И наравно, може се узети дијете из дјечјег дома. „И ко прими једно такво дијете у име Моје, Мене прима“ (Мт. 18: 5), – каже нам Господ. Што се тиче вјештачке оплодње то не треба чинити, јер је противприродно. Господ нам је дао други, природни начин за зачеће и рађање дјеце, онај који нам највише одговара.

И још, не треба убрзавати догађаје помоћу вјештачке оплодње, зато што је то мијешање у Божански Промисао. Јер све добро, и наравно, дјецу, даје нам Бог. И све нам то даје у право вријеме. Односно, онда кад нам је потребно, кад је то најбоље за нас. А ми због своје греховности и самовоље често не желимо да схватимо и да прихватимо. И зато у журби покушавамо да учинимо оно што чини Господ. И увијек то чинимо неупоредиво горе него Бог. Јер Отац наш небески је свет и непогрешив, а ми смо немоћни, слијепи и греховни.

Зато ништа не треба да чинимо сами, већ само уз помоћ и благослов Божији, који се најчешће дају у Цркви, између осталог, преко свештенослужитеља.

Пророк Аврам и Сара такође дуго нису имали дјецу и Бог им је даровао сина – праведног пророка Исака. И то у годинама кад више физиолошки није могуће имати дјецу. Исто тако се праведним богородитељима Јоакиму и Ани родила Пресвета Богородица – „Честњејшаја Херувим и славњејшаја без сравненија Срафим“, како Јој поје Света Црква. И правједнима Захарији и Јелисавети се родио Јован Крститељ. „Заиста вам кажем: међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља“ (Мт. 11: 11), – каже нам Господ. А све је то зато што су цијелог живота живјели по вољи Божијој, свету Божију вољу су увијек стављали изнад своје људске воље и својих људских жеља.

И ми треба да тежимо да поступамо исто тако. И тада ће нам се рађати и будући свеци, и ми ћемо живјети у светости и видјећемо многа чуда од Господа. И видјећемо главно чудо – да је Бог бесконачна, свесавршена Љубав која нас милује и разапиње све због нас. Она нас води у вјечну и бесконачну радост у Царству Небеском са свим светима који су од памтивијека угодили Богу. Амин.

Свештеник Максим Горожанкин:

– Ако Господ не даје дјецу, наравно, треба Му се обратити ватреном молитвом. И Црква зна мноштво примјера кад је у одговор на молитве Бог давао благослов и кад је долазило до зачећа дјетета.

Ако нема дјеце у браку и ако је брак невјенчан, треба се вјенчати. У свим молитвама Тајне вјенчања од Господа се моле добра дјеца и благодат за васпитавање дјеце.

Искуство показује да неће бити згорег да оду на ходочасничко путовање код неког од угодника Божијих. Али само да не буде овако: „Ево, идемо код Матронушке, помолићемо се, а кад се дијете роди, заборавићемо пут до храма.“ И ту постоји искушење. Ако се обраћамо Господу, молитва треба да буде отприлике следећа: „Господе, дај ми чедо по милости Својој, а ми ћемо Ти посветити свој живот и васпитаваћемо дијете у Православљу.“ И ако људи буду размишљали на такав начин, наравно Господ ће дати Своју благодат.

Припремио искушеник Никита Попов
Са руског Марина Тодић

Православље.ру

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*